Најопаснији облици ауторитаризма не морају се појавити у униформама и са јасно препознатљивим симболима. Понекад почињу онда када се страх прогласи политичком врлином, неслагање издајом, а право на властито мишљење привилегијом коју појединац мора да заслужи.
Када чујемо ријеч фашизам, најчешће помислимо на црне униформе, војне параде, диктаторе и тоталитарне режиме двадесетог вијека. Таква слика има своје историјско оправдање, али може да нас наведе на погрешан закључак: да је фашизам нешто што припада прошлости и што бисмо данас лако препознали. Управо је на ту опасност упозоравао италијански писац и философ Умберто Еко у есеју Ur-Fascism, објављеном 1995. године у часопису The New York Review of Books.
Еко није покушао да докаже како ће се историја једноставно поновити, нити да сваки облик политичког ауторитаризма назове фашизмом. Његова намјера била је другачија: да покаже како одређени обрасци мишљења и политичког понашања могу опстати и онда када нестану историјски облици у којима су првобитно настали.
Фашизам се, према томе, не мора вратити у истом облику. Може се појавити у другачијем политичком језику, прилагодити новим технологијама и искористити страхове савременог човјека. Зато је важно научити да препознајемо не само његове историјске симболе него и механизме којима се постепено сужава простор слободе.
1. Непријатељ без којег се не може владати
Један од најпрепознатљивијих образаца ауторитарне политике јесте непрестано стварање осјећаја угрожености. Народ се представља као жртва непрекидне завјере, окружен непријатељима који му желе одузети слободу, идентитет, имовину или будућност. Ти непријатељи могу бити спољашњи, али и унутрашњи: политички противници, критички настројени интелектуалци, новинари или припадници мањинских група.
У таквом политичком свијету страх престаје да буде повремена реакција на стварну опасност. Он постаје трајно стање друштва и основа политичке лојалности. Од грађана се не очекује да процјењују резултате власти, него да јој вјерују зато што их наводно штити од непријатеља.
Тако се мијења и само значење политичке одговорности. Власт више не мора да одговара на питања о економији, корупцији, јавним услугама или квалитету институција. Довољно је да подсјети грађане на опасност која им пријети ако она изгуби контролу. Проблем није у томе што опасности не постоје. Оне су дио стварног политичког живота. Проблем настаје онда када се свака опасност претвори у доказ да се власт не смије критиковати и када се од грађана тражи да прихвате неограничену политичку лојалност у име заједничке угрожености.
Страх је тада више од емоције: он постаје средство управљања.
2. Када неслагање постане издаја
За Ека је један од важних знакова вјечног фашизма неповјерење према критичком мишљењу. У његовом тумачењу, неслагање се не прихвата као нормалан дио друштвеног живота, него се проглашава издајом. То је тренутак у којем политичка расправа престаје да буде расправа о чињеницама, аргументима и посљедицама одлука. Умјесто да се на критичко питање одговори чињеницама, доводи се у питање намјера онога ко пита. Умјесто да се испита оправданост одлуке, испитује се лојалност онога ко је доводи у сумњу.
Ако неко постави питање о корупцији, може бити проглашен непријатељем институције. Када неко укаже на економски неуспјех, може бити оптужен да ради против сопственог народа. На сличан начин, ако неко одбије да прихвати званично тумачење догађаја, његово неслагање може се представити као доказ да припада супарничком табору. Тако се ствара друштво у којем људи постепено уче да прећуте оно што мисле. Не зато што су промијенили мишљење, него зато што су процијенили да је цијена његовог изражавања превисока, сматра Еко.
Посебно је опасно када се тај образац пренесе унутар самих политичких, националних или културних заједница. Тада се од припадника заједнице очекује да прихвате све одлуке њених представника, чак и када су те одлуке очигледно погрешне или штетне.
Али ниједна заједница није толико јединствена да би у њој сви морали мислити исто. Припадност заједници не укида право на критичко мишљење. Напротив, без тог права заједница губи могућност да исправља сопствене грешке.
Када се лојалност мјери одсуством питања, критичко мишљење постаје чин храбрости.
3. „Народ смо ми“: како нестаје појединац
Еко је посебну пажњу посветио политичкој представи народа као јединственог субјекта чију вољу наводно може изразити само један вођа или један политички покрет. У таквом схватању народ није заједница различитих људи, интереса и ставова, него једна замишљена цјелина која мора имати један глас.
Изрази попут „народ је одлучио“, „сви ми мислимо исто“ или „ко није са нама, против нас је“ могу се користити у различитим политичким околностима. Сами по себи они нису доказ фашизма. Међутим, постају важни за анализу онда када служе томе да се стварна разноликост друштва избрише и да се једна политичка група представи као једини аутентични представник цијелог народа. У том случају грађани више нису појединци који слободно одлучују и чија се воља утврђује кроз институције. Они постају публика која треба да потврди већ донесене одлуке. Посљедице су далекосежне. Појединац престаје да се посматра као човјек са сопственим именом, искуством, савјешћу и одговорношћу. Његова вриједност све више зависи од тога колико се уклапа у очекивања групе.
Међутим, народ није једна особа. Он није лишен унутрашњих разлика, нити му је потребан један глас да би постојао као заједница. Његово јединство може бити стварно само ако у њему има мјеста за различита мишљења, расправу и слободно одлучивање. Зато је неопходно разликовати заједништво од једноумља. Заједништво повезује људе који нису исти; једноумље захтијева да разлике нестану.
