Када средњовјековна историја постане савремена политика
Постоје историјске личности које живе дуже од својих држава. Њихова имена надживљавају династије, границе и политичке поретке, али се са промјеном времена мијења и начин на који их потомци разумију. Понекад постану заједничко насљеђе, а понекад предмет спорења у којем свака страна настоји да у прошлости пронађе потврду сопственог идентитета.
Такав је случај са Стефаном Твртком I Котроманићем, босанским баном и краљем из XIV вијека, чије име посљедњих година поново привлачи пажњу јавности. Споменик му је подигнут у Сарајеву 2023. године, а годину дана касније и у Бањој Луци. Два града, двије политичке средине и један средњовјековни владар чије се насљеђе различито тумачи.
Али коме Твртко заиста припада? Српској историји, босанској државној традицији или објема? Јер, можда се ради о једној традицији. И да ли је уопште могуће на питање из XIV вијека одговорити категоријама националног идентитета које су обликовале каснија столећа, а којима доминира тренутна политика, а не историјски аргументи?
Споменик краљу Твртку у Сарајеву
Споменик краљуТвртку у Бања Луци
Владар између двије круне
Твртко I Котроманић постао је бан Босне 1353. године. Током своје владавине проширио је територију државе и ојачао њен политички положај. Године 1377. крунисан је за краља, чиме је босанска држава добила краљевско достојанство.
Оно што Твртка чини посебно занимљивом историјском личношћу јесте чињеница да његова краљевска легитимност није почивала само на снази босанске државе. По мајчиној линији био је повезан са династијом Немањића, а након гашења њене главне владарске линије могао је да се позове на сродство са српском светородном династијом и на насљеђе њене краљевске традиције. То је била важна чињеница за то вријеме, јер без тог династичког сродства се није могла добити титула краља.
Сам Твртко је у својој владарској титулатури истицао да је краљ Срба, Босне и Приморја. У повељи Дубровчанима из 1378. године образложио је своје право на краљевску круну позивањем на немањићко насљеђе.
Историчар Сима Ћирковић у студији „Двоструки вијенац: прилог историји краљевства у Босни“ показује да је Твртков политички програм био сложенији од једноставног ширења босанске државе. Он је настојао да повеже босанску владарску традицију са српским краљевским насљеђем, полажући право на двије краљевске традиције. При томе, Тврткова веза са српском историјом није накнадно измишљена, нити се може одбацити као пука савремена конструкција. Она је била дио његове династичке политике и начина на који је сам владар оправдавао своју власт.
Ипак, исто тако је неспорно да је Твртко био владар средњовјековне босанске државе, да је његова династија Котроманића владала Босном и да је управо у том политичком простору изграђена основа његове моћи.
Ове двије чињенице не морају се међусобно искључивати.
Идентитетска спорења
Тешкоће почињу онда када средњовјековну прошлост покушамо да преведемо у језик савремених националних подјела.
У XIV вијеку политички идентитет владара одређивали су династија, територија, вјера, језик, писмо, вазални односи, право на круну и припадност одређеном кругу владарских традиција. То није значило да су људи живјели без осјећаја заједнице, језика, поријекла или припадности. Значило је, међутим, да се ти осјећаји нису нужно поклапали са данашњим схватањима нације.
Зато питање „Да ли је Твртко био Србин или Бошњак?“ није само историјско питање. Оно у себи већ садржи савремене претпоставке које треба преиспитати.
Твртко је био Котроманић, владар Босне и краљ који је своју легитимност повезивао са немањићком традицијом и српском краљевском круном. То су историјске одреднице које можемо поткријепити изворима. Проглашавати га припадником једне данашње нације као што је бошњачка у њеном савременом значењу значи занемарити разлику између средњовјековног и модерног свијета.
