Можда највећа трагедија нашег друштва није у томе што необразовани понекад одлучују о судбини образованих, већ у томе што образовани, да би опстали, постепено почињу да се понашају као да њихово знање ништа не вреди. У тој тихој капитулацији пред осредњошћу крије се нешто много опасније од обезвређивања диплома. Крије се одустајање од смисла образовања.
Годинама говоримо о кризи високог образовања у Србији. Расправљамо о квалитету универзитета, вредности диплома, одласку младих и све мањем поверењу у институције. Ипак, чини ми се да се о једном проблему говори недовољно: створили смо атмосферу у којој знање више није нужно предност, а понекад постаје и сметња.
Није више довољно нешто знати. Потребно је знати коме се обратити, коме се приближити, пред ким заћутати и чије мишљење прихватити. Уместо да образовање човеку пружи извесну самосталност, оно неретко постаје тек једна од ставки у биографији која нема нарочиту тежину уколико није праћена одговарајућом подобношћу.
Тако смо дошли до необичног парадокса: од младих се очекује да уче, да се усавршавају, да завршавају факултете, мастер и докторске студије, а онда да, када уђу у стварни свет, забораве готово све што су током тог образовања научили о критичком мишљењу, аргументима, слободи истраживања и интелектуалном поштењу.
Од њих се очекује да имају диплому, али не нужно и став. Да поседују знање, али да га користе само онда када је то пожељно. Да буду стручни, али не толико самостални да њихова стручност доведе у питање нечији ауторитет.
У таквој ситуацији диплома постаје пожељна, а образован човек непожељан.
Јер диплома не поставља питања. Не противречи. Не тражи образложења. Она се може урамити, истакнути и употребити као доказ угледа. Са знањем је другачије. Истинско знање подразумева способност разликовања, преиспитивања и аргументованог неслагања. Оно не пристаје увек на унапред припремљене одговоре.
Посебно забрињава што такав однос према образовању можемо препознати и у црквеном животу.
Црква, наравно, није академија наука, нити се њен живот може свести на интелектуално постигнуће. Светост се не стиче дипломом, а духовно искуство не може се мерити академским звањима. Али из тих несумњивих истина никако не следи да је теолошко образовање споредно, непотребно или да је знање опасност за црквени поредак.
Напротив, историја Цркве сведочи о вековном напору да се вера не само живи него и разуме, објасни, одбрани и пренесе. Велики Оци Цркве нису се плашили (туђег) мишљења. Нису бежали од питања свога времена, нити су сматрали да се верност Предању доказује одсуством интелектуалне самосталности. Њихова верност Цркви није искључивала оштрину ума, већ ју је подразумевала.
Зато је жалосно када се и у црквеној средини академска звања прихватају као знак угледа, док се знање које би иза њих требало да стоји посматра са подозрењем. Делује као да је пожељно имати доктора теологије, али није увек пожељно да тај доктор теологије поставља озбиљна теолошка питања.
Ако дође до тога, тада се налази на клизавом терену. Најпре прећути једну ствар. Потом другу. Временом научи да процени шта је дозвољено рећи, а шта је мудрије задржати за себе. На крају више није потребно да му било ко забрањује да мисли. Он је већ усвојио границе унутар којих сме да се креће.
Знање тада постаје политички коректно, не у смислу пристојности и поштовања према другима, него у смислу непрестаног прилагођавања ономе што је у датом тренутку пожељно чути. Истина се не одбацује отворено. Она се релативизује, одлаже, прећуткује или обликује тако да никога важног не узнемири.
Можда нам зато данас нису најпотребније нове титуле, нове дипломе и нова академска звања. Потребни су нам људи који неће заборавити зашто су уопште учили и стицали икакво образовање. Људи који ће знати да разликују смирење од страха, поштовање од полтронства и послушност од одрицања од одговорности.
И који неће пристати да своје знање претворе у украс, а своју савест у препреку коју треба уклонити.
Јер друштво почиње да губи своју будућност не само онда када образовани људи одлазе, већ и онда када они који остају немају храбрости да мисле.
А Црква мора нарочито да пази да, чувајући своје установе и ауторитете, не изгуби оно због чега они уопште постоје: служење Слободи и Истини.