Француска, Албанија и Србија: од друштвеног незадовољства до борбе за политички легитимитет
Француски средњошколци траже услове у којима образовање може да испуни своју друштвену улогу. У Албанији се незадовољство младих повезује са корупцијом, недостатком пословних перспектива и радом владе. У Србији је трагедија у Новом Саду постала повод за масовну мобилизацију и захтјеве да институције покажу да су способне да утврде одговорност и поступају независно од политичких интереса.
Сва три случаја показују да млади нису само пасивни посматрачи политичких процеса. Они постају актери који покушавају да утичу на јавне приоритете и начин на који друштво разумије правду, одговорност и власт.
Ипак, међу њима постоје важне разлике. Француски протести почели су захтјевима за промјену услова школовања, а затим су се повезали са ширим социјалним незадовољством. У Албанији је сукоб са владом постао непосредно политички, са захтјевима за оставку премијера. У Србији се покрет развијао од захтјева за објављивање документације и утврђивање одговорности до ширег преиспитивања политичког система. Он се данас прелио у један политички покрет који промјену стања тражи на изборима са сумњивим демократским капацитетом.
Три различите културе демократије које их обиљежавају ипак у основи носе нешто заједничко: кризу институционалног повјерења.
Питање које нас интересује јесте да ли се унутар тих процеса дешава нека стварна промјена друштвених односа, посебно младих генерација чији став се креће од крајње апстиненције и политичке незаинтересованости до снажнијег друштвеног ангажмана? Или ће се прелијевање енергије за промјену стања разводнити кроз дјеловање политичких структура.
1. Француска: када школски проблем постане криза повјерења
Према извјештајима Le Monde и агенције АФП, ученици су указивали на велике разлике између школа, недостатак основних услова за рад и осјећај да образовање више не обезбјеђује једнаке могућности свима. Протести су се временом повезали са ширим незадовољством трошковима живота и стањем јавних служби.
Међутим, француски случај показује и другу страну савремених протеста. Када покрет добије масовну подршку, политичке странке покушавају да га усмјере у складу са сопственим интересима. Љевица је подржала дио захтјева ученика, док су десничарске странке наглашавале потребу за очувањем јавног реда и кажњавањем насиља. Током октобра дошло је и до озбиљних сукоба, хапшења и оштећења имовине. Зато је неопходно раздвојити захтјеве ученика за бољим условима образовања од поступака оних који су учествовали у насиљу.
Француска, дакле, показује да протест не мора настати као политичка операција да би добио политичке посљедице. Он може почети од проблема који ученици свакодневно доживљавају, а затим прерасти у шире питање друштвене правде. Посебно је значајно што млади не траже нужно рушење система. Они често траже да систем испуни обећања на којима почива: доступно образовање, једнаке шансе и могућност да њихов глас буде саслушан.
2. Албанија: од незадовољства образовањем до захтјева за промјеном власти
До средине октобра протести су се проширили изван Тиране, а дио демонстрација прерастао је у насилне сукобе. Демонстранти су нападали владине објекте и банке, док је полиција користила сузавац и водене топове. Влада је осудила насиље и одбацила захтјеве за оставку премијера.
Овдје треба разликовати три нивоа незадовољства. Први се односи на образовање и животне перспективе младих. Други се односи на корупцију и повјерење у институције. Трећи је непосредно политички: захтјев да се промијени власт. Та три нивоа могу бити повезана, али нису истовјетна. Захтјев за бољим условима студирања не значи аутоматски захтјев за рушење владе. Ипак, када грађани закључе да институције не могу или не желе да ријеше њихове проблеме, незадовољство може прерасти у захтјев за политичком промјеном.
Албански примјер зато отвара питање које је важно и за друге земље: шта се дешава када млади изгубе увјерење да се њихова будућност може градити унутар постојећег система?
3. Србија: између захтјева за одговорношћу и оптужби о „обојеној револуцији“
Власт је, с друге стране, протесте тумачила и као покушај дестабилизације државе уз подршку спољних актера. Израз „обојена револуција“ постао је један од главних оквира за њихово политичко представљање.
Шта тај израз заправо значи?