Српско историјско памћење има разлога да Твртка препозна као дио свог насљеђа. Сама чињеница да је поред поменуте Повеље Твртко крунисан у манастиру Милешеви, пред моштима Светог Саве, говори о његовом вјерском опредјељењу. Такође, чињеница да је био унук Јелисавете, кћерке српског краља Драгутина, говори о његовом породичном поријеклу. Писмо којим је писана Повеља је ћирилично, познатије као свечана ћирилица, а језик је био народни са црквенословенским елементима. Сам садржај повеље, нарочито дио у којем он говори о насљеђу српских прародитеља и српском престолу, такође је недвосмислен. Повеља почиње ријечима: “У име оца, сина и светога духа…”. То је непосреднији историјски доказ његовог владарског идентитета, а не савремено национално тумачење самог писма.
У Повељи Твртко пише да омогућава Дубровчанима да ходају гдје он влада, тргују гдје год хоће и крећу се гдје год желе и обавезује им се на помоћ ријечима: “Тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље”.
А да је Босна средњовјековна српска држава још 1187. године знао је и папа Климент III када је надбискупу Дубровника дао права цркве, у како је остало записано “држави Србије која је Босна”.
Хералдика краља Твртка
Када је у питању хералдика која се налази на оба споменика треба истаћи сљедеће. Сарајевски споменик визуелно наглашава љиљане и босанску династичку традицију, док бањалучки наглашава Тврткову титулу и његово мјесто у српској краљевској традицији. Али изостанак одређеног грба са једног од споменика није доказ да тај симбол није припадао историјском насљеђу владара.
У средњовјековној хералдици Котроманића љиљани су повезани са босанском краљевином, док се двоглави орао појављује у српској владарској традицији Немањића. Истраживања печата босанских владара показују сложенији однос тих симбола него што то сугеришу савремене националне расправе.
Печат краља Твртка
Иначе, Твртков велики двострани краљевски печат, израђен је послије крунисања 1377. године. Према стручним описима, имао је пречник око 11 центиметара и приказивао је владара на престолу на једној страни, а краља коњаника на другој. Треба напоменути да се оригинални отисак Твртковог великог двостраног печата није сачувао, али је његов изглед познат преко историјске и хералдичке документације и отисака повезаних са каснијом употребом печата.
Шта се налази на печату?
1. Лице печата — краљ на престолу
Твртко је приказан са краљевским инсигнијама, жезлом и куглом надвишеном крстом. Уз престо се налазе два штита различитих хералдичких мотива:
-
штит са косом траком и по три љиљана у сваком пољу, повезан са династијом Котроманића;
- штит са двоглавим орлом, мотивом повезаним са српском владарском традицијом и византијским хералдичким утицајима.
2. Наличје печата — краљ коњаник
Твртко је приказан као наоружани владар на коњу, са копљем и заставом. Љиљани се појављују на штиту и другим дијеловима владарске опреме, укључујући коњски покривач. То наглашава краљевско достојанство и хералдичку традицију Котроманића.
Најзанимљивији детаљ је управо то што се на истој краљевској представи налазе оба хералдичка мотива — љиљани и двоглави орао.
То показује да Твртков владарски идентитет није био представљен само једним знаком. Љиљани су били повезани са Котроманићима и босанском краљевином, док је двоглави орао био мотив српске владарске традиције и византијског насљеђа.
Дакле, Твртков печат је снажан историјски доказ да је његова краљевска репрезентација спајала босанску династичку традицију са симболима ширег српско-византијског владарског круга.
3. Љиљани — симбол крста
У европској хришћанској умјетности љиљан је често повезиван са Пресветом Богородицом, док су три његова стилизована крака понекад тумачена као симбол Свете Тројице. То потврђују и бројни примјери из хришћанске умјетности:
У манастиру Љубостињи постоје бројни мотиви љиљана (кринова), и то не само као украсни детаљ већ и као дио средњовјековног хришћанског и владарског симболичког насљеђа. Љиљани су на спољашњој фасади цркве — у каменој декоративној пластици, у украсима око прозора, лукова и портала; на розетама и другим архитектонским украсима — цвјетни мотиви љиљана уклопљени су у богату орнаментику моравског градитељског стила; на саркофагу који се традиционално повезује са монахињом Јефимијом — према описима манастира, уклесан је мотив љиљана, који се повезује са чистотом и дјевственошћу и симболиком Пресвете Богородице.
