Имена уклесана у камену, послијератна страдања и питање историјског памћења у источној Херцеговини.
У порти цркве Рођења Пресвете Богородице у Љубињу налази се споменик који чува имена више од 190 Срба страдалих на подручју овог краја у периоду од 1941. до 1951. године. Подигнут је као мјесто сјећања на жртве комунистичке репресије, а освештан је 2005. године. Од тада постаје мјесто окупљања потомака и сродника, али и подсјећање на једно раздобље чије су посљедице дуго живјеле у породичним сјећањима, далеко од јавности.
На каменим плочама исписана су имена људи из Љубиња и околних села: Ивице, Кртиња, Капавице, Влаховића, Ранковаца, Глеђеваца, Поцрња, Крушевице, Дубочице, Жрвња, Жабице, Вођена, Крајпоља, Градца, Обзира, Бјелошева Дола, Драпића, Банчића, Мишљена, Пустипуха. Уз свако име стоји презиме, често исто као и код више других уписаних на истој плочи. Иза тих имена налазе се породице, куће, имања и животни путеви прекинути у времену рата и револуционарних промјена.
Споменик зато није само обиљежје једног историјског догађаја. Он отвара питање судбине људи који су нестали из свакодневног живота својих заједница, а чија су имена сачувана захваљујући породичном памћењу и каснијој потреби да им се подигне достојно обиљежје.
Рат који је подијелио Херцеговину
Да би се разумјело страдање љубињских четника, неопходно је вратити се у сложене околности Другог свјетског рата. Простор источне Херцеговине био је изложен усташком терору, масовним убиствима српског становништва, окупацији и оружаним сукобима различитих војних и политичких покрета. Народни устанак 1941. године, који је у почетку обухватао све групе српског становништва, временом се подијелио на супротстављене покрете, нарочито четнички и партизански. Четници су се сматрали регуларном војском Краљевине Југославије, а партизани су се тада новом комунистичком идеологијом наметали народу са једном снажном пропагандом и борили за нови поредак на развалинама бивше државе која је нестајала.
Љубиње и околна села нашли су се у средишту тих сукоба. Историјска хронологија за овај крај биљежи дјеловање Љубињског четничког одреда, касније Љубињске бригаде у саставу Требињског корпуса, као и вишегодишње борбе са јединицама Народноослободилачке војске Југославије. У истим догађајима учествовале су и њемачке, италијанске и снаге Независне Државе Хрватске, што показује колико је војна и политичка слика овог простора била сложена. У том времену масовног страдања српског становништва Херцеговине од стране НДХ, приоритет комуниста је ипак био наметање нове идеологије и борба за власт. Тако се у једном периоду сматрало да већу заштиту српски народ Херцеговине може да има од италијанског окупатора, због чега су и били различити облици сарадње четника и Италијана.
Али ако оставимо по страни све сложене политичке и идеолошке односе тог времена, историјско истраживање које би требало провести не би требало заобићи ни страдање српског становништва од усташких злочина ни злочине почињене унутар међусобних сукоба локалних оружаних формација. Разумијевање једног облика страдања не захтијева прећуткивање другог. Напротив, само утврђивање конкретних догађаја, одговорности и судбина омогућава да локална историја буде ослобођена идеолошких поједностављења.
Од војног пораза до послијератне репресије
Завршетак рата у мају 1945. године није значио и престанак страдања свих припадника поражених војних формација. За дио припадника Југословенске војске у отаџбини услиједили су повлачење, заробљавање, погубљења, затворске казне или живот у емиграцији. Судбине су се разликовале од јединице до јединице, од појединца до појединца, а многе породице годинама нису имале поуздане податке о својим несталим сродницима.
Масовна погубљења заробљених припадника поражених формација на крају рата и у првим послијератним мјесецима представљају важан дио историје комунистичке репресије у Југославији. Међу страдалима су били и припадници четничких формација. Међутим, општа сазнања о послијератним ликвидацијама не могу сама по себи доказати да је одређени становник Љубиња убијен на неком конкретном стратишту или у одређено вријеме.
Управо ту почиње посао локалног историјског истраживања. Потребно је утврдити ко се повукао из Херцеговине, ко је погинуо у борби, ко је заробљен, ко је осуђен пред судом, а ко је ликвидиран без судског поступка. За свако име потребни су подаци који повезују човјека, мјесто и вријеме страдања.
Период од 1941. до 1951. године, који је обухваћен љубињским спомеником, упућује на шири временски оквир од самих завршних операција Другог свјетског рата. То је разлог више да се не говори о једном јединственом догађају, него о различитим облицима страдања чије узроке и околности треба појединачно утврдити.
Имена која су остала у камену
Фотографије споменика показују да су имена распоређена према насељима. На плочи посвећеној Ивици налазе се, између осталих, презимена Дангубић, Слијепчевић, Лугоња, Вртикапа, Калајџић и Вујовић. На плочама за Кртиње уписан је велики број припадника породице Бокић. У другим насељима понављају се презимена која су и данас дио локалног породичног памћења.
