У херцеговачком селу Банчићи, недалеко од Љубиња, расте храст који и усред зиме задржава своје зеленило. Али његова посебност није само у природи — него и у причи коју људи преносе кроз вијекове.
У херцеговачком кршу, гдје се камен и земља боре за сваки педаљ простора, постоје мјеста која свој значај не дугују ни величини ни раскоши. Њихова вриједност налази се у ономе што памте. Једно од таквих мјеста јесу Банчићи, село надомак Љубиња, познато по необичном храсту који народ назива Зеленим дубом. Иначе, Банчићи су били познати и као село стогодишњака, али је данас сталних становника у њему све мање.
Ово стабло, високо око десет метара и старо, према доступним описима, више стотина година, привлачи пажњу појавом која одудара од уобичајеног понашања листопадних храстова. Док друго дрвеће у јесен губи лишће, Зелени дуб задржава своју зелену крошњу и током зимских мјесеци, све до прољећа. Управо је та особеност учинила да постане једна од препознатљивих природних ријеткости љубињског краја.
Зелени дуб зими
Ипак, оно што овом дрвету даје посебно мјесто у локалном памћењу јесте предање о Светом Сави.
Према народној причи, Свети Сава је, путујући кроз ове крајеве, нашао одмор у хладовини његове крошње. Задовољан предахом, благословио је дрво да увијек остане зелено. Тако је необична природна појава добила своје духовно тумачење, а храст постао више од стабла: мјесто сусрета природе, вјере и народног памћења.
Ово предање не треба посматрати као историјски доказ да је Свети Сава заиста боравио под овим храстом. Његова вриједност налази се и у нечему другом — у чињеници да је народ једну природну особеност повезао са личношћу која заузима средишње мјесто у српској духовној и културној традицији. На тај начин предио је добио своју причу, а дрво постало дио ширег културног простора који надилази границе једног села.
У српском народном памћењу Свети Сава није само историјска личност и утемељивач црквене и просвјетне традиције. Он је и путник, учитељ и духовни заштитник, чије се присуство у предањима често везује за изворе, дрвеће, цркве и мјеста одмора. Такве приче не морају увијек пружати провјерљиве податке о прошлости да би свједочиле о начину на који је једна заједница разумијевала свој свијет.
Зелени дуб је управо такав примјер. Његова крошња припада природи, али његово значење припада и култури. У њему се сусрећу оно што можемо посматрати и проучавати и оно што насљеђујемо као причу. Док ботаника настоји да објасни његову особеност, предање чува одговор који је заједница давала на питање о његовом необичном трајању.
У томе лежи и шири значај овог мјеста. Насљеђе не чине само манастири, цркве, натписи и историјски документи. Њега чине и путеви којима се некада пролазило, стабла под којима се одмарало, извори око којих су настајале приче и мјеста чија су имена преживјела људе који су их први изговорили.
Миленко Бетегало, мјештанин из Банчића нам је рекао да је Зелени дуб, како га народ зове, одувијек зелен и по сјећању најстаријих становника тог села. Као и да се од старина причало да је испод њега пролазећи тим крајем одмарао Свети Сава. Бетегало нам о томе свједочи како је то препричавано с кољена на кољено:
„Растко, ходећи под огњеним августовским сунцем, мину у село Мишљен, па осјети како му у ногама понестаје снаге. Спусти се козјом стазицом до локве Мосуре и сједе под један дуб да се одмори. Но, како му је његова хладовина пријала леже, засни дубоким сном. Пробуди се неколико сати касније, потпуно освјежен и чио, осмотрио “сунчеву куглу”, што је увелико нагињала западу, а онда се, прије поласка ка сјеверу, обратио дубу: “Хвала ти што си ме освјежио благодатном хладовином и вратио ми снагу. И ја ћу тебе нечим даровати буди довијека свјеж и зелен!”
У времену када се села празне, а многе локалне приче остају са све мање оних који би их пренијели даље, Зелени дуб подсјећа да очување насљеђа не почиње тек онда када неки споменик добије службену заштиту. Оно почиње препознавањем вриједности у ономе што је дио живота једне заједнице и преношењем тог значења будућим нараштајима.
Можда зато Зелени дуб није занимљив само због питања зашто остаје зелен и онда када околно дрвеће оголи. Занимљив је и због тога што показује како једно дрво може постати чувар предања, а једно мало херцеговачко село дио шире мапе српског културног памћења. А опет, када гром удари у неки храст, он увијек зарасте. Народ каже “храст схрашћује несашивно”.
У Банчићима, подно херцеговачког неба, Зелени дуб и даље стоји као природна ријеткост и живи знак једне приче. Његова крошња сваке зиме изнова поставља питање о трајању, а предање о Светом Сави подсјећа да људи свијет не памте само по ономе што се догодило него и по значењу које су догађајима и мјестима приписивали.