У херцеговачком кршу, недалеко од Мостара и на лијевој обали Неретве, налази се манастир Житомислић, једно од најзначајнијих средишта православне духовности и српске културне баштине у Херцеговини. Његова историја обухвата вијекове молитве, образовања и умјетничког стваралаштва, али и тешка страдања у којима су уништавани манастирски објекти, књиге и драгоцјени предмети.
Житомислић је више од споменика старе архитектуре. Он је свједочанство о томе како су се вјера, писменост и културно памћење одржавали у временима политичких промјена, ратова и несигурности. Његова судбина нераскидиво је повезана са судбином српског народа у долини Неретве, али и са широм историјом Херцеговине, у којој су манастири били не само мјеста богослужења него и чувари знања, умјетности и заједничког памћења.
Од средњовјековних трагова и задужбинарства српске породице Храбрен–Милорадовић до обновљеног манастирског комплекса у нашем времену, Житомислић нам открива једну важну истину: историјско трајање не мјери се само опстанком грађевина него и способношћу заједнице да сачува и поново оживи оно што јој даје духовни идентитет.
1. На старим темељима — поријекло манастира
Камена архитектура Житомислића свједочи о градитељској традицији православне Херцеговине
Историја манастира Житомислића води нас у вријеме када су се у Херцеговини, на простору некадашњих средњовјековних области Хума и Захумља, обликовали духовни и културни центри чији ће значај надживјети политичке поретке у којима су настали.
Према историјским подацима, на овом мјесту постојала је старија црква, која се доводи у везу са средњовјековном властелинском породицом Храбрен. Манастир је као организована монашка заједница утемељен у XVI вијеку, а за његову обнову нарочито је заслужан Милисав Храбрен–Милорадовић, који се у изворима помиње 1563. године. У литератури се наводи и 1566. година, па ове датуме треба посматрати у контексту различитих фаза изградње и обнове комплекса.
Породица Храбрен–Милорадовић припадала је кругу српских властелинских породица које су задужбинарством оставиле снажан траг у Херцеговини. Подизање и обнављање храмова није било само чин личне побожности него и начин да се обезбиједе трајна мјеста молитве, окупљања и духовног живота заједнице.
Посвећен Благовијестима Пресвете Богородице, Житомислић је добио своје средишње духовно значење. Благовијести, празник који прославља благу вијест о Христовом оваплоћењу, упућују на наду, прихватање Божјег позива и почетак новог живота. То богословско значење празника представља важан кључ за разумијевање духовног идентитета манастира.
У времену османске власти, када су политичке и друштвене околности биле битно другачије од оних у којима су настале средњовјековне задужбине, манастир је постао једно од мјеста на којима се чувала православна традиција. Његова историја показује да духовни живот није зависио искључиво од политичких услова већ и од истрајности монаха, ктитора и вјерног народа.
Житомислић је тако израстао из локалне задужбине у духовно средиште чији значај превазилази границе једног села. Његови темељи постали су дио ширег културног пејзажа Херцеговине, у којем се цркве, манастири, гробља и предања повезују у слојевиту историју једног простора.
2. Манастир као духовно и културно средиште
Иконостас и црквена умјетност припадају најзначајнијим вриједностима манастирског насљеђа
Манастир није био само мјесто повученог монашког живота. Током вијекова постао је простор у којем су се сусретали богослужење, писменост, образовање и умјетничко стваралаштво. У временима када су могућности школовања биле ограничене, манастирске библиотеке и преписивачке радионице имале су посебну улогу у очувању књиге и знања.
Житомислић је био познат по својој ризници, рукописима, иконама и предметима црквене умјетности. Иконостас, дуборез и сликарство представљају дио ширег насљеђа српске умјетности настале у османском периоду, када су православни храмови, упркос ограничењима и тешкоћама, наставили да буду мјеста значајног умјетничког рада.
У томе се огледа посебна природа манастирске културе. Умјетност у храму није била схваћена само као украс простора. Икона, фреска, дуборез и богослужбена књига имали су своју улогу у животу Цркве: они су учествовали у преношењу вјере, обликовању литургијског искуства и очувању памћења свештених догађаја.