Љиљан се појављује и на православним иконама, нарочито на иконама Пресвете Богородице. Међутим, његово значење зависи од конкретног иконографског типа.
На овој православној икони Богородица држи бијеле љиљане. Они симболизују њену чистоту и приснодјевственост. Овај иконографски тип посебно се развио у руској православној традицији.
У појединим православним приказима Благовијести архангел Гаврило држи љиљан умјесто уобичајеног жезла. Мотив је нарочито познат у западној хришћанској умјетности, али постоје и православни примјери. Он упућује на чистоту Богородице и тајну Христовог оваплоћења.
У средњовјековној побожној умјетности постоји мотив познат као Lily Crucifixion. Христос је приказан распет на стабљици љиљана или уз љиљан који преузима улогу крста. Мотив је забиљежен у рукопису Llanbeblig Hours, као и на каменим рељефима, дрворезима и витражима у енглеским црквама. Ово је непосредан доказ да љиљан у одређеним композицијама може имати функцију крста.
У европској хералдици постоје крстови чији се краци завршавају стилизованим љиљанима. Тај облик се назива fleur-de-lis cross или, зависно од конкретног облика, flory cross. Овдје је крст основни знак, а љиљанасти завршеци његов декоративни и симболички дио.
Љиљан у сценама Благовијести
Од XIII вијека љиљан се све чешће јавља у приказима Благовијести, као симбол чистоте и везе са Богородицом. У неким средњовјековним композицијама овај мотив повезује Христово оваплоћење и Распеће.
Љиљан у широј употреби
Љиљан се користио као украсни елемент ранохришћанских базилика из V и VI вијека, а затим и на средњовјековним стећцима.
Конкретни примјери:
Стећци у средњовјековној Босни
Љиљан се јавља као украсни мотив на стећцима. У научној литератури наводе се примјери из западне Босне, Дувна, Купреса и подручја Хаџића. У зависности од приказа, љиљан може бити биљни украс, хералдички знак или мотив са хришћанским симболичким значењем.
Краљевски двор у Бобовцу
На готичком каменом надвратнику из краљевског двора у Бобовцу налази се стилизована босанска круна са љиљанастим елементима.
Шта можемо закључити?
Дакле, љиљан није био искључиво династички знак Котроманића. Постојао је као умјетнички и украсни мотив и прије њихове владавине, а налазимо га и у хришћанском сакралном окружењу и на средњовјековним надгробним споменицима.
Зато се поставља питање како љиљан може бити дио бошњачке или исламске традиције? Односно, како краљ Твртко може бити идентитетски симбол муслимана, односно Бошњака?
Кључне године у обликовању бошњачке националне идентификације
У XIX вијеку је Бошњак био назив који је означавао регионалну, а не националну припадност. Тек у периоду 1960–1968. дошло је до признавања муслимана као нације. Тада су југословенске власти постепено признале националну посебност муслимана у БиХ. Године 1968. политичко руководство СР Босне и Херцеговине потврдило је да су муслимани посебна нација. На попису 1971. категорија „Муслимани“ уведена је као национална одредница.
Тек 1993. се назив Бошњаци успоставља једном политичком одлуком муслимаског руководства. На Првом бошњачком сабору у Сарајеву, 27. септембра 1993. године, усвојен је назив Бошњаци као национално име умјесто дотадашње званичне одреднице „Муслимани“.
Овдје је неопходна историјска прецизност. Назив„Бошњаци“ има историју која претходи XX вијеку, али њихово постојање само по себи не доказује да је у средњем вијеку постојала нација у данашњем смислу. Средњовјековни назив могао је да означава становнике Босне или припаднике одређене политичке заједнице, док се модерна бошњачка национална идентификација обликовала у другачијим друштвеним и политичким околностима. При томе, није спорно опредјељење муслимана као Бошњака. То је право избора. Оно што је упитно јесте позивање на континуитет, а посебно на накнадно прилогођавање историје босанске државности.
