Најљепше пјесме и најбоље душе су поникле из бола. Што је борба тежа, духовни садржаји су јачи и богатији, а из таквих духовних садржаја рађају се велика умјетничка дјела. Управо таква дјела, представљена у виду поезије, стварала је једна од најзначајнијих српских пјесникиња, Дара Секулић.
Ратови и трагедије, обиљежили су њен живот, али је упркос свему остала достојанствена борећи се пјесмама са суровом свакодневницом. Рођена је 1930. године у Кордунском Љесковцу, селу које је тешко страдало у Другом свјетском рату. Тада губи родитеље, и као и већина дјеце у том периоду почиње носити бол сирочета до краја свог живота. Одрасла је по дјечијим домовима и ђачким интернатима.
У Сарајеву је завршила Вишу школу за социјалне раднике, и управо тај позив јој је дао могућност да помаже посрнулој и напуштеној дјеци. Писала је поезију за дјецу и одрасле. Дуго је радила као чланица редакције чувених “Малих новина”, листа уз кога су одрастале генерације дјеце у бившој Југославији. Написала је и објавила 28 књига поезије. Добитник је и неких од најпрестижнијих награда, као што је Змајева награда, Шестоаприлска награда града Сарајева, награда Скендер Куленовић итд.
У гласу једног патничког лиризма преовладава умна воља да се судбина и њена лична и судбина народа поднесе. Никада није остала без ријечи ни пред најтежим лицем стварности. Нит бола и питања као да никад није ни прекидана, јер је опет као избјеглица са четверо унучади подносила тегобе задњег рата. Умрла је у 91. години живота остављајући иза себе пјесме, као свједочанство о животу и борби једног напаћеног народа.
Њена реченица „Моја једина отаџбина је српски језик“ зато се може читати и као сажетак једног животног искуства. Када су завичај, дом и породична сигурност изложени историјским потресима, језик постаје мјесто у којем се чувају сјећања, идентитет и осјећај припадности. У ријечима остаје оно што вријеме и страдање настоје да однесу.
Јер човјек може бити одвојен од свога завичаја, али док чува језик, чува и свијет којем припада.