Књига је, такође, имала значај који је превазилазио њену непосредну употребу. Преписивање рукописа било је начин да се сачувају текстови који су могли бити изгубљени, али и да се знање пренесе на наредне генерације. Манастирска библиотека зато није била само збирка старих књига него дио живог духовног и образовног живота.
Материјално насљеђе Житомислића свједочи о везама са ширим православним свијетом. Предмети у ризници, иконе и богослужбене књиге указују на умјетничке утицаје и дарове који су стизали из различитих средина. Историја манастира тако показује да очување посебног културног идентитета није значило затварање према другима, него учешће у широј мрежи духовних и културних веза.
Управо због тога страдање Житомислића није било само рушење једног архитектонског комплекса. Уништавање ризнице, библиотеке и архиве значило је и губитак дијела памћења које се вијековима обликовало и чувало унутар манастирских зидина.
3. Житомислић у XIX вијеку — вјера, школа и народни живот
Манастирски комплекс и школска традиција били су дио ширег образовног живота православне заједнице
Деветнаести вијек донио је нове околности за православне хришћане у Херцеговини. Промјене у политичком животу, развој националне свијести и све већи значај образовања утицали су и на улогу манастира. Житомислић је наставио да буде мјесто духовног окупљања, али и средиште у којем се образовање повезивало са црквеном традицијом.
Посебно мјесто у његовој историји има отварање Приправне духовне школе 1858. године, која се у историјским приказима наводи као прва школа те врсте у Босни и Херцеговини. Тај податак свједочи о значају који је манастир имао у образовању свештеничког кадра и припреми људи који су касније служили Цркви и народу.
Школа у манастирском окружењу није имала само практичну улогу. Она је била дио настојања да се сачува писменост и омогући образовање у условима у којима су могућности школовања биле ограничене. Знање се преносило кроз црквене текстове, богослужење, језик и предање, али и кроз сусрет са ширим интелектуалним насљеђем православног свијета.
Манастир је био повезан са животом околног становништва. Људи су долазили на празнике, молитву и саборе, тражили духовни савјет и учествовали у животу заједнице. Таква повезаност није се заснивала само на припадности истој вјерској традицији него и на заједничком простору, породичним везама, предањима и свијести о историјском континуитету.
У Херцеговини, гдје су се друштвене прилике често мијењале, манастири су представљали мјеста релативне трајности. Они су чували календар празника, обичаје, богослужбени језик и успомене на претходне генерације. Кроз њих су се преносили обрасци живота који су повезивали појединца са породицом и заједницом.
Зато историју Житомислића у XIX вијеку не треба свести само на догађаје унутар манастира. Она је дио шире историје образовања, културног буђења и настојања православног становништва Херцеговине да сачува своју духовну и културну посебност. Манастир је у том процесу имао значајну улогу управо зато што је повезивао вјеру, знање и свакодневни живот.
4. Страдање 1941. године — мучеништво братства
Мјесто молитвеног сјећања на житомислићке новомученике
Други свјетски рат донио је једно од најтежих поглавља у историји Житомислића. Усташки злочини над Србима у Херцеговини 1941. године захватили су и манастирску заједницу, која је до тада вијековима чувала своје духовно и културно насљеђе.
Дана 26. јуна 1941. године убијено је осам чланова манастирског братства, а њихова тијела бачена су у јаму Видоњу, на десној обали Неретве. Крајем исте године опљачкани су и запаљени манастирски конаци, а међу изгубљеним добрима нашли су се драгоцјени предмети из ризнице, архивска грађа и библиотека. Црква је тада остала сачувана.
Убиство монаха и уништавање манастирске имовине имали су посљедице које су превазилазиле непосредни губитак људских живота и материјалних добара. Удар је био усмјерен на заједницу која је представљала духовно средиште околног српског становништва. Смрћу монаха прекинут је живот братства, а губитком библиотеке и архиве уништен је дио свједочанстава о претходним вијековима.
Сјећање на страдале није, међутим, нестало. Крајем 1990. године њихови посмртни остаци извађени су из јаме Видоње. Дана 3. фебруара 1991. године свечано су сахрањени у манастиру, уз учешће патријарха српског Павла. Тај догађај означио је повратак мученика на мјесто њиховог духовног служења и почетак новог поглавља у култури сјећања на страдање Житомислића.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве канонизовао је житомислићке мученике 2005. године, а 26. јун установљен је као дан њиховог празновања. Њихово поштовање данас је дио литургијског живота манастира и ширег сјећања на страдале православне хришћане у Херцеговини.