У политичкој науци њиме се описују поједини покрети масовне мобилизације који настоје да доведу до промјене власти или политичког поретка. Историјски, неки такви покрети имали су и међународну подршку. Али у савременој политичкој употреби израз се често проширује на готово сваки већи протест против власти. Ту настаје проблем. Постојање међународне подршке некој организацији није исто што и доказ да је она организовала протесте. Политичка корист коју нека страна сила може имати од одређеног догађаја не доказује да га је сама изазвала.
Зато су потребна конкретна питања: ко финансира организације укључене у протесте, постоје ли докази о координацији са страним центрима, ко одређује захтјеве покрета и да ли су узроци незадовољства постојали прије евентуалног спољног ангажмана? У српском случају постојао је јасан домаћи повод за протесте — трагедија у Новом Саду и захтјев за институционалном одговорношћу. То не искључује могућност различитих спољних утицаја, али значи да се настанак покрета не може објаснити само позивањем на њих. Још је важније разликовати државу од власти. Критика рада институција није сама по себи непријатељство према држави. Напротив, захтјев да институције раде у складу са законом може бити израз настојања да се њихов ауторитет обнови.
4. Да ли иза протеста постоји шири геополитички образац?
Истовремено, међународни актери имају интерес да подрже политичке промјене које одговарају њиховим вриједностима или геополитичким интересима. То се може испољити кроз финансирање цивилног друштва, програме образовања, подршку независним медијима или дипломатски притисак. У појединим случајевима могуће су и прикривене операције, али за такве тврдње потребни су конкретни докази.
Постоје, дакле, два погрешна приступа. Први је да се сваки протест прогласи спонтаним и потпуно изолованим од политичких интереса. Други је да се сваки протест против власти унапријед прогласи страном операцијом. Оба приступа занемарују чињеницу да се могу истовремено појавити домаће незадовољство, политичко надметање и покушаји спољног утицаја. Управо зато поређење Француске, Албаније и Србије има смисла. Оно не доказује да су протести дио јединственог плана, него показује како се различити друштвени проблеми могу претворити у политичке покрете, а затим постати предмет борбе за тумачење њихових циљева.
Да ли ће се протести младих прелити на друге европске земље? Већ су забиљежени слични протести у Италији, Белгији и Грчкој. А најављују се и шири протести за 20. новембар који називају “20N”, под кампањом Међународни штрајк младих (IYS) која окупља преко 30 европских омладинских и студентских организација. Њихов слоган је: “Боримо се за своју будућност а не за њихове ратове.” На плакату који су објавили је 48 земаља, како наводи RF-news. У Њемачкој су млади, између осталог, против увођења обавезног војног рока и мобилизације.
5. Када незадовољство постане политичка енергија
Једна од важних карактеристика савремених протеста јесте брзина којом се конкретан проблем претвара у опште питање легитимитета власти. Недостатак наставника може постати питање социјалне неједнакости. Сумња у корупцију може прерасти у захтјев за промјеном владе. Трагедија која је однијела људске животе може постати симбол неповјерења у читав систем. То не значи да су почетни захтјеви само изговор за нешто друго. Често управо конкретан догађај омогући да незадовољство које се годинама накупљало постане јавно видљиво.
У том смислу, важно је и како власти реагују. Ако захтјеве младих третирају искључиво као питање јавног реда, а не као повод за институционално преиспитивање, могу додатно продубити неповјерење. Ако, с друге стране, прихвате дијалог, покажу документацију, омогуће независну провјеру и преузму одговорност за пропусте, протест може постати почетак институционалне промјене. Протест може бити и школа политичког учешћа. Млади уче да формулишу захтјеве, организују расправе, доносе заједничке одлуке и преузимају одговорност за своје поступке.
Ипак, самосталност покрета не значи да су сви његови учесници сагласни о будућим циљевима. Нити значи да се унутар њега не могу појавити идеолошке разлике. Управо зато је важно да захтјеви буду јасно формулисани, да одлуке буду транспарентне и да покрет не избјегава расправу о политичким посљедицама својих поступака. А тај дио процеса је неизбјежан у сваком од ових случајева.
6. Насиље и одговорност не смију бити у сјенци великих политичких прича
Ниједна анализа протеста не би била потпуна ако би занемарила насиље, уништавање имовине или прекомјерну употребу силе.
У Француској су поједини протести завршени сукобима, оштећењем јавне и приватне имовине и хапшењима. Демонстрације су донијеле и прве жртве. У Албанији су током октобарских демонстрација нападани државни објекти и банке, док је полиција употребљавала сузавац и водене топове. Ове чињенице захтијевају јасну разлику између права на протест и одговорности за незаконите поступке. Насиље појединаца не може се аутоматски приписати свим учесницима, али се не може ни оправдавати тиме што су почетни захтјеви протеста били легитимни.
Исто важи за поступање власти. Полиција има обавезу да штити људе и имовину, али и да поступа сразмјерно и у складу са законом. Када постоје наводи о прекомјерној употреби силе, они морају бити независно испитани. У демократском друштву ни власт ни демонстранти не могу бити изузети од одговорности. Управо је то једно од мјерила повјерења у институције.
Ескалација насиља у случају Албаније и Француске је очигледна у односу на Србију гдје су протести имали мирнији карактер, а насиље проводила углавном сама полиција. Демонстранти су показивали чак вишу јавну свијест од самог државног апарата.
7. Шта нам ова три случаја говоре о будућности?
У Француској, Албанији и Србији млади показују да политичка пасивност није једини могући одговор на осјећај несигурности и неповјерења. Они се организују, стварају сопствене облике одлучивања и покушавају да наметну теме које институције нису довољно озбиљно разматрале.
Ипак, масовност протеста сама по себи не гарантује демократски исход. Покрет може отворити простор за реформе, али може постати и средство страначке борбе, идеолошке поларизације или политичке манипулације. Од његове организације, циљева и односа према институцијама зависи да ли ће незадовољство прерасти у трајнију друштвену промјену.
Најважније питање зато није да ли су млади „за“ или „против“ постојећег система. Важније је шта траже од њега и да ли су спремни да учествују у изградњи институција које ће бити одговорне, транспарентне и отворене за јавну контролу. Повјерење се не може захтијевати само позивањем на ауторитет. Оно се стиче када институције покажу да важе иста правила за све, када су способне да признају грешку и када грађани могу да провјере како се доносе одлуке. То је посебно важно за друштва у којима су политичке подјеле дубоке, а институције се често доживљавају као продужетак страначких интереса. У таквим околностима млади могу постати покретачи промјена, али и жртве нових политичких манипулација. Зато њихову улогу не треба ни идеализовати ни унапријед дискредитовати. Криза повјерења у институције није само криза власти. Она је и криза односа између грађана и заједнице којој припадају. Ако млади не вјерују да могу да утичу на сопствену будућност кроз образовање, рад, јавну расправу и институционалне механизме, протест постаје један од ријетких начина да њихов глас буде чујан.
Али дугорочни одговор не може бити само на улици. Он мора бити и у школама, универзитетима, судовима, парламентима и медијима — свуда гдје се гради однос између слободног појединца и заједнице. Зато је можда најважнија поука три посматрана случаја да питање младих није само питање њиховог политичког бунта. То је питање способности друштва да обнови повјерење, понуди смислену перспективу и омогући да се незадовољство претвори у одговорно учешће у заједничком животу. Ескалација насиља демонстраната је у правила израз упорног одсуства политичке воље власти да прихвати њихове захтјеве, као и неповјерења јавности да је власт уопште спремна да уважи разлоге њиховог незадовољства.
С друге стране, ако се енергија протеста на крају сведе на смјену политичких актера, а страначки обрасци остану непромијењени, онда промјена власти неће нужно значити и промјену друштва. Зато није довољно питати да ли ће протест успјети да промијени власт. Треба питати и да ли ће промијенити начин на који се власт врши, како се доносе одлуке и коме институције полажу рачуне. Промјена политичких представника не мора нужно значити и промјену политичке културе. Уколико се исти обрасци затворености, нетранспарентности и страначке контроле наставе, енергија протеста може се временом истрошити, а почетна очекивања претворити у ново разочарање.
Свијет се без сумње убрзано мијења, а уколико се створи јача синергија протеста њихови захтјеви могли би да превазиђу оквире појединачних проблема и прерасту у шири захтјев за промјеном политичких и друштвених односа.