Херцеговац из села Мириловића код Билеће, књижевник Момо Капор има једну причу о старцу којег је као дијете слушао поред ватре на планини Видуши у којој је објашњавао да су Херцеговци, чак и када су неписмени, међу најначитанијим Србима. Зашто? Зато што су дуван мотали у новине и странице старих књига. Штампана слова су, како је старац духовито објашњавао, са димом улазила у плућа и крвоток и таложила се у глави. Тако су, по његовој замисли, Херцеговци постајали власници читавих библиотека, а да тога нису били ни свјесни
КОД “РУСКОГ ЦАРА”
Зовем се Момо. Бог ми је подарио све године које имам, а можда ће, ко зна, ако буде хтео, додати још коју. Ми, Капори, умиремо, углавном, или од срца или од метка. Најбољи међу нама, од метка у срце. И тако, готово све своје године, могу мирно да кажем, радио сам редовно само две ствари; цртао сам и пушио. Није било дана када то нисам чинио. Ако ништа друго, повлачио сам палидрвцем линије по пепелу на дну пепељаре или врхом штапа шарао у прашини или песку, цртао прстом по замагљеном стаклу вагонских прозора или нечијим ружем за усне, у знак захвалности за протеклу ноћ, по огледалу у купатилу.
Што се тиче пушења, Капори, иначе, потичу из села Мириловићи изнад Билеће и од вајкада саде свој дуван. Када сам као четрнаестогодисњи дечак први пут посетио родно село мога оца, затекао сам бабу Јовану како ниже листове дувана. Извадила је оштар, мали нож из дубоког џепа своје кецеље, исекла је њим два листа дувана, смотала их вешто у комад исцепане новине и дала ми да пушим. Била је страстан пушач. Ко зна колико би још живела да није у својој деведесет седмој години оставила дуван, љута на себе што је запалила покривач заспавши са упаљеном цигаром у устима. Пушим, дакле, још од тог давног дана, не без осећања гриже савести, знајући да ће ми дуван једног дана доћи главе. И право је, али сам се бар напушио у животу!
Седећи једне ноћи покрај ватре у планини Видуши, по којој су завијали вукови, слушао сам једног старца како тврди да су Херцеговци, и када су неписмени, најначитанији међу Србима. Будући да су куповни папирићи (звани ћати) ретки и скупи, они дуван заматају обично у разне новине и истргнуте листове из случајно залуталих књига. Сагорена, одштампана слова, каже старац, у облику дима улазе им у плућа и у крвоток и таложе им се у глави. То су читаве библиотеке којих Херцеговци нису ни свесни. Толико о пушењу.
Што се тиче цртања, не рачунајући оно детиње жврљање по хартијама, доцртавање бркова на фотографијама тетака у албуму, цртам од четврте године када ми је 1941. наша сусетка са другог спрата, када сам јој за Божић био полазник, поклонила прве акварел-боје марке “фабер” купљене у књижари код “Симона & Катана”, јединој продавници сликарског материјала у Сарајеву, заједно са дивном четком црне лакиране дршке. Ова хрома учитељица, уседелица, одвела ме је и први пут на море, у Подгору код Макарске, где сам тим истим бојама покушавао да насликам залазак сунца који сам јој и поклонио. Ти моји први акварели нетрагом су нестали у вихору Другог светског рата, али још чудом не могу да се начудим како се из малих, округлих разнобојних жетона стврднуте боје, четком и водом, могу поново створити сви призори пред којима се нађе човек.
Будући да сам вичан књижевном занату, одлучио сам да напишем овај скромни оглед о уметности цртања да бих некако повратио хиљаде изгубљених, уништених и расутих цртежа по времену и овој планети. При том, не могу да се одупрем сећању на једног путујућег трговца књигама кога смо звали Жућа због његове косе која је светлела попут лампе. Нисам га видео већ годинама, али често мислим на њега – тог маленог, анонимног апостола књиге, који је попут Сизифа вукао своје претешке препуне торбе по провинцијским књижарама које су већином продавале канцеларијски материјал, тапете и школски прибор, по фирмама и јавним холовима, нудећи их упорно и продајући на рате или са попустом за готовину. Једне давне године објавио је и сам прву књигу под насловом “Како постати писац” и продавао је на хиљаде примерака, мада никада није написао ништа што би га учинило писцем.
