Може ли философија објаснити свијет до краја или је тајна стварности дубља од сваког нашег објашњења? Из философског есеја Сема Кимптона-Наја о свијести, метафизици и границама људског разума:
Уреднички увод
Шта значи разумјети свијет? Да ли је довољно открити законе по којима се ствари крећу или је потребно објаснити и зашто стварност уопште постоји управо оваква каква јесте? А шта ако се испостави да свијест, оно најнепосредније што познајемо у сопственом искуству, представља једну од највећих загонетки коју ни наука ни философија још нису успјеле да разријеше?
У есеју објављеном у часопису Aeon, британски философ Сем Кимптон-Нај враћа се једном од најстаријих философских питања: постоји ли разлог за све што постоји? Полазећи од Лајбница и Спинозе, он разматра панпсихизам — становиште према којем свијест није искључиво својство људског бића, већ на неки начин припада и најосновнијим елементима стварности.
Ипак, најзанимљивији дио овог разматрања није само покушај да се објасни природа свијести. То је питање да ли од философије уопште треба очекивати да уклони сваку тајну из свијета.
Разумјети свијет: постоји ли разлог за све?
Једна од темељних претпоставки философије јесте да стварност није потпуно произвољна и неразумљива. Када наиђемо на неку појаву, природно се питамо зашто се она догодила и шта ју је проузроковало. Ако на прагу затекнемо букет цвијећа, претпоставићемо да постоји разлог зашто га је неко оставио. Ако се на инструменталној табли аутомобила упали сигнал упозорења, тражићемо узрок. Научно истраживање почива на сличном увјерењу да се иза појава могу открити правилности и објашњења.
Али може ли се та претпоставка проширити на све што постоји?
Наводећи Ибн Сину (познатијег као Авицену) и његов принцип довољног разлога, Сем-Кимптон Нај каже:
„Принцип довољног разлога толико је привлачан зато што се чини да сама дјелатност истраживања — било да је ријеч о философији, науци или првом дјечјем питању „Зашто?“ — почива на претпоставци да за све постоји објашњење, односно разлог.”
Њемачки философ Готфрид Вилхелм Лајбниц формулисао је принцип довољног разлога на сљедећи начин: ништа не постоји без разлога због којег је управо такво, а не другачије. Бенедикт Спиноза развио је сличну идеју у још радикалнијем облику, настојећи да стварност разумије као јединствену, унутрашње повезану цјелину. У њиховом философском хоризонту свијет није скуп неповезаних чињеница. Он је цјелина коју разум настоји да сагледа у њеној нужности и повезаности. Ипак, овај принцип отвара и тешко питање. Ако за све постоји довољан разлог, да ли је онда све морало бити управо онако како јесте? Ако постоји разлог због којег сада читамо овај текст, значи ли то да нисмо могли радити нешто друго? Такво схватање стварности могло би угрозити наше увјерење да смо слободни и да су различити исходи заиста могући.
Али, та тежња ка потпуном објашњењу свијета долази у сукоб са нашим искуством слободе и случајности.
Загонетка свијести
Најдубљи изазов за ову тежњу представља свијест. Наука може описати процесе који се одвијају у мозгу, регистровати његову електричну активност и испитати повезаност одређених неуронских процеса са осјећањима, памћењем и понашањем. Али остаје питање: како ти физички процеси постају субјективно искуство? Можемо описати шта се дешава у мозгу човјека који осјећа бол, али да ли тиме објашњавамо и шта сам бол јесте за онога ко га доживљава? Постоји разлика између посматрања неког процеса споља и непосредног искуства које припада ономе ко га проживљава.
У савременој философији овај проблем познат је као „тежак проблем свијести“, термин који је увео Дејвид Чалмерс. Ту се отварају различите могућности. Дуализам, повезан са Ренеом Декартом, разликује мисаону и материјалну стварност. Физикализам настоји да свијест објасни на основу физичких процеса. Панпсихизам, међутим, поставља другачије питање: шта ако свијест није нешто што се тек накнадно појављује у сложеним бићима, већ припада самој основи стварности?
Кимптон-Нај каже:
„Нужност свега није једина спорна посљедица принципа довољног разлога. Он нас може довести и до панпсихизма.”
Панпсихизам: да ли је свијест својство материје?
