У тихом дијелу Тиватског залива, надомак обале Боке которске, налази се Михољска превлака, мјесто на којем се вијековима преплићу историја, духовност и народно памћење. Данас позната и као Острво цвијећа, ова мала копнена површина чува остатке једног од значајних средишта средњовјековног православља на српском приморју. Њено име најчешће се помиње уз предање о страдању 72 монаха, али и је једне шире историје овог краја.
Археолошки остаци свједоче да је на Превлаци постојао хришћански сакрални комплекс још у ранохришћанском периоду, вјероватно од IV до VI вијека. Касније се на том мјесту проширио православни манастир посвећен Светом архангелу Михаилу, који ће почетком XIII вијека добити посебно мјесто у историји Српске православне цркве. Када је Свети Сава 1219. године, послије добијања црквене самосталности у Никеји, организовао нову мрежу епархија, на Превлаци је установљено сједиште Зетске епископије. Тиме је овај манастир постао једно од средишта духовног и црквеног живота српског приморја.
Значај Превлаке није се исцрпљивао у њеној црквеној улози. У средњем вијеку манастир је располагао значајним посједима, а његовој области припадале су бројне цркве и околна села. У манастиру је постојала и школа, а 1262. године писар Богдан, по налогу зетског епископа Неофита, преписао је Законоправило Светог Саве, познато као Иловичка крмчија. Овај рукопис представља један од најзначајнијих споменика српске средњовјековне правне и црквене културе. У XIV вијеку Зетска епископија уздигнута је на ранг митрополије, што додатно свједочи о значају Превлаке у црквеном животу средњовјековне Србије.
Међутим, током XV вијека политичке прилике у Боки доживјеле су велике промјене. Котор је 1420. године дошао под власт Млетачке републике, а односи између нових власти, православног становништва и црквених установа били су обиљежени борбом за утицај, имовину и вјерски идентитет. У том раздобљу манастир на Превлаци постепено је губио своју ранију снагу, а његова судбина остала је повезана са једним од најпотреснијих предања бокељске прошлости.
Према предању које је у XVIII вијеку забиљежио црногорски митрополит Василије Петровић Његош, на празник Светог архангела Михаила, средином XV вијека, отровано је 72 превлачка православна монаха. У причи се помиње которски трговац Марин Друшко, који је наводно отров умијешао у храну припремљену за монашку трпезу. Након што су монаси почели да падају, требало је, према истом предању, створити утисак да је у манастиру избила куга, како би напад и разарање могли бити представљени као мјера против заразе. Убрзо је, како се приповиједа, манастир нападнут са мора и тешко оштећен.
У различитим изворима наводе се различите године овог догађаја — 1433, 1445. или 1452. — што показује да се предање временом преносило и обликовало. Година 1452. повезује се и са млетачким артиљеријским нападом на манастир у вријеме гушења Грбаљске побуне. Ипак, важно је разликовати оно што се може потврдити историјским изворима од појединости које су сачуване у црквеном и народном памћењу. Само предање о тровању је постало један од темељних дијелова духовног идентитета Превлаке.
Крајем XX вијека, током археолошких истраживања започетих 1996. године, у остацима старе манастирске цркве откривене су бројне кости и гробнице. Међу њима се налазио и гроб са посмртним остацима више особа за које се претпоставило да би могле припадати страдалим монасима. Хемијско-токсиколошка испитивања из 1997. године указала су на повишено присуство арсена у узорцима повезаним са налазиштем. Тај резултат представља важан дио приче о открићу, а у црквеном животу се њихови земни остаци поштују као мошти превлачких мученика.
Екатерина Властелиновић, звали су је “монахиња без мантије”
Послије разарања старог манастира, на Превлаци је вијековима трајао прекид монашког живота. Ипак, мјесто није сасвим нестало из памћења православног народа. Посебно мјесто у његовој новијој историји припада Екатерини Властелиновић, рисанској добротворки која је 1833. године, уз благослов епископа далматинског Јосифа Рајачића, подигла цркву Свете Тројице у близини рушевина старог манастира. Ова знаменита Српкиња је за обнову манастира даровала и посљедњи дукат братства, откупивши трећину Превлаке. Настојала је да обнови духовни живот на Превлаци и својим завјештањем оставила трајан траг у историји ове светиње. У позним годинама била је из засједе рањена ватреним оружјем, а преминула је 1847. године. Након што је мучки убијена њена сахрана је обављена у тајности, а мошти јој почивају у поменутој цркви, заједно са 72 монаха. У црквеном памћењу њена судбина остала је повезана са страдањем и истрајношћу људи који су настојали да сачувају манастирско насљеђе.
Нова истраживања и обнова манастирског комплекса започети су деведесетих година XX вијека. Монашки живот обновљен је 2000. године, у вријеме црногорскг митрополита Амфилохија, послије вишевјековног прекида. Тако је Превлака поново постала мјесто молитве, сабрања и чувања насљеђа које је дуго било видљиво углавном кроз рушевине и предања. За вјернике, мошти превлачких мученика имају посебан духовни значај. У црквеном предању помињу се и мироточење и пријатан мирис који се повремено осјећа уз мошти.
Михољска превлака зато није само археолошки локалитет. Она је прије свега светиња везана за једно трагично предање, као и свједочанство о времену у којем су се на обалама Боке сусретали различити политички интереси, културе и вјерске традиције; о успону средњовјековне српске цркве; о рушењу и дугом прекиду монашког живота; али и о људима који су настојали да сачувају оно што је од старе светиње преостало.
Када се данас посматрају остаци манастира Светог архангела Михаила и оближња црква Свете Тројице, прошлост није присутна само у камену, темељима и гробницама. Она живи и у причама које су преношене кроз вијекове, у молитвама, у обновљеном монашком животу и у настојању да се једном заборављеном мјесту врати достојно мјесто у културном и духовном памћењу. Можда је управо то најважнија порука Михољске превлаке: да рушење може прекинути живот једне заједнице, али не мора уништити смисао који је та заједница оставила за собом. А да је прије свега мученичко страдање монашке заједнице које је дуго времена било прекривено велом тајне, Божијом вољом и промишљу надвладало сваку врсту заборава.