Не, ова књига, ако успем да је доведем до краја, требало би да буде нешто слично споменару или породичном албуму, који би покушао да отме од заборава неке већ дотрајале и избледеле цртеже и размишљања о цртању као дисциплини духа. У њој би, такође, требало да се помену и забележе дела многих већ заборављених уметника који су утицали на мој начин цртања, и на уметничко обликовање поколења коме припадам. Кажем, поколења, јер шта значи десет или петнаест година више или мање за дело оних који су се напајали на истом извору?
За оне уметнике, чије су слике и цртежи расути по целом свету, монографија је једини прави дом. Ма где се налазила, њихова дела су најзад сакупљена у том папирнатом музеју под кровом од корица.
Мој професор Недељко Гвозденовић добио је своју прву и последњу монографију у 76. години, петнаест дана пре но сто је умро. Улазећи у његову болесничку собу, његов поштовалац и колекционар Никола Мирков затекао га је на самртничкој постељи како на мршавим, старачким грудима придржава рукама растворену монографију која је мирисала на тек отиснуту штампарску боју.
“Професоре” – казао је – “монографија вам је дивна! Седамдесет и осам репродукција у боји…”
“Осамдесет…” – прошаптао је овај исправљајући га и склопио очи тонући у кому. Биле су му то, вероватно, последње речи у животу.
На углу Кнез Михаилове, код “Руског цара”, постојало је 1956. једно дрво кривог стабла о које смо сатима чешали леђа дреждећи и чекајући да наиђе неко ко би нам платио чај и кифлу.
Са друге стране улице стајали су презирући нас најлепши београдски момци, а неки од њих, они најславнији по освајању женских срца, седели су на “веспама” – малим италијанским мотоциклима, и чекали своје девојке са коњским реповима, у широким сукњама са жипонима и љупким пепељугастим ципелицама без потпетица званим “балетанке”, да би обухвативши око струка своје дечаке, кроз шуму завидљивих погледа одјездиле право у љубав и бајку.
Све то, као из каквог акваријума, гледала је преко цвикера кроз велика стакла “Руског цара” последња преостала стара господа за мермерним округлим сточицима изнад страних новина на оквирима од трске. “Руски цар” – свеже испечено бечко пециво хрскаве коре са кимом под стакленим звоном, слатки укус капуцинера, герок капути и лаковане ципеле са камашнама, ногу преко ноге, замирући сјај предратног Београда и његових благословених ритуала.
Тамнопути чистачи ципела који су успевали да истерају немогући сјај из дотрајале господске обуће истањених ђонова, приносили су своје усне сасвим близу старе коже да би сопственим дахом изазвали изгубљену блиставост и дотерали је до савршенства тракама маслинастог плиша исеченог кришом перорезом са фотеља за време представе у биоскопу “Београд”. Плиш је био редак и скуп. У продавницама прошверцоване, заплењене и будзашто откупљене стране робе, названим ко зна због чега “Комисиони”, лежала су недосањана богатства; мантили од тамномодрог шушкетавог материјала “шушкавци“, америчке антилоп ципеле са дебелим гуменим ђоном, фланелске кариране кошуље канадских дрвосеча, хемијске оловке на којима се налазила девојка у црном купаћем костиму, која када се оловка окрене, остаје потпуно нага, грамофонске плоче Глена Милера и Стејна Кентона и најлон-чарапе.
У споредним улицама, које се уливају у Кнез Михаилову, постојале су мале занатске радионице и радње у којима су постарије госпође још шиле мушке кошуље по мери са извезеним монограмом на џепу и двоструким манжетнама, “хватале” жице на оштећеним женским чарапама и пресвлачиле дугмад за костиме.
Занимања која се више не могу срести нигде на свету:
ХВАТАМО ЖИЦЕ. ПРЕСВЛАЧИМО ДУГМАД.
ПУНИМО ХЕМИЈСКЕ ОЛОВКЕ.
У излогу “Антикваријата” у Главној улици код “Лондона”, продаје се слика тигра разјапљених чељусти у природној величини, ненадмашног сликарског виртуоза, руског емигранта Стјепана Колесникова (1879-1951). “Која ми је била памет, будали! – ударају се шакама о главу колекционари после четрдесет година. – Пролазио сам сваког дана покрај оног тигра, и имао паре да га купим, али ко је тада знао колико ће то једанпут вредети?”
