Власт над другима није мјера човјекове величине.“
Меша Селимовић
О човјеку који жели да влада другима, а све теже успијева да влада собом.
Постоји једно искушење које прати човјека кроз готово читаву историју: жеља да одлучује о другима. Она се појављује у породичним односима, у заједници, у установама, у политичким системима и на мјестима на којима се доносе одлуке од којих зависе животи других људи. Власт мијења своје облике, своја оправдања и језик којим говори, али питање које поставља пред човјека остаје исто: шта се догађа са нама када добијемо моћ?
Мало је писаца који су то питање поставили са толико унутрашње озбиљности као Меша Селимовић.
У његовим романима власт није само политичка установа, нити је зло које долази искључиво од оних који се налазе на врху друштвене хијерархије. Она је и искушење, страх, потреба за признањем, жеља за сигурношћу и настојање да се свијет уреди према сопственој мјери. Због тога Селимовићеви јунаци нису важни само као књижевни ликови. Они су огледало у којем препознајемо механизме сопственог понашања.
Власт као искушење човјекове природе
Власт најчешће долази са обећањем да ће нешто довести у ред. Она обећава сигурност, правду, ефикасност и заштиту заједнице. У извјесној мјери, свака организована заједница мора имати установе, правила и одговорност за заједничке послове. Проблем, међутим, настаје онда када средство за уређење заједничког живота постане циљ само себи. Тада власт више не служи поретку, него сопственом одржању. Правда се мјери корисношћу, истина се процјењује према посљедицама, а човјек се вреднује према томе колико је употребљив, послушан или опасан.
Меша Селимовић је разумио да се та промјена не догађа увијек нагло. Човјек не мора једног јутра одлучити да постане неправедан. Довољно је да неколико пута прећути оно што зна, да оправда поступак који би раније осудио и да сопствени интерес прогласи општим добром. Оно што је у почетку било изузетак временом постаје правило, а оно што је било тешко оправдати постаје нешто што се више и не доводи у питање.
Највећа опасност власти, зато, није само у њеној способности да приморава друге. Она је и у способности да промијени начин на који човјек разумије себе.
„Дервиш и смрт“: када систем постане важнији од човјека
У роману Дервиш и смрт Селимовић обликује свијет у којем се појединац суочава са установљеним поретком, његовим правилима и људима који у његово име одлучују о судбини других. Ахмед Нурудин у почетку вјерује у поредак који би требало да обезбиједи правду и смисао. Међутим, када се суочи са неправдом која погађа његовог брата, његова дотадашња увјерења долазе у сукоб са стварношћу.
То је тренутак у којем питање правде престаје да буде теоријско. Оно постаје лично, болно и неизбјежно. Нурудин открива да између начела на која се власт позива и начина на који она поступа може постојати дубок јаз. Још важније, открива да су људи који одлучују о другима способни да своје поступке представе као нужност, дужност или одбрану поретка.
Ту се отвара једно од најважнијих питања Селимовићевог романа: шта се догађа са човјеком који, покушавајући да исправи неправду, улази у механизам моћи? Може ли остати исти када почне да располаже средствима којима су други располагали над њим? Може ли се борити против неправде, а да притом не усвоји њену логику? И шта се дешава када циљ који је некада био праведан почне да оправдава средства која човјек раније не би прихватио?
Селимовић не нуди једноставан одговор. Његова снага је у томе што показује како човјек може постати заробљеник управо онога против чега се побунио.
Моћ и страх од губитка
Власт се често представља као знак снаге, али је њена унутрашња логика неријетко повезана са страхом. Онај ко има моћ може се плашити да ће је изгубити; онај ко је нема може страховати да ће остати непримијећен, понижен или искључен. И један и други могу постати зависни од туђег признања. Због тога борба за власт није увијек само борба за материјалну корист или политички положај. Она може бити и покушај да се побјегне од сопствене несигурности. Човјек жели да управља околностима јер не успијева да прихвати неизвјесност сопственог постојања.
Али моћ не уклања страх. Она му често само даје нове облике. Ко своју вриједност мјери бројем људи који му се покоравају, мора непрестано доказивати да је још увијек важан. Ко ауторитет заснива искључиво на послушности, сваки израз слободе доживљава као пријетњу. Ко се окружи људима који му потврђују да је у праву, постепено губи способност да чује оно што му је заиста потребно да зна.
Тако власт, умјесто да проширује човјекову слободу, може сузити његов свијет. Он и даље одлучује о многим стварима, али све мање може да поднесе једну једноставну чињеницу: да није свемоћан.
