Како разумјети историјски континуитет српске културе
У претходна два текста настојали смо да образложимо философска полазишта српске херменеутике и размотримо однос предања, вјерности и стваралаштва у обликовању културног континуитета. Тиме је постављен теоријски оквир за разумијевање српског историјског искуства као хоризонта смисла који се кроз вријеме преноси, преиспитује и преображава. Сада се отвара наредно питање: како та полазишта претворити у конкретан метод тумачења? Другим ријечима, на који начин можемо истраживати повезаност различитих историјских појава, а да њихово јединство не претпоставимо унапријед?
Од теоријског полазишта до поступка тумачења
Ако се српска херменеутика заснива на претпоставци да се историјско искуство једне културне заједнице може разумјети као смисаоно повезана цјелина, онда се поставља питање како ту повезаност истраживати. Није довољно утврдити да одређене појаве припадају истој култури, нити њихову сродност доказивати позивањем на заједничко поријекло. Потребно је показати на који начин оне учествују у обликовању историјског хоризонта смисла, у чему се међусобно подударају и гдје се разликују.
Овдје се отвара основни методолошки проблем српске херменеутике: како препознати смисаону повезаност различитих историјских појава, а да се њихово јединство не претпостави унапријед?
Одговор захтијева разликовање теоријског полазишта од резултата тумачења. Православна онтологија личности и појам τρόπος ὑπάρξεως пружају философски оквир унутар којег се поставља питање историјског начина постојања. Међутим, конкретне историјске појаве не могу се тумачити тако што се у њима унапријед препознаје оно што теорија очекује да пронађе. Оне морају бити истражене у својој посебности, историјском контексту и односима са другим појавама.
Српска херменеутика зато захтијева двоструко кретање: од теоријског хоризонта према конкретном историјском феномену и од тог феномена према преиспитивању самог хоризонта. Теоријски оквир омогућава постављање питања, али историјски материјал мора имати могућност да промијени наше почетно разумијевање.
Херменеутички круг као поступак истраживања
У философској херменеутици однос дијела и цјелине представља једно од основних начела разумијевања. Код Ханса-Георга Гадамера тумачење се не схвата као примјена унапријед утврђених правила на неутрални предмет, него као кретање у којем се почетно разумијевање непрестано преиспитује у сусрету са оним што тумач настоји да разумије. За српску херменеутику овај увид добија посебан значај када се предмет тумачења прошири на историјско постојање културне заједнице. Појединачни феномен не може се потпуно разумјети изван историјског хоризонта у којем је настао, али ни тај хоризонт није могуће одредити без анализе конкретних феномена који су га обликовали.
Методолошки поступак зато може започети једном појавом — књижевним дјелом, историјским догађајем, обредом, правним документом или обликом колективног памћења. Најприје се испитују њено поријекло, значење у времену настанка и историјске околности. Потом се истражује њен однос према другим појавама, као и начин на који је тумачена и преношена у каснијим епохама. Тек на основу такве анализе могуће је поставити питање да ли посматрана појава представља дио ширег културног континуитета, да ли је она његово преобликовање или указује на прекид који захтијева посебно објашњење.
Херменеутички круг тиме постаје поступак сталног провјеравања односа између појединачног и општег. Ако појединачни феномен не одговара нашој представи о културној цјелини, није оправдано да га једноставно одбацимо као изузетак. Могуће је да је наша представа о цјелини непотпуна или да је потребно разликовати више историјских облика истог предања.
Цјелина се, дакле, не утврђује једном заувијек. Она се постепено реконструише и преиспитује кроз тумачење својих појединачних облика.
Учешће и критичка дистанца
Ниједно тумачење није потпуно одвојено од искуства тумача. Историјско и културно насљеђе утиче на питања која постављамо, појаве које сматрамо важним и значења која препознајемо. То, међутим, не значи да припадност одређеној традицији сама по себи обезбјеђује исправно разумијевање. За српску херменеутику овај однос има двоструки значај. С једне стране, тумач не приступа српском историјском искуству као потпуно спољашњем предмету. С друге стране, управо због сопствене припадности том искуству мора бити свјестан могућности да његово разумијевање буде условљено наслијеђеним представама, идеолошким очекивањима или селективним памћењем.
Зато је потребно разликовати учешће од некритичког прихватања. Учешће омогућава да се препознају унутрашња значења одређеног културног облика, док критичка дистанца омогућава да се испитају његово поријекло, промјене и различита историјска тумачења. Овај однос може се разумјети као узајамна корекција припадности и критичности. Припадност отвара могућност разумијевања, али га не закључује. Критичност преиспитује наслијеђене представе, али не захтијева да се тумач одрекне сваког хоризонта из којег разумијева.
Управо на том мјесту српска херменеутика може повезати православно схватање личности са захтјевима историјског истраживања: разумијевање се одвија кроз однос, али тај однос подразумијева одговорност према истини, историјским чињеницама и Другом.
Категорије као инструменти тумачења
Појмови личности, Другог, заједнице, предања, памћења и културе не треба да остану само дио теоријског описа српске херменеутике. Њихов методолошки значај показује се тек када се употребе у анализи конкретних појава. Категорија личности усмјерава пажњу на начин на који се у одређеном историјском облику разумију човјек, слобода, одговорност и однос према другима. Категорија Другог отвара питање начина на који се признају или потискују друге личности и заједнице. Категорија заједнице омогућава испитивање облика припадности, солидарности и заједничког живота. Предање усмјерава истраживање на начине преношења смисла, док памћење омогућава да се испита како поједини догађаји добијају трајно значење у културној свијести. Култура, најзад, представља простор у којем се ови односи испољавају у језику, књижевности, умјетности, обичајима, богослужењу и институцијама.
