Љето 1941. године у историји српског народа у Херцеговини обиљежено је масовним страдањем, прогоном и страхом за опстанак. Усташки злочини над српским становништвом приморали су бројне породице да напусте своје домове и потраже спас у планинама, шумама и другим тешко приступачним предјелима. Тако су настајали збјегови — привремена уточишта у којима су се, бјежећи од непосредне опасности, окупљали људи из околних села. У њима су заједно дијелили неизвјесност, оскудицу и страх од нових напада, настојећи да сачувају животе и заштите своје породице.
Након усташких злочина над српским становништвом Попова, Храсна и Љубиња у љето 1941. године, преостало становништво, страхујући од наставка прогона и нових страдања, напуштало је своје домове и склањало се у околна брда. Тако је настао велики збјег на планини Илији, у шумском појасу који се протезао од Додановића до Беговића Куле. У њему је, од 9. јуна до 5. августа 1941. године, уточиште потражило више од 10.000 људи из најмање четрдесет села овога краја.
Напуштајући своја огњишта, људи су са собом носили оно најнеопходније, не знајући колико ће потрајати њихово избјеглиштво. У страху од нових напада организовали су страже и оружану одбрану, док су храну и воду, којих је често недостајало, набављали одлазећи у напуштена села. Живот у збјегу био је обиљежен неизвјесношћу, оскудицом и сталном опасношћу. Посебно тешко било је онима који су због старости или болести били најмање способни да поднесу напоре дуготрајног боравка у планини.
Највећу цијену таквих услова плаћала су дјеца. Изложена глади, исцрпљености и недостатку основних услова за живот, најмлађа су била најрањивији дио избјеглог становништва. Док су одрасли покушавали да обезбиједе храну, пронађу сигурније склониште и заштите породице, дјеца су се суочавала са недаћама које њихова крхка тијела често нису могла да издрже.
Тежина њиховог страдања сачувана је у сјећању на Бјелошево Дол, село у подножју Илије, гдје је сахрањено дванаесторо дјеце која су умрла током збјега 1941. године. Њихова имена остала су уклесана на надгробној плочи као трајно свједочанство о трагедији најмлађих, чији су животи прекинути у времену прогона и страха.
На плочи је записано:
„Овдје почивају земни остаци српске нејачи страдале у збјегу Илија, љета 1941. године: Биљана Илије Турањанин, Бојана Благоја Михић, Бора Божидара Јањић, Драго Гојка Рудан, Душан Славка Топаловић, Јелена Ристе Сулавер, Јово Војислава Козић, Милена Боже Брборић, Радојка Ђоке Ликић, Радојка Николе Рудан, Спасоје Гојка Рудан и Спасоје Ћетка Сулавер.“
Ова имена свједоче о трагедији која се не може сагледати само кроз бројеве страдалих и описе ратних догађаја. Иза сваког имена стајало је једно дијете, једна породица и живот који је тек требало да се развије. Надгробна плоча у Бјелошеву Долу зато није само спомен на дванаесторо малишана него и опомена на страдање цивилног становништва, које је у вријеме рата било изложено прогону, глади и губитку најближих. Надгробни споменик је направљен у облику камене колијевке, јер се углавном радило о тек рођеној дјеци.
Збјег на Илији постепено је распуштан од септембра 1941. године, након преговора и гаранција за повратак, али повратак кућама није значио и крај страдања. Опљачкана домаћинства, уништене залихе и изгубљена стока оставили су становништво у тешким животним приликама. Глад и неимаштани, као и разне болести су и у наредних година односили животе, нарочито међу старијима и дјецом. А збјег на Илији тако је остао дио колективног памћења о времену када је борба за опстанак значила напуштање дома, живот у планини и губитак оних који су били најмање способни да се одбране.
Сјећање на дванаесторо дјеце сахрањене у Бјелошеву Долу даје том памћењу посебну тежину. Њихова имена остају као тихо свједочанство о невиним жртвама рата и обавеза да се страдање не заборави.
Извор: Драган Ћузулан, Црква у Пијеску, Задужбина Мирослав Хумски и Видослов, Требиње 2026.