О овом страдању потребно је говорити јасно и без релативизације злочина. Али памћење мученика у хришћанском смислу није позив на мржњу према потомцима или читавим народима. Оно је свједочење о невино пострадалима, одговорност према истини и опомена да се злочини не смију заборавити, нити смију постати средство за стварање нових непријатељстава.
Управо у томе је значај манастира као мјеста сјећања: он чува имена и судбине страдалих, али истовремено позива да се прошлост разумије одговорно, да се злочин назове правим именом и да се људско достојанство не подреди колективној мржњи.
5. Ново разарање и повратак из рушевина
Рушење манастира 1992. године оставило је дубок траг у историји Житомислића
Ако је страдање 1941. године оставило дубоку рану у историји Житомислића, догађаји из 1992. године донијели су ново, готово потпуно уништење његовог материјалног насљеђа.
У јуну 1992. године манастирски комплекс је спаљен и срушен до темеља. Уништени су црква, конаци и гробница житомислићких новомученика, а са њима и значајан дио историјског простора који је вијековима повезивао монашко братство, вјерни народ и културну баштину овога краја.

Владика Атанасије на рушевинама манастира Житомислић
Разарање манастира није било само губитак једног сакралног објекта. Оно је значило прекид живота у простору који је био једно од средишта српског духовног и културног присуства у долини Неретве. Камен, иконостас, гробови, конаци и библиотека нису били изоловани предмети него дијелови цјелине која је чувала памћење претходних генерација.
Посебно је потресна чињеница да је уништена и гробница мученика чији су посмртни остаци свечано сахрањени тек годину дана раније. Тиме је страдање добило и симболичку димензију: поново је нападнуто мјесто на којем је заједница настојала да обнови достојанство невино пострадалих.
Ипак, историја Житомислића није се завршила рушевинама. Обнова је започела 2002. године, а током 2003–2005. обновљени су црква и дио манастирског комплекса. У мају 2005. године обновљени храм освештао је патријарх српски Павле.
Обнова није значила једноставно враћање објекта у претходно стање. Она је подразумијевала поновно окупљање заједнице око мјеста које је било уништено, настојање да се сачува сјећање на страдале и повратак богослужбеном животу. Архитектонски радови били су видљиви дио тог процеса, али је његов дубљи смисао био у поновном успостављању живота у манастиру.
У том смислу, обновљени Житомислић представља више од успјешног подухвата конзервације и градитељства. Он свједочи о способности заједнице да, суочена са губитком, поново успостави везу са сопственом прошлошћу. Обнова није избрисала рушење нити је могла да врати све уништено, али је омогућила да манастир поново постане мјесто молитве, сусрета и памћења.
Зато се о обнови Житомислића може говорити и као о чину културне одговорности. Чувати манастир значи чувати историјске чињенице, обновити оно што се може обновити и пренијети будућим генерацијама свијест о томе шта је уништено и зашто је важно да се то памти.
6. Житомислић данас — између памћења и будућности
Обновљени манастирски комплекс данас је поново мјесто богослужења, културе и сусрета
Данас Житомислић поново живи као православни манастир, али и као мјесто у којем се сусрећу духовност, историја и култура. Обновљени храм и манастирски комплекс свједоче о наставку живота који је био прекидан ратовима, док присуство братства и вјерног народа показује да манастир није остао само споменик једног прошлог времена.
Важан дио савременог живота Житомислића чини настојање да се сачува и представи оно што је од његовог насљеђа преостало. Музејска и културна дјелатност, изложбе, предавања и други програми отварају могућност да се историја манастира приближи и онима који не долазе првенствено због богослужења. На тај начин Житомислић учествује у ширем културном животу Херцеговине и доприноси очувању свијести о њеном разноликом историјском насљеђу.
Манастир је проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине, што додатно наглашава његову вриједност као дијела културне баштине земље. Тај статус није важан само због заштите архитектуре и умјетничких предмета. Он подсјећа да очување историјских светиња захтијева одговорност институција, стручњака и шире заједнице.