Панпсихизам је философско становиште према којем свијест, или неки њен најосновнији облик, није искључиво својство људи и животиња. У најширем смислу, оно претпоставља да је свијест на неки начин присутна већ на фундаменталном нивоу стварности.
То не значи да камен размишља као човјек, да електрон има личност или да планета посједује намјере. Ријеч је о знатно суптилнијој претпоставци: да свијест можда није могуће извести из потпуно несвјесне материје, јер би оно што треба објаснити већ морало бити присутно у неком основном облику. Ако свијест уопште не постоји на фундаменталном нивоу, како она настаје из процеса који сами по себи немају никакво искуство? Можемо ли сложеношћу објаснити нешто што ниједан од саставних елемената не посједује? Панпсихизам покушава да избјегне овај проблем претпоставком да свијест није накнадни додатак материји, већ један од њених основних аспеката.
Али, тиме се не рјешава све. Остаје питање како би се неки елементарни облици свијести могли повезати у јединствено људско искуство. Како би се од мноштва најједноставнијих облика искуства формирала свијест једне личности, са њеним памћењем, осјећањима и осјећајем сопственог идентитета?
Панпсихизам, дакле, није коначан одговор на проблем свијести, већ покушај да се проблем постави на другачијим основама.
Може ли објашњење уклонити сваку тајну?
Управо овдје есеј добија свој шири философски значај. Можда је наша потреба да све објаснимо израз повјерења у разум. Али можда она понекад постаје и захтјев који ниједан облик сазнања не може у потпуности испунити. Постоји разлика између објашњења појединачне појаве и разумијевања цјелине постојања. Наука може открити како неки процес функционише, али из тога не мора слиједити одговор на питање зашто уопште постоји свијет у којем су такви процеси могући. Философија може понудити систем који различите појаве повезује у смислену цјелину, али ни такав систем не мора уклонити све недоумице.
Ако свако питање добије објашњење, да ли смо тиме заиста дошли до коначне истине? Или смо само изградили систем који више не оставља простор за питање?
Кимптон-Нај зато упозорава на могућност да објашњење које претендује да обухвати све на крају изгуби дио своје снаге. Ако сваку појаву прогласимо неопходном и унапријед објашњивом, можда ћемо изгубити осјећај за сложеност и отвореност стварности.
„Неуређен и неразумљив свијет не спречава нас да градимо веома уређене философске грађевине. Али била би грешка вјеровати да су такве грађевине способне, чак и у принципу, да коначно разријеше тајне живота.”
Камијев Сизиф и радост мишљења
Завршни дио есеја враћа нас Алберу Камију и његовом Сизифу. У Камијевој философији човјек се суочава са апсурдом: његова потреба за смислом сусреће се са свијетом који му не нуди коначан одговор. Сизиф, осуђен да непрестано гура камен уз планину, не побјеђује тако што открива тајну која ће окончати његову казну. Његова могућност слободе налази се у начину на који прихвата и проживљава сопствену судбину.
Кимптон-Нај ову слику повезује са философским истраживањем. Можда смисао философије није у томе да једном заувијек уклони све загонетке, већ да нам омогући да их сагледамо из нових перспектива. То не значи одустајање од истине, нити прихватање да је свако објашњење једнако вриједно. Значи само признање да људски разум може напредовати и онда када не посједује коначан одговор. Философски системи тада нису само затворене грађевине у којима све мора имати своје мјесто. Они су начини да стварност учинимо разумљивијом, а да притом не заборавимо да је наше разумијевање ограничено и подложно преиспитивању.
Можда је управо у томе трајна вриједност философије: не у обећању да ће нам открити посљедњу тајну свијета, него у способности да нас научи да постављамо боља питања.
Аутор: Др Сем Кимптон-Нај (Sam Kimpton-Nye) британски је философ и предавач философије на Универзитету у Саутемптону. Његова истраживачка интересовања обухватају метафизику, философију науке и философију ума, са посебним освртом на природу свијести и питања нужности и могућности. Докторирао је философију на Краљевском колеџу у Лондону 2018. године. Заједно са Тобијем Френдом објавио је књигу Dispositions and Powers (2023).
Извор: Sam Kimpton-Nye, „Is everything conscious?“, Aeon, 12. октобар 2026.