Осврт на књигу „Mind the Gap“ Хризостома Стамулиса
Православна теологија је у двадесетом вијеку доживјела обнову након пет вијекова османске власти и притисака. Данас су и у англофоном теолошком свијету добро позната имена као што су Сергије Булгаков, Владимир Лоски, Георгије Флоровски, Димитру Станилоае, Јован Зизијулас, Александар Шмеман, Јован Мајендорф, Калист Вер и монахиња Марија Скобцова, као и Елизабет Бер-Зигел. Ови теолози најчешће се повезују са својим доприносима апофатичком богословљу, аскези, тријадологији, христологији, евхаристијској еклисиологији, поимању личности, питању рукоположења жена и хришћанском свједочењу у савременом свијету. Упадљиво је, међутим, да се ови теолози, у традицији која је створила Добротољубље, веома мало, ако уопште, баве естетиком, нарочито њеним односом према догматској или систематској теологији. Овај пропуст постаје још видљивији у свјетлу савременог екуменског интересовања за теолошку естетику.
Хризостом Стамулис, некадашњи декан Богословског факултета Универзитета у Солуну и професор догматске теологије, настоји да премости ову празнину у православном богословљу својом недавно објављеном књигом Mind the Gap: Texts for a Theology at the Pinnacle of Love („Пазите на празнину: текстови за теологију на врхунцу љубави“). Он то чини на начин који се разликује од приступа готово свих православних теолога двадесетог вијека, са изузетком Павла Евдокимова. Док је Евдокимов био руски емигрант који је писао у Паризу, Стамулис је рођен и одрастао у Солуну и о православној теолошкој естетици пише изнутра, из културе прожете православним језиком, симболима и историјом. Без обзира на лична увјерења, православно хришћанство у Грчкој једноставно је „у ваздуху“. Али Стамулис износи и снажнију тврдњу, позивајући се на грчког модернистичког сликара Јаниса Царухиса, који каже да „велико здање православља не чине само догмати и монашка правила. Њега су градили пјесници, музичари, сликари, везиље, златари и кујунџије, градитељи и архитекте“ (стр. 216).
Ако пажљиво посматрамо, православни теолошки етос можемо препознати у свим овим културним творевинама, па и у поезији Јоргоса Темелиса. За читаоце енглеског говорног подручја, посебно у Сједињеним Америчким Државама, занимљиво је посматрати теолога који ствара унутар снажне религијске културе и размишља о односу догматске теологије и теолошке естетике. Он показује како се теме догматског богословља огледају у културним остварењима, али и како сама та остварења могу да буду начин бављења теологијом. То није теологија која се изражава само дискурзивно, кроз тврдње и појмове, већ догађај откривања, виђења и сагледавања — укратко, догађај јединства истине, добра и љепоте.
Ако је тако, онда, како Стамулис пише у енглеском преводу једног од својих ранијих дјела, то „не значи да естетика припада догматској теологији као њен посјед, већ да естетика припада догматској теологији онолико колико припада било чему другом“ (Holy Beauty: Prolegomena to an Orthodox Philokalic Aesthetics, стр. XVII).
Помало је иронично што православље, које је у својој основи светотајинско и које чак цијелу творевину разумијева као светотајинску, често занемарује теолошке увиде „свјетовних умјетности“. Тиме православље, у још једном ироничном обрту, упркос свом противљењу Западу, подржава једно специфично модерно западно схватање свјетовне умјетности, према којем она представља нешто искључиво субјективно или упућује само на природну стварност.
Стамулис нам помаже да увидимо да је такав православни однос према секуларној култури и умјетности лишен светотајинске димензије, а самим тим и оваплоћенског карактера. Он тиме потврђује философско-херменеутичку тезу Ханса-Георга Гадамера и Пола Рикера да је сама умјетност догађај откривања истине. А у култури чији је сензибилитет дубоко православан, истине умјетности не могу бити без икакве везе са православном теологијом.
Стамулис такође помаже читаоцу да разумије како различити облици умјетности могу да носе истину. Постоји разлог због којег умјетници стварају различите жанрове: поезија није исто што и наратив, филм није исто што и позоришни комад, сликарство није исто што и скулптура. Истина неког осјећања, унутрашњег стања или животне ситуације понекад захтијева посебан умјетнички облик, а понекад више различитих облика. У људској природи је да ствара затворене системе који су предвидљиви, сигурни и крути, а самим тим могу постати и насилни — „тамнице-гробнице нашег умрлог постојања“ (стр. 179). Тај пут ка фундаменталистичком морализму и тежњи за чистотом, којим се Стамулис бави у својој књизи Broken Bridges: An Introduction to Orthodox Fundamentalism („Срушени мостови: увод у православни фундаментализам“), има снажно присуство у грчкој култури. Он настоји да затвори све могуће границе како би сачувао одређену представу православља.
Међутим, умјетник — сликар, композитор или пјесник — загледа се у пукотине, процјепе и отворе тих граница. У ономе што изгледа као ништа (то кенон), он покушава да препозна оно што превазилази затворене системе и да стваралачки изрази оно што је истинито, добро и лијепо. Умјетник не прелази преко празнине нити је игнорише. Он јој посвећује пажњу и неустрашиво се суочава са ништавилом како би свијет подсјетио на теолошке истине које су занемарене.
Зато је теологу потребан умјетник: да би видио оно што остаје невидљиво чак и када се налази пред нашим очима.
Стамулис се у књизи Mind the Gap бави свим овим темама, а посебно односом теологије и умјетности. Разматра постхуманизам, аскезу, образовање, насиље и младе, као и личности попут Светог Исака Сирина, савременог грчког пјесника Тасоса Ливадитиса и тројице светих јерараха — Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Стамулис увјерљиво показује да теологија, будући да се спасење остварује кроз смрт и васкрсење оваплоћеног Бога, мора стално бити отворена за изненађење, чуђење, радозналост и, што је најважније, промјену и превазилажење извјесности. У једној од најупечатљивијих метафора у књизи Стамулис каже да је предање наше „тијело, али да би наше тијело било живо и плодно, оно мора да се креће и мијења“ (стр. 171). Пјесник, додаје он, „открива да се Оваплоћење састоји у преласку из старог у нови свијет, из непокретности у кретање, из смрти у живот“ (стр. 63).
Ако желимо да избјегнемо монофизитску културу — културу коју привидно гутају затвореност, крутост, морализам и лажна чистота — теологија мора бити у сталном дијалогу са спољашњим свијетом, а нарочито са умјетношћу. Такав дијалог омогућава настанак „културе оваплоћења“ (Politismo tes sarkoses), која подстиче отвореност, неустрашивост, плурализам, пророчку критику и мир — укратко, љубав. Међутим, такву „оваплоћену културу“ не можемо створити без вјере, наде и визије љубави коју посједује умјетник.
О извору и аутору
Аристотел Папаниколау је професор теологије, носилац катедре надбискупа Димитрија и кодиректор Центра за православне хришћанске студије на Универзитету Фордхам у Њујорку. Бави се православном теологијом, политичком теологијом и односом православља и савременог друштва.
Есеј Why Theology Needs the Arts објављен је на порталу Public Orthodoxy, који уређује Центар за православне хришћанске студије Универзитета Фордхам.
Текст је приказ књиге Mind the Gap: Texts for a Theology at the Pinnacle of Love грчког теолога Хризостома Стамулиса, професора догматске теологије и некадашњег декана Богословског факултета Универзитета у Солуну.