Од средњовјековних задужбина до савременог положаја Срба — шта се мијења када се црквено јединство прекине, а историјско памћење остане отворено питање?
Историја српског народа не може се разумјети без простора данашње Сјеверне Македоније. На том простору налазе се неке од најзначајнијих светиња српског средњовјековља, задужбине владара и властеле, фреске изузетне умјетничке вриједности и трагови духовног живота који свједоче о времену када су политичке, културне и црквене границе Балкана изгледале другачије него данас.
Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, обновљена у вријеме краља Милутина, манастир Лесново, задужбина повезана са Јованом Оливером, као и бројне друге светиње, представљају видљива свједочанства српског средњовјековног присуства. Оне нису настале изван ширег византијског и православног културног круга, али њихови ктитори, историјске околности настанка и умјетнички програми свједоче о значајној улози српских владара и властеле у обликовању духовног и културног живота овог простора.
Црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину
То насљеђе није само питање прошлости. Оно отвара питање историјског континуитета: шта се догађа са памћењем једног народа када се промијене државне границе, политичке околности и црквена организација, а његове светиње наставе да постоје у другачијем националном и институционалном контексту?
Земља светиња и великих битака
Македонија није била само простор српског средњовјековног задужбинарства него и поприште великих битака које су обиљежиле новију српску историју. Кумановска битка 1912. године, у којој је српска војска поразила османске снаге, означила је једну од прекретница Првог балканског рата. Наредне године, на Брегалници, српска и бугарска војска сукобиле су се у борби за нови поредак на Балкану. Током Првог свјетског рата, Кајмакчалан и Солунски фронт постали су симболи страдања, војничког напора и повратка српске војске у отаџбину.
Кумановска битка 1912.
Ови догађаји припадају различитим историјским епохама и не могу се свести на једну непрекинуту политичку причу. Ипак, повезује их чињеница да је простор данашње Сјеверне Македоније био једно од важних попришта српске државне и војне историје. Због тога се питање српског насљеђа на овом простору не завршава пред манастирским зидинама. Оно обухвата и војничка гробља, спомен-костурнице, ратне меморијале и мјеста на којима су генерације српских војника оставиле своје животе.
Кајмакчалан
Када се та мјеста посматрају заједно са средњовјековним црквама и манастирима, постаје јасније да историјско памћење једног народа није састављено само од великих побједа и владарских задужбина. Оно обухвата и страдање, губитке, миграције и промјене граница. Управо зато је важно да се ова историја истражује и представља цјеловито, без прећуткивања чињеница и без претварања прошлости у средство савремених политичких спорова.
Од заједничке историје до црквеног раздвајања
Охридска архиепископија, основана почетком XI вијека, представљала је важно средиште православног живота и духовности. Током наредних вијекова, овај простор био је под влашћу различитих држава, а његове црквене установе пролазиле су кроз бројне промјене. У вријеме српских средњовјековних владара дијелови Македоније били су укључени у српску државу, а поједине епископије и манастири повезани са српским црквеним поретком.
Послије османског освајања, укидања Српске патријаршије 1766. године и укидања Пећке архиепископије 1767. године, црквене прилике на овом простору додатно су се промијениле. У XIX и почетком XX вијека, питања црквене јурисдикције, националног идентитета и језика богослужења постала су дио ширих политичких и националних сукоба.
Црква Светог Климента и Пантелејмона у Охриду
Послијератна Југославија донијела је ново поглавље. Године 1967. Македонска православна црква једнострано је прогласила аутокефалност, што Српска православна црква није признала. Услиједио је вишедеценијски раскол, током којег су се црквена питања преплитала са питањима националног идентитета, државне политике и историјског насљеђа.
За Српску православну цркву питање није било само административно. Радило се и о канонском поретку, црквеном јединству и историјском континуитету. С друге стране, за македонске православне вјернике црквена самосталност била је повезана са развојем сопственог националног и црквеног идентитета.
Признање аутокефалности и питање посљедица
У мају 2022. године Српска православна црква прихватила је аутокефалност Македонске православне цркве — Охридске архиепископије, чиме је наводно требао да буде превазиђен дугогодишњи раскол и обновљено евхаристијско општење. Услиједило је издавање Томоса о аутокефалности, док је Васељенска патријаршија исте године примила македонску јерархију у канонско и евхаристијско општење.
Овај чин представља значајан догађај у савременој историји православља. Ипак, он отвара и питање које превазилази канонске односе: шта признање нове црквене самосталности значи за очување свијести о српском историјском присуству на простору данашње Сјеверне Македоније?
Само признање аутокефалности не значи да је српско насљеђе нестало, нити да је тим чином измијењено власништво над историјским споменицима. Међутим, промјене у црквеној организацији могу утицати на начин на који се прошлост представља, тумачи и преноси новим генерацијама. Ако се историјско насљеђе посматра искључиво кроз савремени национални идентитет, постоји опасност да се његови поједини слојеви потисну или сведу на споредне епизоде. То није неизбјежна посљедица аутокефалности, али јесте питање које захтијева научну пажњу, критичко истраживање и отворен дијалог.
Иако црквени односи и историјско памћење нису исто. Једно се тиче односа међу црквама и њиховог канонског поретка, а друго начина на који заједнице разумију сопствену прошлост. Али, њихов међусобних однос је важан и чињеница је да се након признања аутокефалности македонске цркве стање додатно погоршало.
Патријарх српски уручује Томос архиепископу МПЦ Стефану
Срби у Македонији – демографски пад
Питање историјског памћења неодвојиво је од положаја Срба који данас живе у Сјеверној Македонији. Према попису из 2021. године, као Срби се изјаснило 23.847 становника, односно око 1,3 одсто укупног становништва. Српски језик као матерњи навело је 11.252 становника.
Дугорочно кретање пописних података показује да се српска заједница у Сјеверној Македонији суочава са вишедеценијским демографским смањењем. Док је 1971. године у тадашњој Социјалистичкој Републици Македонији живјело 46.465 Срба, њихов број је до 2002. године опао на 35.939, а према попису из 2021. године на 23.847. За педесет година број становника који су се изјаснили као Срби смањен је за готово половину.
Још израженији пад биљежи се када је ријеч о српском језику као матерњем. Број оних који су га тако навели смањио се са око 24.773 у 2002. години на 11.252 у 2021. години. Тај податак отвара питање које превазилази статистику: у којој мјери се српски језик и културно памћење преносе на млађе генерације и какве могућности за то има српска заједница у данашњој Сјеверној Македонији?
Пописни резултати не дају потпун одговор на питање узрока ових промјена, али јасно указују на потребу да се положај Срба посматра и кроз демографске токове, образовање, језик и културну видљивост. Јер опстанак једне заједнице не мјери се само бројем њених припадника него и могућношћу да сачува језик, преноси своје насљеђе и остане видљив дио друштва у којем живи.
Број Срба према пописима
| Година пописа | Број Срба | Удио у становништву |
|---|---|---|
| 1971. | 46.465 | 2,85% |
| 1981. | 44.613 | 2,30% |
| 1991. | 42.755 | 2,10% |
| 2002. | 35.939 | 1,78% |
| 2021. | 23.847 | 1,30% |
Ови подаци указују на значајан демографски и језички изазов. Они, међутим, сами по себи не доказују да је сваки облик смањења српске заједнице посљедица институционалне маргинализације. На то утичу и миграције, промјене у националном изјашњавању, образовне могућности и међугенерацијски пренос језика.
Још од времена комунистичке Југославије кренуо је процес тихе асимилације, промјена презимена, различити видови културне сегрегације и промјена значења српског духовног и културног наслеђа. Српски језик је избачен из образовног система, а промјене су направљене и у школским програмима, док се у музејима и културним установама систематски уклањају трагови српских средњовјековних владара, задужбинара и комерцијализују црквене установе које су оставиле дубок траг на овом простору.
Али једна опасност постоји и независно од формалних права. Када се број припадника једне заједнице смањује, када се језик све рјеђе преноси у породици и када историјска свијест слаби, њено културно присуство може постепено постати мање видљиво. То је процес који се најчешће одвија тихо, кроз генерације, све док оно што је некада било живи дио свакодневице не постане само запис у историјским књигама.
Један примјер македонизације Срба
Албански реваншизам и уништавање српских светиња
Сјеверозападни дио земље, нарочито подручја Тетова и Гостивара, има значајан удио албанског становништва. У појединим срединама налазе се и православне светиње повезане са средњовјековном историјом, српским задужбинарством или ширим византијским насљеђем. Само присуство таквих споменика, међутим, не говори аутоматски ништа о њиховом данашњем стању или односу локалног становништва према њима.
На примјер, манастир Лешок код Тетова и црква Светог Ђорђа у Старом Нагоричину код Куманова припадају различитим историјским контекстима, а њихов значај треба разматрати на основу историјске документације, стања заштите и конкретних података о одржавању
Манастир Лешок код Тетова представља значајно свједочанство православног и српског културно-историјског насљеђа у Сјеверној Македонији. У манастирском комплексу налази се и црква посвећена Светом цару Лазару, подигнута у XX вијеку. Током оружаних сукоба 2001. године црква је минирана и тешко оштећена, а касније је обновљена. Судбина Лешка подсјећа да очување историјског насљеђа не подразумијева само обнову грађевина већ и чување сјећања на њихов настанак, ктиторе и мјесто у историји српског народа.
Сличну судбину је доживио и манастир Матејче код Куманова.
Овај средњовјековни манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице значајан је по архитектури и фрескама из XIV вијека. Током сукоба 2001. године претрпио је тешка оштећења, а касније су забиљежени и случајеви вандализма. Амерички извјештај о вјерским слободама наводио је повремени вандализам у манастиру, који се налази у општини са претежно муслиманским становништвом. Али, ти извјештаји су увијек релативизовали одговорност већинског албанског становништва.
Насљеђе које превазилази политичке границе
Српске средњовјековне светиње у Македонији не треба посматрати као средство за оспоравање савременог македонског идентитета. Њихов значај не почива на томе да буду искључиво српске у данашњем националном смислу, већ на историјској истини о њиховом настанку, ктиторима, умјетничким особеностима и духовним традицијама које су их обликовале.
Заједничко православно насљеђе не значи да су све историјске разлике неважне. Напротив, оно подразумијева да се сваки историјски слој сачува и представи без потискивања других. Чињеница македонске црквене самосталности није разлог да се занемаре српски владари и задужбинари, као што ни очување српског историјског памћења не захтијева порицање македонског националног идентитета.
Зато је потребно више научне сарадње, доступних историјских извора, дигитализације рукописа и натписа, заједничких истраживачких пројеката и образовних програма који ће омогућити да се прошлост сагледа у свој њеној сложености. Положај Срба у Сјеверној Македонији не може се поправити само позивањем на славну прошлост. Али се ни будућност једне заједнице не може градити ако јој се прошлост сведе на неколико споменика, лишених ширег историјског контекста.
На крају, питање српског насљеђа у Македонији није само питање коме припадају светиње, него и ко чува сјећање на људе који су их подизали, на језик којим су исписивали натписе и на духовни свијет из којег су настале. Светиње могу да надживе државе и политичке поретке. Али историјско памћење не опстаје само захваљујући топологији и сјећању. Оно мора да живи у људима, у њиховом језику, образовању и свијести о сопственом трајању.
Зато је очување српског насљеђа у Сјеверној Македонији истовремено питање историјске истине, културне одговорности и будућности српске заједнице. Признање црквене самосталности, иако у СПЦ тумачен као корак ка превазилажењу раскола, није дао никакве резултате и стање српске заједнице и њеног насљеђа у Сјеверној Македонији је данас теже него икада раније.