АНОЗОГНОЗИЈА
Сви кажу да је у почетку најтеже. Касније се као навикнеш. Не слажем се. Смеђе брежуљке без једног дрвета које видимо кроз прозор болничке собе презиме данас као и првог дана. Исто је брковима пацијента који лежи до мене је кашањем и пренемагањем онога до врата. Не може човек баш на све да огугла.
Последњи дан свог живота, 3. јануара 1933. године, професор Габријел Антон, прослављени научник, неуропсихијатар, дугогодишњи начелник Одељења за психијатрију и нервне болести на савременом универзитету (Хрватски универзитет) једнако цијеног љекара под именом Карл Вернике), провео је подигнут у дубоке мисли о будућности Немачке и целе Европе. Тако је било зато што он није знао да ће баш тог дана умрети. Да је којим случајем то могао бар да се наслути, можда би се одредио за неко помирљиво дозивање у свест слика и осећања из прошлости: детињство у Жатецу, мирис липа који је тада замрзео живот, млади живот. Можда би се сетио случај Јулијане Хохризер.
Када су ме довели, првог дана, било је и понајбоље. Јер тада сам мислио да ћу се задржати кратко. Све сам стварао око себе прихватио као привремене, тако сам једино и могао да их прихватим; и полумрак у соби, и искривљена лица, и предмети које се сударају с мојим удовима, и болове. Пошто сам рекао и цвиљењем, неспособан да артикулишем било какву пристојну реченицу, узбунио све друге пацијенте у соби, дошао је и доктор. Питао ме је чега се сећам и испричао сам му како је тај идио прешао у мој траг из чиста мира. И да нисам ништа могао да урадим. Рекао ми је да имам озбиљне повреде. Да ми је лобања скроз лоше. То сам схватио. Питао сам га како је прошао мој камион. Није знао да ми каже.
Јединствена медицина може спасити човјечанство, размишљао је Габријел Антон. Она је савршен спој хуманости и научне теорије, мјесто гдје се сусрећу исконска људска топлина и брижност с незаустављивим аналитичким механизмом човјековог ума. Сада, више него икад, мислио је да је изабран професор, у овим временима великих искушења за нашу нацију, након што смо прошли значајна страдања и понижења, потребан нам је здрав и јак човек. Нови човек нове расе, лишен слабости својих предака и аномалија сопствених недостојних народа. Ко ће то бити у стању да нам пружи, ако не спасни лекари, они који ће добити које нам се неумитно приближава, бити не само пуки излечитељи, већ и инжењери расе…
Сваки час сам обарао чашу са столића који ми стоји крај узглавља. Сестре су се нервирале, нису могле да поверују да сам толико непажљив. Просипао сам и по себи. Воду и храну. Кекс или јабуке би пале на под, а ја сам био исувише поносан да тражим да ми их неко подигну, онда би сестра на крају дана то ипак учинила, па сам био принуђен да једем храну с патоса која је имала укус на пацова.
Када сам почео да устајем, е тек тада сам им ишао на живце. Запињао сам за кревете, ударио у престоницу, упетљао се у цеви од инфузије. Једном сам чак, случајно, тако бауљајући по соби, успео да ухватим једну сестру за сису. Умало нисам добио шамар.
Више се прикрадао професору Габријелу Антону још није осјећао умор. Седео је у свом кабинету и посматрао кроз прозор како се последњи зрачи сунца губе из крошње дрвећа и како облаци попримају тамне обрисе, и даље не да је последњи залаз сунца у свом животу.
Када сам прошао кроз стакло и једном извукао живу главу, доктор се, тај исти доктор, баш забринуо. Било је то, чини ми се, петог или шестог дана после несреће. Ишао сам до тоалета и случајно залутао у један ходник у којем раније нисам био. Чуо сам гласове иза леђа и нагло убрзао ход, не обраћајући пажњу на стаклена врата испред себе. Ломљава је била застрашујућа. Нисам се много исекао. Могло је да буде и горе.
Доктор је питао како се то десило. Рекао сам да нисам видео. Онда је он питао да ли видим друге ствари и одговорио сам да нисам слепац, колико ваља знам. Врата су од стакла а стакло јебено провидно. Онда је почео да ме испитује, те да му кажем шта он то држи у руци, те које му је боје крава. Рекао сам да је у соби стално проклети мрак и да због тога слабије видим и да је његова ружна кравата плава или сива. Онда је он рекао да уопште не носи кравату и да вероватно имам нешто што се зове кортикално слепило или Антонов синдром.
Објаснио ми је да сам слеп, али да тога нисам свестан. Мој мозак не види и зато покушава да попуни рупе измишљама. Питао сам доктора значи ли то да сви људи на свету имају Антонов синдром.
Када је мрак у потпуности испунио кабинет професора Антона, он је одлучио да је вријеме да устане и упали свијет, међутим, изненада се осјетио исувише слабим да уради тако нешто. Ум му је и даље био бистар, његове мисли прецизне и јасне, и зато је одлучио да на кратко склопи очи и сачека да ми се снага врати у тело. То се није догодило. Габријел Антон више никада није отворио очи. Пре него што је и последњи дах пустио његово тело, учинило му се, да је у измаглици свести која се заувек удаљавала, видео лице Јулијане Хохризер, те жене о којој је научник писао давно један рад. Никада није успео да нађе одговор на питање зашто је та жена себе, али и цео свет, лагала да види.
Било је вече 3. јануара 1933. године када је преминуо велики неуролог Габријел Антон. Непуних мјесец дана касније, 30. јануара, Адолф Хитлер је постао немачки канцелар.
Исекао сам се жестоко, запињем и ударам, све то признајем. Могуће је да не видим. Зна понешто и тај доктор сигурно. Оно што не знам и што нисам рекао, а ја знам дубоко у себи да је истина, јесте да ја могу и слеп да возим свој камион и да ћу сести опет за волан чиме нас обоје закрпе и оправе.
Владимир Вујовић, Слободни ударци, Партизанска књига, 2026.