Ипак, значај Житомислића не може се исцрпити музејском или споменичком дјелатношћу. Манастир је прије свега мјесто богослужења, молитве и монашког живота. Његова духовна функција даје смисао и осталим облицима дјеловања: културни програми, изложбе и историјска истраживања имају посебну вриједност када помажу да се разумије оно што је у средишту манастирског постојања.
За млађе генерације Житомислић може бити мјесто сусрета са историјом која није сведена на датуме и политичке догађаје. У њему се може видјети како су људи у различитим временима чували вјеру, стварали умјетност, образовали се и остављали трагове који су надживјели њихов живот. Истовремено, историја страдања подсјећа колико је културно насљеђе рањиво и колико је важно да се оно документује и штити.
Посебан значај има чињеница да се манастир налази у долини Неретве, на простору чија је историја обиљежена сусретима различитих народа, вјера и културних традиција. Очување Житомислића не захтијева заборављање његовог српског православног идентитета. Напротив, тек када се његова историја представи јасно и вјеродостојно, може се разумјети његово мјесто у широј историји Херцеговине.
Будућност манастира зато не зависи само од очувања камена и умјетничких предмета. Она зависи и од способности да се насљеђе пренесе новим генерацијама, да историја буде доступна истраживачима и посјетиоцима и да се памћење не сведе на повремене годишњице. Манастир траје онолико колико његова духовна и културна порука остаје дио живог искуства заједнице.
7. Фондација Музеј Житомислић — насљеђе које живи
Изложбена дјелатност Фондације Музеј Житомислић повезује културно насљеђе са савременим умјетничким стваралаштвом
Посебно мјесто у савременом животу манастира има Фондација Музеј Житомислић, која доприноси очувању и представљању манастирске баштине, али и развоју културног и образовног живота у Херцеговини. Музеј је отворен 2019. године, а Фондација је временом проширила своју дјелатност организовањем изложби, културних сусрета и програма који манастир повезују са широм публиком.
Међу новијим активностима издваја се четврти конкурс за умјетничку фотографију, одржан под називом „Свјетлост као путоказ“. На конкурс је почетком 2026. године пристигло више од 130 фотографија, а изложба одабраних радова отворена је 28. фебруара у Музеју Житомислић. Овај програм показује како се културно насљеђе може представљати и кроз савремене умјетничке форме, подстичући стваралаштво и сусрет аутора из региона.
Фондација учествује и у организовању културних сусрета и традиционалних пријема, међу којима је и божићни пријем који се одржава у сарадњи са манастиром. Такве активности доприносе да Житомислић буде не само чувар прошлости него и живо мјесто дијалога, образовања и културног окупљања.
Рад Фондације потврђује да се насљеђе најбоље чува када се истовремено истражује, представља и преноси новим генерацијама. Тако Житомислић своју историју не оставља затворену у музејским витринама, већ је повезује са савременим стваралаштвом и животом заједнице.
8. Манастир који памти
Историја Житомислића може се читати као историја једне светиње, али и као прича о томе шта заједници значе памћење, вјера и културни континуитет. Од задужбинарских почетака породице Храбрен–Милорадовић, преко развоја монашког живота и образовања, до страдања у XX вијеку и обнове започете почетком овог вијека, манастир је пролазио кроз историјске прекиде који су могли да означе и крај његовог постојања.
Ипак, његова историја настављена је обновом. Не зато што је прошлост тиме избрисана, него зато што је поново успостављен простор у којем се прошлост памти, тумачи и повезује са животом садашњих генерација.
Житомислић нас подсјећа да културно насљеђе није само оно што насљеђујемо од претходника. Оно је и одговорност коју преузимамо: да сачувамо свједочанства, да не заборавимо страдале, да разумијемо вријеме у којем су живјели и да будућим генерацијама оставимо више од рушевина и неповезаних историјских података.
Манастир зато није само мјесто у којем се чува сјећање на прошлост. Он је мјесто у којем прошлост добија могућност да и даље говори — кроз молитву, архитектуру, књигу, умјетност и живот заједнице.
У камену обновљених зидова, у молитви за пострадале и у настојању да се сачува оно што је преживјело, Житомислић свједочи о трајању које није лишено страдања, али се страдањем не завршава.
Извори:
