Можемо ли открити структуру једног језика, а да не разумијемо његово значење?
Постоје књиге које читамо да бисмо сазнали нешто ново. Постоје и оне које нас подстичу да преиспитамо оно што већ знамо. А постоји и једна књига која већ вијековима одолијева покушајима да буде прочитана. Њене странице испуњене су необичним знаковима, цртежима биљака које је тешко препознати, астрономским дијаграмима и загонетним призорима. Текст дјелује уређено, као да слиједи одређена језичка правила, али његово значење остаје непознато.
То је Војнићев рукопис, једна од најпознатијих загонетки историје писане ријечи.
Књига између историје и мистерије
Рукопис је добио име по Вилфриду Војнићу, антиквару који га је набавио 1912. године. Данас се чува у Библиотеци ријетких књига и рукописа „Бејнеке“ Универзитета Јејл, под ознаком MS 408. Радиокарбонска анализа пергамента смјешта његово поријекло у период између 1404. и 1438. године. Ипак, не знамо ко га је написао, којим језиком је писан нити коме је био намијењен.
Илустрације упућују на неколико тематских цјелина: биљке, астрономију и астрологију, купатила и људске фигуре, космолошке дијаграме, биљне препарате и текстове који подсјећају на рецепте. Али то су описи онога што видимо, а не сигурна сазнања о ономе што је аутор намјеравао да саопшти.
Знамо, дакле, нешто о материјалу, времену настанка и изгледу књиге. Не знамо њен садржај. Управо тај несклад између онога што можемо да видимо и онога што не можемо да разумијемо чини је толико привлачном.
Од заборављеног рукописа до свјетске загонетке
Иако је добио име по човјеку који га је учинио познатим, Војнићев рукопис постојао је вијековима прије него што је доспио у руке Вилфрида Војнића. Један од најважнијих трагова његове раније историје јесте писмо прашког научника Јана Маркуса Марција из 1665. или 1666. године, упућено језуитском учењаку Атанасијусу Кирхеру. У писму се наводи да је рукопис некада био повезиван са царем Рудолфом II, који је владао од 1576. до 1612. године. Постојала је и претпоставка да га је написао енглески филозоф и научник Роџер Бејкон, али за то никада нису пронађени поуздани докази.
Војнић, пољски антиквар и трговац старим књигама, набавио је рукопис 1912. године, када је дошао до збирке коју су продавали језуити у вили Мондрагоне код Фраскатија, у близини Рима. Схвативши да пред собом има необичну књигу чији садржај нико није могао поуздано да протумачи, посветио се потрази за њеним значењем и укључивању стручњака у тај подухват. Тако је рукопис из релативне заборављености ушао у средиште једне од најдуговјечнијих загонетки историје писма.
Током XX вијека покушавали су да га дешифрују лингвисти, историчари и криптографи, међу њима и стручњаци који су током Другог свјетског рата радили на разбијању сложених шифара. Поједина тумачења нудила су наизглед увјерљива рјешења, повезујући текст са познатим језицима, средњовјековном медицином или шифрованим записима. Ипак, ниједно није понудило цјеловит превод који би други истраживачи могли независно да провјере. Рукопис је тако преживио смјену научних метода и технолошких епоха, а да је његова основна тајна остала неразријешена.
Зашто текст одолијева дешифровању?
Војнићев рукопис није само збир насумичних знакова. Његове ријечи и симболи показују статистичке правилности, понављања и распоред који подсјећају на структуру природног језика. Лингвистичка истраживања зато настоје да утврде како је текст организован, чак и када није могуће поуздано одредити шта значи.
Клер Бауерн и Лук Линдеман са Универзитета Јејл у научном прегледу објављеном 2021. године разматрају управо тај проблем. Њихова анализа показује да се о језичкој структури рукописа може сазнати много више него о његовом садржају. Другим ријечима, текст можемо статистички проучавати, а да га и даље не умијемо прочитати.
