Економија, безбједност и демографија у времену неизвјесности
Европа се налази пред једним од најважнијих преиспитивања свог послијератног развојног модела. Успорен економски раст, растући безбједносни ризици, демографско старење и миграциони притисци доводе у питање претпоставке на којима је почивала њена досадашња стабилност.
Деценијама је изгледало да је Европа пронашла одрживу равнотежу између економског развоја, социјалне сигурности и политичке стабилности. Развијена индустрија, снажне институције и америчка безбједносна подршка омогућавали су јој да постепено подиже животни стандард, док је европска интеграција требало да учини нове ратове на континенту готово незамисливим.
Данас су те претпоставке доведене у питање. Европа и даље располаже значајним економским, научним и институционалним ресурсима, али се суочава са све већим тешкоћама да их претвори у динамичан раст, стратешку самосталност и дугорочну друштвену одрживост. Европа је данас у дубокој кризи неолибералног модела, коју обиљежавају раст трошкова живота, стамбена криза, инфлација енергената и опадање повјерења у политичке институције. Социјално незадовољство прерасло је у масовне протесте и штрајкове широм континента
Шта се, заправо, дешава са Европом? Одговор захтјева да се посебно размотре три повезана питања: економска конкурентност, безбједност и демографска будућност.
1. Економија: губитак динамике и конкурентности
Европски економски проблем није нагло осиромашење, него све теже одржавање досадашњег развојног темпа. Иако Европска унија остаје један од највећих свјетских економских простора, њена привреда суочава се са слабом продуктивношћу, високим трошковима енергије, технолошком конкуренцијом и растућим јавним расходима.
Према прољећној економској прогнози Европске комисије из маја 2026, очекивало се да ће БДП ЕУ порасти за 1,1% у 2026. години, након раста од 1,5% у 2025. Истовремено, прогнозирана инфлација износила је 3,1%, под утицајем енергетског шока и сукоба на Блиском истоку. Ријеч је о прогнозама, а не коначним резултатима за цијелу годину.
Ови показатељи сами по себи не значе економску кризу, али указују на ограничен простор за раст. Посебно је значајно што Европа истовремено мора да финансира социјалну заштиту, енергетску транзицију, технолошки развој и већа издвајања за одбрану. Проблем конкурентности видљив је и у технолошком сектору. Европа има развијене научне центре, квалитетне универзитете и снажну индустријску традицију, али теже ствара глобално доминантне компаније у областима као што су вјештачка интелигенција, дигиталне платформе и облачне услуге. Истовремено, европска индустрија мора да се прилагођава конкуренцији из САД и Кине, промјенама глобалне трговине и нестабилним цијенама енергије.
То отвара питање одрживости европског социјалног модела. Висок животни стандард и развијене јавне услуге нису сами по себи препрека расту. Проблем настаје када привреда не ствара довољно нове вриједности да би се постојећи стандарди одржали без прекомјерног задуживања и све већег оптерећења запослених. Европа се зато налази пред задатком да поново повеже индустријску производњу, технолошке иновације и инвестиције. Ако у томе не успије, њен релативни значај у свјетској привреди може наставити да опада, чак и ако њени грађани и даље буду живјели у релативно богатим и уређеним друштвима.
Проблем европске конкурентности није само предмет академских расправа. Марио Драги је у извјештају о будућности европске привреде упозорио да Европа мора да повећа инвестиције у технологију, енергетику и одбрану, оцјењујући да је ријеч о егзистенцијалном изазову. Његова анализа указује на основну противрјечност европског развоја: како очувати висок животни стандард и социјалну сигурност у условима слабијег раста и све оштрије глобалне конкуренције.
2. Безбједност: од спољних пријетњи до унутрашње нестабилности
Рат у Украјини показао је да мир у Европи није трајно загарантован. Европске државе поново морају да размишљају о одбрани, војној производњи, енергетској сигурности и заштити критичне инфраструктуре. Истовремено, неизвјесност у погледу будућег америчког ангажмана подстиче расправе о већој европској стратешкој самосталности. Ови захтјеви имају и економску цијену. Већа издвајања за одбрану конкуришу другим јавним потребама, док подијељеност националних система отежава изградњу заједничких европских капацитета.