С леве и десне стране тигра, који је из високе траве вребао пролазнике спреман на скок, висиле су две мање слике Колесникова на којима је плавичасти руски снег прекривао крхке и нежне огољене гране белих бреза. Шкрипало је под ногама.
У осамљеничким, изгнаничким ноћима и данима, скривен од света, Колесников сања снежне степе своје завејане домовине сликајући са ненадмашним мајсторством тундру и заплетено грање претворено у црну чипку на модрој основи неба. Проглашен заштитним знаком кича, овај тихи мајстор, иначе ученик великог Рјепина, носи помирено терет те велике неправде на стрпљивим широким плећима мужика. Четрдесет година касније цене његових платна рачунају се десетинама хиљада долара а многа велика београдска сликарска имена из тог времена одавно су заборављена; платна им вреде много мање од оквира.
Иконе не постижу никакву цену.
Последњи руски емигранти, избегли из бољшевизма, крећу се у поворци око мале руске цркве на Ташмајдану и одговарају своме свештенику на “Христос васкријесе из мјертвих” са “Ваистину васкријесе!” Остареле сенке руских губернаторки и палковница, супруга давно упокојених козачких атамана, придржавају под руке њихови плећати плавокоси унуци који не знају свој матерњи језик. На гробу генерала Врангела у Београду, на годишњицу његове смрти, горе воштанице које неко увек тајно пали за покој његове беле душе.
На напуштеном пароброду, у Зимовнику на Сави, млади Игор Васиљев сакрива недељама дављенике да би насликао љубичастомодру боју њихових надувених лица. Изгубиће живот не доживевши тридесету, падом из захукталог воза, пијан, гурнут или самоубица, остаће заувек тајна.
Неко га је видео како на платформи између два вагона свлачи најпре кошуљу и баца је на туцаник испод шина: “Оде кошуља Игора Васиљева!” узвикнуо је, а затим свукао панталоне и такође их бацио: “Одоше панталоне Игора Васиљева! Одоше ципеле Игора Васиљева! Одоше чарапе Игора Васиљева! Оде Игор Васиљев!” Последње је што је узвикнуо пре него што је потпуно наг пао под точкове, каже легенда.
Ада Циганлија је у то време још острво неповезано насипом са Чукарицом.
Лети, војска поставља понтонски мост преко реке.
Код “Шест топола”, када лето сазри, македонски печалбари “чокалије”, кувају у лонцима младе кукурузе. Со по жељи.
Тек процвале београдске девојчице враћају се са купања још влажне косе вртећи око прста своје минијатурне мокре костиме који могу стати у кутију од шибица.
Београдски млади архитект Пеђа Ристић, звани Исус, због своје риђе браде, гради прву српску кућу на дрвету поред воде и весла у индијанском кануу. Весла и данас, четрдесет година касније, у истом чуну секући савску матицу, само што је кућа на дрвету већ одавно иструлила док су лепе девојке из тог времена постале баке.
У “Прешерновој клети” Миладин Ковачевић, сироче из Невесиња, становник многих домова за незбринуту децу, кога је неко довео у Београд и заборавио, песник који је због тога што се прехрањивао купањем мртваца изабрао за себе ново име Јаков Гробаров, узвикује своју, или нечију туђу реченицу: “Зауставите планету, хоћу да сиђем!” која ће га прославити.
У тој задимљеној рупи, пуној песника, лажних пророка, митомана и сомнамбула, сваке ноћи један улични музичар, неки Јанош, свира на цитри тему Харија Лајма из “Трећег човека”.
Јесењин, Мајаковски, Блок…
У дворани Коларчевог народног универзитета гостују Ив Монтан и Симон Сињоре. Појављују се на сцени у радничким комбинезонима, а публику поздрављају стиснутим песницама принесеним челу. Дознајемо, тако, да и на Западу има комуниста. Куда, онда, да се бежи? У новоизграђеном Дому синдиката певају Луј Армстронг и Ела Фицџералд “Звезде падају на Алабаму”. У Француској 7, у Удружењу књижевника Србије, са српским писцима разговара Жан-Пол Сартр кога прати његова супруга Симон де Бовоар. “Parlez vous, francais?” – пита га један угледни црногорски писац пре но што му постави питање.