За расправу о Твртку најважније је сљедеће: он је живио у XIV вијеку, много прије настанка модерних националних идентитета. Његова титула, династичке везе са Немањићима и припадност босанској владарској традицији морају се тумачити на основу средњовјековних извора, а не накнадно пројектованих националних категорија.
Два споменика и једна прошлост
Када је 2023. године у Сарајеву откривен споменик Твртку I Котроманићу, његова личност поново је постала предмет јавне расправе. Услиједило је подизање споменика у Бањој Луци 2024. године, уз наглашавање Тврткове везе са српском историјом.
Тако је средњовјековни краљ постао симбол савремених спорова о историјском континуитету, националном идентитету и праву на тумачење прошлости.
Споменик сам по себи није проблем. Напротив, достојанствено чување успомене на значајне историјске личности може бити израз културне зрелости. Проблем настаје када споменик престане да буде позив на памћење, а постане средство доказивања да се прошлост накнадне памети, а не као дио ширег историјског простора и времена.
У таквом односу према историји владар постаје својеврсна застава. Његова сложеност се своди на једну реченицу, а све што се не уклапа у жељену слику потискује се у страну.
Историја није власнички лист
Постоји важна разлика између права да се неко насљеђе памти и тврдње да се оно искључиво посједује.
Историја није земљишна књига у којој се уписује власник прошлости. Она је простор испреплетених односа, насљеђа и значења. Једна личност може истовремено бити важна за више историјских традиција, а да се тиме не поништи њена конкретна припадност времену у којем је живјела. Твртко је добар примјер управо зато што се његова владавина не може разумјети без Босне, али ни његова краљевска титула без српске династичке традиције. Покушај да се једна од тих димензија избрише не чини историју јаснијом, већ је осиромашује.
У том смислу, озбиљно историјско истраживање не мора да изабере између српског и босанског насљеђа као да су у питању двије стране које се искључују. Његов задатак је да утврди шта извори говоре, у каквом је политичком и културном свијету владар живио и како је сам разумио своје право на власт.
То захтијева стрпљење, читање извора и спремност да се прихвати сложеност. А управо су то особине које често недостају јавним расправама о националној прошлости.
Коме, онда, припада Твртко?
Можда би најтачније било рећи да Твртко припада историји средњовјековне Босне и српској краљевској традицији, али да ниједна од тих чињеница не даје право на искључиво власништво над његовим насљеђем. Био је владар XIV вијека, чији су политички програм, династичко поријекло и схватање краљевске власти припадали једном другачијем историјском свијету.
То не значи да данашњи народи немају право да га памте. Напротив, заједничко историјско насљеђе може бити основа озбиљнијег разговора о прошлости. Али такво памћење мора почивати на историјским чињеницама, а не на потреби да се докаже искључива припадност.
Питање зато није само чији је краљ Твртко. Он је очигледно себе сматрао православним Србином који је владао Босном и тако се и представљао. Са свим специфичностима и разликама које су се односиле на Србе на простору Босне, као и Херцеговине, коју он подводи под Приморје.
Питање је додатно и шта желимо од историје: да нам потврђује већ створене представе о себи или да нам помогне да боље разумијемо свијет из којег смо настали. Ако нам је потребан само доказ да смо били први, најстарији или једини, прошлост ће увијек бити поприште спорења. Ако нам је потребно разумијевање, онда ћемо моћи да прихватимо и оно што нас повезује и оно што нас разликује. Твртко не мора бити мање српски значајан да би био признат као велики босански владар. Нити босанска државна традиција губи на значају тиме што је њен краљ своју круну повезао са немањићким насљеђем.
Можда је управо у томе мјера историјске зрелости: не у томе да прошлост прогласимо својом, него да је разумијемо довољно добро да је не морамо поједностављивати.