Ове категорије не морају бити подједнако значајне у свакој анализи. Њихов избор зависи од предмета истраживања. Управо зато оне не треба да функционишу као образац који се механички примјењује на све историјске појаве, него као међусобно повезани инструменти тумачења.
Појам τρόπος ὑπάρξεως у том оквиру има улогу синтетичке категорије: он усмјерава пажњу на начин на који се различити односи и културни облици повезују у историјском постојању личности и заједнице. Међутим, шта тај начин постојања конкретно означава у појединој епохи не може се утврдити само на основу појма. То мора показати анализа.
Како испитивати историјски континуитет?
Најважнији задатак методологије српске херменеутике јесте да развије поступак којим се може испитивати смисаона повезаност историјски удаљених појава. За то је потребно разликовати неколико питања која се у тумачењу културе често неоправдано спајају.
Прво, историјска повезаност. Потребно је испитати да ли постоје утврдиви путеви преношења: текстови, институције, образовне праксе, породични и литургијски обичаји, усмена предања или други облици посредовања. Сличност двије појаве сама по себи не доказује њихову историјску повезаност.
Друго, смисаона сродност. Чак и када непосредна веза није доказива, могуће је упоредити значења која појаве имају у својим контекстима. При томе је неопходно утврдити да ли је ријеч о стварној сродности значења или о накнадном тумачењу које им приписује сличност.
Треће, историјска промјена. Континуитет не подразумијева непромијењеност. Потребно је испитати шта се у преношењу одређеног садржаја задржава, шта се мијења и како нове околности утичу на његово значење. Промјена не мора значити прекид, као што ни формално очување неког облика не мора доказивати очување његовог првобитног смисла.
Четврто, могућност противрјечности. Историјски феномени који припадају истој култури не морају изражавати исте вриједности, нити се њихова значења увијек могу свести на заједнички именитељ. Противрјечности могу указивати на унутрашње сукобе, различите историјске оријентације или промјене у начину разумијевања предања. Оне се не смију прикривати ради очувања привида јединства.
Ови критеријуми представљају приједлог за даљу методолошку разраду, а не већ довршен и универзално провјерен систем. Њихова примјена морала би се испитати на различитим врстама историјске грађе. Тек тада би било могуће прецизније утврдити њихов домет и међусобни однос.
Од методе до конкретне анализе
Методолошка вриједност српске херменеутике може се показати тек на конкретном примјеру. Размотримо, на примјер, однос светосавског предања и савремених представа о образовању. Почетно питање не би било само како је Свети Сава утицао на развој српске просвјете, нити како се његово име употребљава у савременим образовним установама. Требало би испитати како се у различитим историјским периодима тумачио однос образовања, духовног формирања личности, заједнице и одговорности према насљеђу. Истраживање би обухватило историјске изворе о образовним установама, текстове који су обликовали светосавско предање, начине његовог присуства у образовним праксама и савремена тумачења његовог значаја. На тај начин било би могуће разликовати историјски утврдиве облике континуитета од накнадних интерпретација и идеолошке употребе светосавског насљеђа. Српска херменеутика би потом поставила питање да ли и како ови различити облици образовања изражавају сродно разумијевање личности, заједнице и смисла образовања. Одговор се не би могао извести само из чињенице да се сви позивају на Светог Саву. Он би морао произаћи из упоредне анализе њихових садржаја, историјских контекста и начина на који се предање у њима тумачи.
Овај примјер показује да метод није усмјерен на потврђивање унапријед задатог континуитета. Његов задатак је да испита његове облике, границе и преображаје, као и да покаже у којој мјери се одређена појава може разумјети у оквиру ширег културног хоризонта.
Закључак: метод који мора бити отворен за провјеру
Српска херменеутика може развити своју методолошку посебност ако успије да повеже философско разумијевање начина постојања са поступком анализе конкретних историјских појава. Њен допринос не би био у томе да понуди унапријед готову слику српског културног јединства, него да развије начин на који се то јединство истражује, образлаже и критички преиспитује.
Херменеутички круг омогућава кретање између појединачног феномена и ширег хоризонта смисла. Учешће и критичка дистанца одређују одговоран положај тумача. Категорије личности, Другог, заједнице, предања, памћења и културе усмјеравају анализу, док критеријуми историјске повезаности, смисаоне сродности, промјене и противрјечности омогућавају да се испитају конкретни облици континуитета.
Остаје, међутим, важно ограничење: ниједан од ових елемената сам по себи не гарантује исправно тумачење. Метод мора бити отворен за могућност да историјска грађа доведе у питање почетне претпоставке, да покаже прекид тамо гдје се очекивао континуитет или да открије нове везе које раније нису биле уочене. Управо у тој отворености налази се могућност да српска херменеутика постане више од општег философског програма. Њена зрелост неће се мјерити снагом тврдње да српска култура има јединствен хоризонт смисла, него способношћу да покаже како се тај хоризонт историјски обликује, преноси и мијења.
Српска херменеутика, према томе, не треба само да тумачи континуитет српске културе, него да развије поступак којим се тај континуитет може истраживати, образлагати и критички провјеравати.