Таква структура пописа отвара могућност да се страдање посматра и кроз историју породица. Да ли су међу уписанима била браћа? Да ли су у истом ратном вихору нестали отац и син? Да ли су неки од њих погинули током рата, а други били убијени након његовог завршетка? На та питања није могуће одговорити само на основу натписа, али се она могу претворити у конкретне истраживачке задатке.
Породична сјећања, матичне књиге, црквени записи, судски списи, документа војних јединица и архивска грађа могу помоћи да се имена са споменика поново повежу са биографијама. Тако би се од списка страдалих постепено дошло до историје људи који су живјели у одређеном селу, припадали одређеној породици и нестали у конкретним околностима.
То је посебно важно за мале херцеговачке заједнице, у којима је губитак неколико чланова исте породице могао имати посљедице које су се осјећале деценијама. Страдање није значило само губитак живота него и прекид породичног насљеђа, промјену имовинских односа, страх од јавног говора и преношење трауматичних сјећања на наредне генерације.
Споменик као позив на памћење и помирење
Посебну вриједност имају поруке уклесане на љубињском споменику. Једна позива да се памти и опомиње, да се грешнику пружи прилика за покајање, да се не суди и да се тражи братско помирење. Друга, са стиховима Матије Бећковића, повезује Љубиње и Херцеговину са ширим простором посљератних стратишта, од Дравограда и Цеља до Ветриња и Кочевског рога.
Тај натпис смјешта локалну трагедију у шири простор страдања на крају рата. Ипак, географско повезивање стратишта не значи да је сваки човјек чије је име уклесано на споменику страдао на једном од тих мјеста. За такву тврдњу неопходни су појединачни докази. Позив на помирење не би требало тумачити као одустајање од истине или одговорности. Напротив, трајно помирење претпоставља спремност да се утврде чињенице, именују жртве и разликују одговорности. Памћење које почива на документима и свијести о људском достојанству може да превазиђе и породично ћутање и политичке подјеле.
У том смислу, љубињски споменик има значај који превазилази локални оквир. Он свједочи о настојању једне заједнице да у јавни простор врати имена људи чије су судбине биле недовољно познате или признате. Истовремено, његова порука позива да се памћење не претвори у нови круг осуде и мржње.
Историја која још чека своје истраживаче
Страдање припадника ЈВуО из Љубиња и околних села заслужује систематично истраживање. Посебно због чињенице да регистар свих страдалих на ширем подручју Херцеговине никада није систематизован, осим фрагментарних пописа по неким оптинама. Једно од важних питања које се намеће приликом истраживања страдања четника у Љубињу, али и на ширем простору Херцеговине, јесте и питање систематског пописивања свих српских жртава. До данас немамо цјеловит и општеприхваћен регистар који би на једном мјесту обухватио све страдале припаднике четничког покрета у Љубињу, нити потпун попис који би омогућио да се њихова судбина сагледа у ширем херцеговачком контексту. Насупрот томе, у хрватској историографији објављени су значајни резултати поименичног пописивања жртава у Херцеговини у Другом свјетском рату, почев од цивилних жртава до страдалих Хрвата у различитим војним формацијама, већином усташким. Посебно се издваја зборник Страдање Хрвата током Другог свјетског рата и поратног периода у источној Херцеговини, који су приредили Ивица Пуљић, Станислав Вукореп и Ђуро Бендер, а у којем је документовано 4.515 страдалих и несталих Хрвата, са детаљним појединачним подацима. Тај примјер показује колико је важно да и српске жртве буду пописане именом и презименом, уз доступне податке о мјесту и времену страдања, околностима смрти и изворима који потврђују њихову судбину. Јер, док год жртве остају само дио општих бројки и породичних сјећања, њихова историјска судбина не може бити у потпуности истражена и сачувана од заборава.
Зато би први корак био би израда потпуног и провјереног списка имена са споменика. Други би обухватио поређење тог списка са доступним историјским публикацијама, архивским документима и породичним свједочењима. Трећи би био реконструкција судбина појединаца, уз јасно разликовање погибије у борби, заробљавања, судског кажњавања, послијератне ликвидације и нестанка.
Такво истраживање не би било само допринос историји једног војног покрета. Оно би помогло да се боље разумије послијератна судбина источне Херцеговине, живот породица које су изгубиле своје чланове и начин на који су политичке промјене утицале на културу сјећања. Љубиње је, као и многа друга мјеста у Херцеговини, сачувало успомене које тек треба повезати са документима. Имена уклесана у камену представљају почетак тог посла, а не његов завршетак.
Зато питање које поставља овај споменик није само ко је страдао. Оно гласи и како да се до истине дође, како да се сачувају судбине људи који су нестали у ратном и послијератном насиљу и како да се сјећање пренесе будућим генерацијама без заборава, али и без насљеђивања мржње.
Историја љубињских четника још чека потпуну реконструкцију. Њен најважнији дио можда неће бити општа оцјена војног пораза, него повратак имена и биографија људи који су иза себе оставили породице, завичај и недовршене животе.
Извори:
- Глас Земље Херцегове, „Љубиње: Помен жртвама комунистичке репресије“ — подаци о споменику, више од 190 имена и освештању 2005. године.
-
Библиотека Знаци, „Љубиње у Другом свјетском рату“ — хронологија ратних догађаја и докумената о сукобима на подручју Љубиња.