О лицу, ријечи и Логосу
Постоји једна необична библијска формула која се понавља на мјестима на којима почиње важан говор: „отворивши уста своја“. У Јеванђељу по Матеју, прије него што Христос започне Бесједу на гори, читамо: „И отворивши уста своја учаше их говорећи“ (Мт 5,2). Сличан израз налазимо и у Дјелима апостолским: „А Филип отворивши уста своја…“; „А Петар отворивши уста рече…“
На први поглед, то изгледа као свечанији начин да се каже: неко је почео да говори. Али библијски говор никада није само преношење информације. Ријеч није ствар која стоји између говорника и слушаоца, као неутрално средство којим се преноси садржај. Ријеч излази из личности. Она открива ко говори. Она упућује на Лице.
Зато је занимљиво што јеванђелски текст не каже једноставно: „И рече им“, него најприје описује отварање уста. Као да нам скреће пажњу на сам чин у којем се личност појављује у ријечи. Онај који говори није одвојен од онога што говори. Говор није само звук који напушта уста; он је пројава личности.
Овдје се отвара један од најдубљих проблема филозофије језика који се анализра у књизи Имеђу Логоса и алгоритма (2026): ко говори када говоримо?
Философско тумачење
Иако се директно не реферише на библијски текст, француски философ Емануел Левинас другим путем долази до сличаних сазнања. За њега лице Другога није само оно што видимо када некога посматрамо. Лице је тренутак у којем други престаје да буде објекат нашег посматрања и постаје неко коме смо одговорни. Његово лице говори и прије сваке изговорене ријечи. Сиромах, удовица или странац не морају најприје да образложе своје право на нашу пажњу. Њихово присуство већ поставља захтјев: не можеш проћи поред мене као да ме нема.
Зато је код Левинаса однос према Другоме и мјесто на којем се отвара питање Бога. Бог није један предмет више у свијету који можемо пронаћи посматрањем стварности. Он се открива у позиву који долази кроз Другога и који од нас тражи одговор. Бог не говори само громовима са неба; његов позив може доћи кроз лице човјека који каже: „Ево ме“ или „Гладан сам“.
Ипак, ако лице говори прије ријечи, онда говор није почетак односа. Однос већ постоји, а ријеч долази као одговор на присуство другога.
Ту се Левинасовој мисли на другачији начин придружује и руски философ и теоретичар кљижевности Михаил Бахтин. За њега ријеч никада није затворена у себи. Она је увијек упућена некоме. Нема говора у празнину: неко говори, некоме се обраћа и, свјесно или несвјесно, очекује одговор. Зато је језик простор сусрета, а не само систем знакова. Бахтинова преференција дијалошког нас подсјећа да други није публика мог сопственог гласа, него саговорник чији глас може да промијени смисао онога што говорим.
Код Левинаса лице претходи ријечи, а код Бахтина ријеч већ претпоставља другога. Међутим, хришћанство иде још дубље: у почетку није била информација, нити безлични принцип, него Логос. „И Логос постаде тијело.“
Хришћанско тумачење
То значи да хришћанско схватање Ријечи не познаје Логос као апстрактну идеју. Логос је Личност. Христос не доноси само поруку о Богу. Он се Сам открива у ријечи. Његово говорење није одвојено од Његовог лица, као што ни Његова ријеч није одвојена од Његове личности. Он не говори истину само зато што посједује неку информацију о истини — Он је, према Јеванђељу, Истина.
Зато библијско „отворивши уста своја“ добија дубљи смисао. Не отварају се само уста да би изговорила реченице. Личност се пројављује у говору. Ријеч постаје догађај сусрета.
То је важно и данас, када смо окружени више ријечима него икада раније. Поруке, коментари, објаве и информације непрестано круже, али њих прати једна неподношљива лакоћа говорења у којој је лакше говорити без лица и без одговорности према ономе коме говоримо. Ријеч се може произвести, умножити и прослиједити готово без трага личности која иза ње стоји.
Управо ријеч која нема лице лако постаје само информација. Док истинска ријеч тражи некога ко иза ње стоји и некога коме је упућена. Зато хришћанство није почело од текста који треба научити, него од Личности коју треба срести. Христос не доноси само ријеч Божију — Он је Логос који је постао човјек.
Зато је најдубљи облик говора управо онај у којем се не саопштава само нешто, него се говорник на неки начин даје у својој ријечи. Ријеч тада више није само знак. Она постаје однос, сусрет и позив на одговор.
Прије него што чујемо шта нам други говори, његово лице нас већ пита: гдје си? или ко си?
А наша ријеч почиње онда када смо спремни да одговоримо.