Урош Петровић, један од најпознатијих савремених српских писаца за дјецу и младе, својим загонетним причама и фантастичним свјетовима подстиче радозналост, машту и самостално мишљење најмлађих читалаца.
Дијете не престаје да буде радознало зато што је свијет престао да буде занимљив. Много чешће престаје да пита зато што је научило да се од њега очекује да запамти одговоре које су други већ припремили.
Управо се на том мјесту сусрећемо са стваралаштвом Уроша Петровића. Његове књиге нису само приче намијењене најмлађима. Оне су позив на истраживање, мисаони изазов и прилика да читалац постане активни учесник у ономе што чита. У њима се сусрећу фантастика, необични јунаци, загонетке и хумор, али иза те игре стоји озбиљнија намјера: да се подстакне дијете да само тражи пут до сазнања.
Књига као авантура мишљења
У времену у којем проток информација онемогућава разумијевање, Петровићев књижевни поступак подсјећа нас на нешто што лако заборављамо: знање није исто што и способност мишљења. Можемо запамтити велики број чињеница, а да притом не развијемо способност да их повезујемо, преиспитујемо и откривамо њихова скривена значења. Загонетка, напротив, од читаоца захтијева да застане, примијети детаљ, посумња у прво објашњење и покуша да успостави нове везе између ствари. Зато су романи у загонеткама, попут Мистерија Гинкове улице и Мрачних тајни Гинкове улице, занимљиви и као примјер другачијег односа између писца и читаоца. Читалац више није само онај коме се прича саопштава. Он постаје неко ко мора да учествује у њеном откривању.
Такво читање има нешто заједничко са научним истраживањем. И научник и дијете које рјешава загонетку полазе од онога што им је познато, али не пристају да се на томе зауставе. Они постављају питања, провјеравају претпоставке и покушавају да открију везу која им је до тада измицала.
Није, дакле, суштина у томе да дијете што прије дође до тачног одговора. Важан је и пут којим до њега долази.
Да ли школа понекад гаси радозналост?
У једном интервјуу за РТС, објављеном у септембру 2026. године, Петровић је указао на проблем који превазилази границе књижевности за дјецу: мањак читања и потискивање маште и радозналости током одрастања. Посебно је нагласио да дјецу не треба потцјењивати поједностављивањем садржаја који им се нуде.
Овдје се отвара питање образовања које заслужује пажњу. Школа мора да преноси знање, али њен задатак није исцрпљен тиме што је ученик усвојио предвиђено градиво. Она би требало да га оспособи да самостално мисли, да препозна проблем и да се не уплаши питања на које још нема одговор. Ако ученик научи да је најважније погодити оно што наставник очекује, онда образовање може постати вјежба прилагођавања, умјесто процеса откривања. У таквом систему грешка се доживљава као неуспјех, а не као могући корак ка разумијевању. Загонетка нуди другачије искуство. Она ствара простор у којем је дозвољено покушавати, погријешити, промијенити претпоставку и поново почети. Дијете се не подстиче само да покаже шта зна, већ и да открије шта још може да сазна. То не значи да су дисциплина, систематичност и памћење непотребни. Напротив, значи да знање постаје потпуније када се повежу са радозналошћу и самосталним мишљењем.
Машта није супротност знању
Постоји увријежено схватање да је машта првенствено важна у дјетињству, док одрасло доба припада рационалности, провјереним чињеницама и практичним одлукама. Али способност да замислимо нешто што још не постоји један је од предуслова да уопште можемо тражити нова рјешења.
Машта не замјењује знање. Она нам помаже да уочимо могућности које се не виде из перспективе већ усвојених образаца.
У том смислу, књижевност за дјецу није споредан дио културе, нити је њена вриједност ограничена на забаву најмлађих. Она учествује у обликовању начина на који будући одрасли људи доживљавају стварност. Кроз приче дијете испробава различите перспективе, упознаје непознато, суочава се са страхом и открива да оно што је на први поглед немогуће понекад само захтијева другачији поглед.
