У Пушовом чардаку на Бијелој Рудини код Билеће, мјесту које више од једног вијека чува успомене на херцеговачку прошлост, окупили су се пјесници, писци и љубитељи књижевности из Билеће, Љубиња, Гацка и Берковића. Пјесничко дружење, одржано у част Рада Ликића, било је прилика да се сусретну људи које повезују завичај, поезија и потреба да се ријеч сачува од заборава.
Своје стихове и приче казивали су Шћепан Алексић, Драган Ковач, Бранко Алексић, Доброслав Ћук, Рато Ћук, Љиљана Скочајић, Боро Граховац, Ратомир Мијановић и други учесници. У домаћинској атмосфери, уз разговор и непосредно дружење, Пушов чардак поново је постао мјесто сусрета људи и књижевности. Пјесник Боро Граховац указао је на значај оваквих простора за очување пјесничке ријечи и њено преношење новим генерацијама.
Овај чардак, међутим, није само мјесто окупљања. Подигао га је 1887. године Јован — Пушо Мићов Салатић, бијелорудински кнез и учесник херцеговачких устанака. Његова историја припада широј причи о Херцеговини, у којој су куће, породична огњишта и завичајни простори били више од уточишта: били су мјеста памћења, разговора и окупљања заједнице.
У времену када се културни живот све чешће сели у институционалне просторе и на дигиталне платформе, значај оваквих сусрета посебно долази до изражаја. Поезија овдје није само књижевни текст који се чита са странице. Она је живи глас, сусрет са другим човјеком и начин да се искуство једног краја сачува од нестајања.
Зато Пушов чардак има значај који превазилази једно пјесничко вече. Он подсјећа да култура не опстаје само захваљујући књигама, установама и манифестацијама, него и захваљујући људима који отварају врата својих домова, окупљају друге и стварају простор за ријеч. А док се у старим херцеговачким кућама говоре стихови и дијеле приче, завичајно памћење наставља да живи — не као успомена на прошло вријеме, него као дио садашњости.
Ко је био Раде Ликић?
Публициста, приповједач и истраживач херцеговачке историје и културног насљеђа.
Рођен је 22. маја 1975. године у Сарајеву. Послије ратних дешавања дошао је у Херцеговину, завичај својих предака, и од 1992. године живио је у Љубињу. Био је предсједник љубињске „Просвјете“ и један од истакнутих сарадника Друштва српских родословаца „Порекло“.
1. Човјек који је спасавао заборављене приче
Ликићев истраживачки рад обухватао је старе гробове, стећке, споменике, породичне историје, народне обичаје и судбине људи који су често остајали изван званичних историјских записа. Полазећи од старог натписа, фотографије, породичног сјећања или једног имена, настојао је да реконструише ширу причу о човјеку и времену у којем је живио.
Посебно је занимљиво што његов приступ није био само историографски. Он је истраживачки материјал претварао у књижевну причу, дајући заборављеним људима поново мјесто у колективном памћењу.
Један од примјера је прича „Нишан међу крстовима“, посвећена Хакији Шарићу, муслиману из Љубиња и српском добровољцу који је страдао 1941. године у јами Пандурици. Такав избор теме показује да је Ликић настојао да сачува сложеност стварних људских судбина, које се не могу увијек свести на једноставне подјеле.
2. Књиге које је оставио иза себе
Ђед који је чувао карпузу (2018)
Његова прва књига, у којој су сабране приче засноване на животу обичних људи из Љубиња и околине. Кроз породична сјећања, локалне карактере и завичајне судбине, Ликић је стварао књижевну хронику једног краја.
Четири постхумно објављене књиге (2026)
Издавач: Задужбина „Порекло“
-
Расути гробови и очеве батине
-
Рапсодија у камену
-
Оћерај Кати дрва
-
Дјеца камена у земљи снова
Ови томови обухватају аутобиографске приче, љубињске хронике, историјске и публицистичке записе, хумореске, свједочења о ратовима и страдањима, као и истраживања о српским исељеницима у Сјеверној Америци. Објављени су након што су породица и пријатељи прикупили његове текстове расуте по порталима, форумима и друштвеним мрежама.
3. Раде Ликић и духовни живот Херцеговине
Ликић је био привржен Српској православној цркви и учествовао је у обнови Цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу. Његова везаност за завичај није се, дакле, исцрпљивала у писању: била је повезана и са конкретним радом на очувању материјалног и духовног насљеђа.
О његовом књижевном дару писали су и Миленко Јерговић и митрополит Григорије. Јерговић је истицао његов јасан приповједачки глас, познавање људи и способност да пише о Херцеговини и Сарајеву с необичном лакоћом. Митрополит Григорије препознао је у његовом писању глас који је чувао особеност херцеговачког језика и духа.