Човјек који не пристаје да буде средство
У роману Тврђава Селимовић отвара другачији, али повезан простор. Ахмет Шабо покушава да сачува могућност обичног, људског живота у свијету обиљеженом насиљем, несигурношћу, друштвеним притисцима и борбом за положај. Његова тежња није да завлада другима, него да сачува оно што власт и страх лако потискују: љубав, достојанство, блискост и право на сопствени живот.
На једном мјесту у Трвђави Селимовић пише:
„Највећа мудрост у животу је да човјек пронађе праву лудост. Да је власт паметна, наредила би свима: удицу у шаке, па на ријеку, лови рибу! Не би било буна ни нереда. Кажем ти: лови рибу, Ахмете Шабо!“
Ове ријечи изговара Мула Ибрахим, разговарајући са Ахметом Шабом, главним јунаком романа. Ахмет је човјек који је преживио рат, вратио се у Сарајево и покушава да пронађе мир у обичном животу. Мула Ибрахим га савјетује да се посвети риболову — нечему што ће му заокупити мисли и удаљити га од брига и незадовољства.
Али у савјету има и нечег дубљег. Мула Ибрахим добро зна да човјек који се повуче у самоћу може почети да размишља, да уочава неправду и да поставља питања на која власт не жели да одговара. Зато каже:
„Усамљеност рађа мисао, мисао незадовољство, незадовољство побуну.“
Власти је лакше да управља човјеком који је заокупљен сопственим малим свијетом него човјеком који мисли, преиспитује и тражи правду.
Политика без човјека
Политика је неизбјежан дио заједничког живота. Она уређује односе, распоређује одговорност и одлучује о питањима која се тичу свих. Али политика губи своју сврху када човјека сведе на средство за остваривање колективних или личних интереса. Тада се људи посматрају као бројеви, гласови, присталице, противници или препреке. Умјесто да се пита шта је праведно, пита се шта је корисно. Више се не тражи истина, тражи се оно што ће најлакше оправдати већ донесену одлуку.
Селимовићев свијет нас упозорава да такав начин мишљења није ограничен на једно вријеме или један политички систем. Он се може појавити свуда гдје човјек престане да у другом човјеку види некога чије достојанство поставља границе његовој моћи.
Зато питање власти није само питање ко влада, него и питање како се влада и шта се дешава са људима над којима се влада. Једнако је важно и шта се догађа са онима који власт врше. Да ли су способни да прихвате критику? Да ли могу да признају грешку? Да ли разумију да положај који им је повјерен не значи да су постали власници заједнице?
Однос према онима који немају моћ често открива више о карактеру власти него њене свечане изјаве о сопственим намјерама.
Ко чува човјека од власти?
Свака власт прави ограничења, али ниједан систем правила не може сам ријешити питање човјекове унутрашње одговорности. Закони, установе и процедуре важни су управо зато што не смијемо зависити искључиво од добре воље оних који одлучују. Ипак, ни најбоље уређен поредак не ослобађа појединца обавезе да разликује праведно од неправедног.
Ту се поново враћамо Селимовићу. Његови јунаци нису занимљиви само зато што живе под притиском власти, него зато што се у њима непрестано сударају страх и савјест, потреба за припадањем и жеља за слободом, лични интерес и одговорност према другом човјеку. Човјек није слободан само зато што може да бира. Слобода подразумијева и способност да одбије оно што би му донијело корист ако цијена те користи постаје губитак сопственог достојанства или достојанства другога.
Управо ту се налази једна од најважнијих поука Селимовићевог дјела: власт над другима није мјера човјекове величине. Мјера је и то шта је спреман да не учини, шта неће да оправда и преко којих граница не жели да пређе. Јер човјек може изгубити власт, положај и углед, а да ипак сачува себе. Али може и задржати све то, а да више не зна ко је.
Зато је питање власти, на крају, увијек и питање човјека. Не само онога који влада, него и онога који пристаје, онога који ћути, онога који се опире и онога који покушава да остане слободан у свијету у којем се слобода често мјери количином моћи.
Меша Селимовић нас не позива да повјерујемо у једноставну подјелу на добре и лоше људе. Он нас позива на тежи посао: да разумијемо како зло постаје могуће, како се неправда оправдава и како човјек, понекад сасвим непримјетно, постаје оно против чега се некада борио.
У томе је трајна актуелност његове књижевности. Она нас не учи само да препознамо опасност у другима. Она нас враћа питању које бисмо најрадије избјегли: шта бисмо ми постали када бисмо добили власт коју данас посматрамо са подозрењем?