Макадамски пут, процвјетала купина и грм са неким жутим цвијетом… чекају вас чим скренете са главног пута.
Одмах помислите да није у реду да до једног манастира данас идете макадамом.
Та помало узнемирује мисао се гаси чим угледате звоник.
Издиже се из брдског зеленила скромно, али јако.
Толико јако да сагори сваку лошу мисао.
Лептир и пчела скоро исте боје не ремете линију лета, иако им је значајан поремећен мир.
Мирис лаванде и ливадског биља још љепшим и јаким учинише осјећај, кога побуди црквено звоно.
Кроз плаветнило се неба клатило лијево и десно, у молитвама спајајући нас на земљи са нашим најдражим на небу.
Тамјан надвлада мирис лаванде. Бијело маче се приби уз зид спољашњи, чиме га монах помилова.
Мир и молитва завладаше манастиром и двориштем и пољима лавандом и макарским путем.
Снага молитве те преобрази, па те више би срамота да се на нешто жалиш.
А, и не би више потребе за тим.
Почињеш се молити и за једно, што су ти криви, исто као и за оне што ти нису криви, односно за свакога ко за себе самога.
Благи осмијех монахов потврди да је то све тако у овоземаљском животу.
И да увијек човјек схвати да је вјера једино спасење.
Неко мало прије, неко касније, а нешто нажалост, на измаку живота.
Само да не будемо ови трећи!
Рекао сам монах да се све у склади и приклади, да се сви нађемо тамо, гдје треба да будемо, па ти онда види шта ћеш и како ћеш…
Залазак сунца на зубачком брду траје мало.
Даде нам времена да схватимо љепоту живота уз љепоту вјере, да је снага вјере непобједива и да су нам добра дјела и молитве једино спасење.
Лептир и пчела и даље у свом лету.
Стрпљење и упорност дају снагу да истрају…
Мирис лаванде још љепше.
Сунце пријатељско и мило.
Поздрав монаха топал и необичан… најближи МАЈЧИНСКОМ.
Из искрене душе прозбори:
“Бог вам добро дао!