Петровићеве фантастичне приче и загонетни свјетови управо у томе налазе своју привлачност: они не затварају стварност у једно унапријед припремљено објашњење, него је чине пространијом. Његова књига Пети лептир, као и серијал Загонетне приче, показују различите начине на које се дјечја књижевност може удаљити од предвидљивих образаца и понудити читаоцу искуство откривања.
Књига у доба екрана
Можда је данас најважније питање како дијете поново заинтересовати за читање у окружењу у којем су пажња и слободно вријеме изложени непрестаном надметању различитих садржаја. Одговор не може бити само позив на повратак књизи, као да је довољно рећи дјетету шта би требало да ради. Потребно је поново открити оно што читање може да му пружи: осјећај авантуре, радост открића, могућност да само замишља и задовољство које настаје када нешто разумије сопственим напором.
То је и један од разлога због којих је значајно заједничко читање у породици. Када родитељ чита дјетету, не преноси му само садржај књиге. Он му преноси искуство језика, пажње и заједничког времена. Петровић је у разговору за РТС посебно истицао значај читања дјеци, чак и када она још не разумију у потпуности све ријечи и сложеност приче.
Технологија сама по себи није непријатељ читања. Али постоји разлика између садржаја који нам непрестано нуди нови подстицај и књиге која од нас тражи да останемо уз једну причу, да јој посветимо вријеме и да у својој машти створимо оно што није непосредно приказано.
Управо ту се открива посебна вриједност књижевности: она не испуњава сваку празнину умјесто нас, него нас позива да је сами испунимо.
Од радозналог дјетета до слободног човјека
Стваралаштво Уроша Петровића можемо посматрати и као подсјећање на један шири културни проблем: како сачувати човјекову способност да мисли изван задатих образаца. Дијете које поставља питања још није прихватило да је свијет исцрпљен оним што му је већ речено о њему. Оно испитује границе познатог и покушава да открије нове могућности. У томе постоји нешто што би образовање, култура и породица требало да његују, а не да потискују.
Зато значај књижевности за дјецу није само у томе да створи будуће читаоце. Њен задатак је и да помогне у обликовању људи који ће бити способни да слушају, промишљају, сумњају у површне одговоре и трагају за смислом. У томе се сусрећу машта и мишљење, игра и знање, књижевност и образовање. А загонетка, наизглед мала књижевна форма, постаје метафора једног ширег односа према свијету: не морамо одмах знати одговор да бисмо кренули путем сазнања. Можда је зато најважнија порука коју можемо извести из овог приступа једноставна: дјетету не треба само показати свијет какав јесте; треба му помоћи да развије способност да га открива.
А добар писац за дјецу не даје му само нову причу. Он му помаже да открије колико прича још може да настане у његовој сопственој машти.
О аутору:
Урош Петровић (рођен 8. априла 1967. године у Горњем Милановцу) српски је писац за дјецу и младе, познат по споју фантастике, загонетки и књижевних авантура које подстичу машту и логичко мишљење. Аутор је више од 30 књига, међу којима се издвајају Загонетне приче, Мистерије Гинкове улице, Мрачне тајне Гинкове улице и Пети лептир, роман који је добио и филмску адаптацију. Његове књиге објављене су у великом броју издања и продате у око пола милиона примјерака. Три пута је добио награду „Невен“, а добитник је и других признања за књижевност за дјецу. Бави се и умјетничком фотографијом, а био је коаутор НТЦ система учења и предсједник српске Менсе.
Извори:
1. Радио-телевизија Србије, „Одрастање не мора бити досадно: Урош Петровић о загонеткама, машти и кризи читања код деце“, 23. септембар 2026. — за дио текста о читању, машти, радозналости и образовању.
2. Радио-телевизија Србије, „До детаља: Урош Петровић“, 2026. — биографски подаци, награде, књиге и његов приступ стваралаштву за дјецу.
3. Народна библиотека Србије, Библиографски билтен, 2023. — библиографски записи за књиге Загонетне приче, Пети лептир и Прича о Јангу.