Током претходних деценија појављивали су се различити покушаји дешифровања. Неки истраживачи препознавали су називе биљака, други су претпостављали да је ријеч о шифрованом медицинском приручнику, а трећи су настојали да текст повежу са појединим европским језицима. Ниједан од тих покушаја није довео до општеприхваћеног и провјерљивог превода рукописа у цјелини.
То не значи да је рукопис немогуће дешифровати. Значи само да још немамо тумачење које би могло да издржи провјеру.
Када вјештачка интелигенција препознаје, али не разумије
Појава вјештачке интелигенције поново је отворила питање да ли би машина могла да ријеши оно што људском уму измиче више од једног вијека. Рачунари могу да анализирају огроман број знакова, откривају понављања, упоређују облике ријечи и проналазе правилности које би човјеку могле промаћи.
Али у томе постоји једна важна разлика: препознати правилност није исто што и разумјети значење.
Алгоритам може да утврди да се одређени знак често појављује на почетку ријечи или да се групе знакова понављају у одређеним дијеловима рукописа. Може чак да пронађе сличности са познатим језицима. Ипак, из тих података не слиједи аутоматски да знамо шта је аутор написао.
Замислимо да неко пред нама испише хиљаде реченица на језику који никада нисмо учили. Можемо да утврдимо који се знакови понављају, како су ријечи распоређене и који се облици јављају у сличним контекстима. Али ако не знамо значење знакова или немамо поуздан кључ за њихово тумачење, остајемо пред границом коју сама количина података не може нужно да уклони.
Зато би успјех вјештачке интелигенције у дешифровању Војнићевог рукописа морао да буде више од увјерљиве претпоставке. Потребан је систем који досљедно објашњава текст, нуди смислена читања и омогућава другим истраживачима да независно провјере резултате.
Херменеутика: разумјети значи имати хоризонт
Овдје се историјска загонетка приближава философском питању. Шта уопште значи разумјети неки текст?
За Ханса-Георга Гадамера, разумијевање није механичко претварање знакова у информације. Оно се одвија у сусрету текста и тумача, унутар историјског и језичког хоризонта који омогућава да нешто препознамо као смислено. Текст не тумачимо из празнине: до њега долазимо са одређеним знањем, очекивањима и претпоставкама, које током тумачења можемо да преиспитамо и промијенимо.
Војнићев рукопис као да нам одузима управо тај почетни ослонац. Не знамо поуздано језик којим је написан, не познајемо његов културни контекст у довољној мјери и не можемо са сигурношћу да одредимо однос између текста и илустрација. Недостаје нам хоризонт унутар којег би знакови постали разумљиви.
То, међутим, не значи да је свако тумачење подједнако вриједно. Напротив, што мање знамо, то пажљивије морамо да разликујемо чињенице од претпоставки. У противном, празнину у знању попуњавамо властитим жељама и тако добијамо причу која нам се допада, али не мора имати много везе са истином.
Војнићев рукопис нас зато учи и једној херменеутичкој врлини: стрпљењу пред оним што још не разумијемо.
Тајна која нас подстиче да мислимо
Можда је највећа вриједност Војнићевог рукописа управо у томе што још није прочитан. Он нас подсјећа да историја знања није непрекидно ширење сигурности, него и сусрет са границама властитог разумијевања.
У времену у којем се информације производе и преносе брже него икада, лако је повјеровати да је све што се може анализирати истовремено и разумљиво. Али количина података није исто што и дубина увида. Није довољно да знамо како су знакови распоређени; желимо да знамо шта они значе. А између та два сазнања понекад стоји читав један изгубљени свијет.
Можда ће неки будући истраживач пронаћи кључ за читање Војнићевог рукописа. Можда ће напреднији рачунарски модели помоћи да се открије језик, шифра или поступак којим је текст настао. Али док се то не догоди, рукопис остаје отворено питање.
А питања понекад имају већу вриједност од брзих одговора. Она нас подсјећају да постоји разлика између онога што можемо да измјеримо и онога што можемо да разумијемо, између препознавања обрасца и откривања смисла.
Војнићев рукопис можда јесте књига коју још нико не умије да прочита. Али управо зато он и даље чита наше вријеме — и открива колико смо спремни да признамо границе сопственог знања.