Сол Белоу, који је допутовао са књижевницом Мери Макарти, заљубљен је у тада лепу Јару Рибникар. Када сам га интервјуисао за лист “Политика” двадесет година касније у Њујорку пошто је добио Нобелову награду за књижевност, пристао је да се фотографише само под једним условом: “Однећете ову фотографију Јари” – казао је – “да види шта је преостало од мене!” “Ох, Сол!” – казала је загонетно Јара када сам јој предао фотографију Белоуа. На питање шта мисли о Тенеси Вилијемсу, који је у то време у Југославији у највећој моди, Мери Макарти одмахује руком и каже: “Ах, тај слатки колач с Југа, који већ годинама мастурбира пред вратима једне идеје.”
У хотелу “Метропол” одседа славна холивудска звезда Елизабет Тејлор са мужем продуцентом Мајклом Тодом. Авион није слетео на београдски аеродром кружећи пуних педесет минута јер је чекао да Мајкл Тод заврши започету партију покера са стјуартом. Погинуо је годину дана касније у авионској несрећи. Тискали смо се пред вратима хотела да бисмо изблиза видели љубичасте очи Елизабет Тејлор чији сјај никада нећемо заборавити. Узгред, имала је криве и танке ноге што нас је прилично разочарало.
Слободан Марковић, звани Либеро Маркони, и сликар Слава Богојевић објављују књигу “Пијанци иду дијагонално”, у којој су описана њихова банчења и мамурлуци. Три и по деценије касније, овог најдаровитијег београдског сликара пронаћи ће покрај плота, на улици, како лежи у блату. Умреће у болници где је однесен под ознаком “Непознат”.
Да би се заштитили од терора државног оптимизма, најосетљивији уметнички духови беже у алкохол. Пијанце и Бог чува! Њима је, за разлику од других, све дозвољено.
Тих лета Сава још није изгубила свој мирис трулих алги, катрана и пурењака, а зими, београдске улице се претварају у снежне тунеле високих бедема кроз које се пролази као кроз беле лавиринте.
У Студентском дому на Новом Београду као да је потучен светски рекорд у броју младића и девојака који могу стати на један кревет.
Једна девојка, студенткиња енглеског, преводи наглас сведочење Жака Липшица из џепне књиге о Амадеу Модиљанију коју је неко украо са сајма књига. Из чаша за прање зуба, покупљених са читавог спрата, пије се чај од шипурака и завија златасти херцеговачки дуван у исечене странице библијског папира на којима су штампане сабране Шекспирове трагедије. Пушим Сцену прву из другог чина “Ричарда Трећег“:
Лондон, Краљевски дворац.
(Трубе. Улазе КРАЉ ЕДВАРД, болестан, ношен на столици, КРАЉИЦА ЕЛИЗАБЕТА, ДОРСЕТ, РИВЕРС, ХАСТИНГС, БАКИНГАМ, ГРЕЈ и ДРУГИ)…
Цигара је дебела. Шекспир се претвара у дим и маглу.
Девојка преводи:
“Згодан, озбиљан, романтичан. Он је представљао, можда, последњи период елеганције на Монпарнасу… – сећа се Жан Кокто – у то време нисмо знали да то цртање по терасама кафеа, та ремек-дела од пет франака, неће трајати заувек.”
“Беатриса Хестингс: Комплексан карактер. Свиња и бисер. Срела га 1914. у кафеу. Седела сам преко пута њега. Хашиш и коњак. Нимало импресионирана. Нисам знала ко је. Изгледао је ружно, дивље, похлепно. Поново га срела у Cafe Rotonde. Био је обријан и шармантан. Подигао је капу лепим гестом поцрвеневши и позвао ме да дођем и видим његов рад. Презирао све сем Пикаса и Макса Жакоба. Гадио се Коктоа…”
Студентски град огрће се облаком новембарске суснежице. Соба се лагано хлади. Увлачимо се под сиву војничку ћебад. Греје нас љубав.
Борис Кољчицки, емигрант, аматер-метеоролог, прави прогнозу времена за наредних сто година коју продају београдски бербери и бакали. Предвидео је чак и летњи пљусак у августу 1997. од кога сам покисао до голе коже на Ади Циганлији.