4. Зашто је критичко мишљење непријатељ ауторитаризма
Ауторитарни обрасци не почивају само на контроли институција и јавног простора. Они се одржавају и стварањем културе у којој се размишљање сматра непотребним, сумња непожељном, а сложена питања своде на једноставне одговоре. Еко је упозоравао на култ дјеловања ради самог дјеловања и на неповјерење према интелектуалном и критичком раду. У таквом систему важније је показати одлучност него разумјети проблем, као што је важније припадати него провјеравати или поновити прихваћену формулу него изложити аргумент.
Ово је посебно значајно у добу у којем информације круже брже него што их можемо провјерити. Политичка порука која изазива страх или бијес често стиче предност над оним што захтијева стрпљење и промишљање. Сложеност се доживљава као слабост, док се сигурност у сопствене ставове представља као доказ снаге. Тако настаје простор у којем чињенице више немају исту тежину за све. Људи прихватају информације према томе ко их изговара, а не према томе да ли су поткријепљене доказима. Иста тврдња може бити прихваћена као истина када долази из сопственог политичког табора, а одбачена као лаж када долази од противника.
Критичко мишљење зато не значи одбацивање свега што долази од власти, нити неповјерење према свакој институцији. Оно подразумијева спремност да се тврдње провјеравају, аргументи упоређују и сопствени ставови преиспитују. То је способност да се направи разлика између припадности и истине. Човјек може припадати некој заједници, а ипак признати да је њен представник погријешио. Или, вољети своју земљу, а критиковати њену власт; поштовати традицију, а да притом не одустане од размишљања.
Без те способности, политика се претвара у борбу табора у којој више није важно шта је истинито, него ко има право да истину проглашава.
5. Фашизам у свакодневним навикама
Најважнија поука Ековог есеја није да фашизам треба тражити свуда, него да не смијемо претпоставити како су друштва заувијек заштићена од његових образаца.
Историјски фашизам имао је своје конкретне организације, идеологије, вође и институције. Савремени ауторитаризам може попримити различите облике и не мора сваки од њих бити фашистички. Ипак, неки механизми на које је Еко указивао остају препознатљиви: производња непријатеља, одбацивање критике, мит о потпуно јединственом народу и настојање да се сложеност стварности замијени једноставним политичким формулама.
Ови обрасци не одржавају се само говорима политичара. Они могу постати дио свакодневних навика: начина на који разговарамо са неистомишљеницима, начина на који оцјењујемо јавне личности и начина на који реагујемо када неко из наше средине постави непријатно питање.
Почетак проблема може бити сасвим обичан. Човјек престаје да провјерава информације које потврђују његова увјерења. Прихвата увреду као одговор на аргумент. Сматра да припадност одређеној групи даје право на истину. Одбија да саслуша другога јер је већ утврдио да је овај непријатељ. Сваки од тих поступака појединачно није довољан да би се неко друштво прогласило фашистичким. Али када се такви обрасци повежу са политичком моћи, институционалном дискриминацијом и потискивањем слободе, они могу постати дио ширег ауторитарног поретка. Зато је важно да препознавање фашизма не претворимо у још једно средство политичког етикетирања. Ако ту ријеч користимо за свакога ко се са нама не слаже, губимо способност да разликујемо стварне опасности од обичног политичког неслагања.
Екова опомена захтијева нешто теже: да посматрамо конкретне поступке, институције и посљедице, а не само симболе и пароле.
6. Слобода као свакодневна одговорност
У завршници свог есеја Еко упозорава да се вјечни фашизам може вратити под наизглед невиним маскама. Зато слободу и ослобођење не треба посматрати као једном стечено историјско достигнуће, него као трајан задатак. Та мисао има посебну тежину јер слобода не нестаје увијек у једном драматичном тренутку. Понекад се њен простор сужава постепено: када се људи навикну да прећуте, када прихвате да критика има превисоку цијену, када почну да оправдавају неправду зато што долази од „њихових“ и када повјерују да је одређена власт незамјењива.
Слобода се, међутим, не брани само великим историјским одлукама. Она се брани и у свакодневним ситуацијама: правом да се постави питање, спремношћу да се саслуша другачији аргумент, одбијањем да се човјек понизи зато што мисли другачије и захтјевом да јавна власт одговара за своје поступке. То не значи да свако мишљење заслужује прихватање, нити да су сви аргументи подједнако утемељени. Значи да се истина не утврђује забраном питања и да политичка припадност не може бити замјена за доказе.
Можда је управо ту најважнија разлика између слободног друштва и друштва које се постепено затвара у ауторитарне обрасце. У слободном друштву човјек може бити у заблуди, може погријешити и може промијенити мишљење. Али он не мора да се одрекне сопственог расуђивања да би остао члан заједнице.
Фашизам постаје дио свакодневице онда када престанемо да примјећујемо да страх замјењује аргумент, лојалност истину, а колективни идентитет личну одговорност. Зато је најважније питање које нам Еко оставља не само како ћемо препознати фашизам у другима него и како ћемо сачувати услове у којима ниједна власт, идеологија или група не може присвојити право да мисли умјесто нас.
Слобода почиње тамо гдје човјек задржава право да мисли, пита и не пристане.
О аутору и извору: Умберто Еко (1932–2016) био је италијански писац, семиотичар и философ, познат по романима Име руже и Фукоово клатно, као и по радовима из теорије знакова и културе. Текст је инспирисан његовим есејем Ur-Fascism, објављеним 22. јуна 1995. године у часопису The New York Review of Books.