Марк Руте, генерални секретар НАТО-а, ову ситуацију је формулисао ријечима: „Нисмо у рату, али нисмо ни у миру.“
Међутим, безбједносно питање није ограничено на спољне пријетње. Унутрашња стабилност европских друштава такође је под притиском. Протести због животног стандарда, услова образовања и рада, као и незадовољство политичким институцијама, у појединим случајевима праћени су вандализмом, нападима на полицију и пљачкама.
Недавни талас протеста у Француској показује размјере проблема. Према извјештају агенције Ројтерс од 17. октобра 2026, између 550.000 и 800.000 људи учествовало је у демонстрацијама широм земље, док су поједине групе прибјегавале пљачкама, паљењу аутомобила и нападима на јавне објекте. Извјештај је забиљежио више од 1.200 хапшења и преко 150 повријеђених полицајаца. Протести су почели због проблема у образовању, а затим су проширени на незадовољство животним трошковима и јавним услугама.
Француско Министарство правде саопштило је 9. октобра да је од почетка насиља 6.877 особа било приведено у полицијски притвор, од којих су 86% били малољетници. Против 2.376 особа покренути су поступци. Ови подаци показују да су међу учесницима нереда доминирали малољетници, али сами по себи не објашњавају њихове социјалне, породичне или друге карактеристике.
У Италији су немири у Милану такође били праћени пљачкама, материјалном штетом и повредама полицајаца. Према извјештају Асошијетед преса од 21. октобра, у нередима је учествовало око 2.000 младих, међу којима је било малољетника и особа рођених од родитеља страног поријекла. Међутим, тај податак не значи да су мигранти као група организовали или предводили насиље.
Овакве догађаје треба посматрати у њиховој пуној сложености. Економско незадовољство може бити стварно и оправдано, али оно не оправдава насиље. Исто тако, одговорност за кривична дјела мора бити утврђена на основу доказа о конкретним починиоцима, а не претпоставки о њиховом поријеклу.
Миграције су у овом контексту важно, али посебно осјетљиво питање. Према Евростату, у ЕУ је 2024. поднесено око 913.000 првих захтјева за азил, што је било 13% мање него 2023. године. То је показатељ броја захтјева за међународну заштиту, а не укупног броја миграната или нерегуларних прелазака границе.
Европске државе морају истовремено да контролишу границе, спроводе законе, штите грађане од насиља и омогуће интеграцију људи који законито бораве на њиховој територији. Неуспјех у управљању миграцијама може да појача неповјерење, али ниједна озбиљна анализа не може унапријед приписати кривичну одговорност читавој мигрантској популацији.
Највећа унутрашња безбједносна опасност настаје када се економско незадовољство, насиље и неповјерење у институције међусобно појачавају. У таквим околностима појединачни инциденти могу постати повод за шире друштвене сукобе. Ипак, локални немири и политичка поларизација нису исто што и грађански рат. За закључак да Европи непосредно пријети организовани унутрашњи оружани сукоб нема довољно основа.
3. Демографија: старење, миграције и будућност радне снаге
Демографска промјена представља један од најдугорочнијих изазова Европе, јер утиче на економију, јавне финансије, здравство и способност друштава да одрже постојећи ниво услуга.
Према Евростату, стопа фертилитета у ЕУ износила је 1,34 дјетета по жени у 2024. години, што је знатно испод нивоа од приближно 2,1 који је, у одсуству миграције, дугорочно потребан за просту замјену генерација. Медијална старост становништва достигла је 44,9 година почетком 2025, док је 2005. износила 39,6 година. То значи да се повећава удио старијих људи, док се релативни број радно способних становника смањује. Последице су већи трошкови пензија, здравства и дуготрајне његе, али и недостатак радне снаге у појединим секторима. Демографски пад није једнако изражен у свим земљама. Италија, Бугарска, Португал и Грчка имају посебно старо становништво, док Ирска, Луксембург и Малта имају нижу медијалну старост. Те разлике показују да европска демографија није јединствена појава, већ скуп различитих националних искустава.
Миграције ублажавају неке од посљедица старења становништва. На почетку 2025. у ЕУ је живјело око 46,7 милиона људи рођених изван Уније, што је приближно 10,4% укупног становништва. Та категорија обухвата и људе који су стекли држављанство земље у којој живе, па није исто што и број страних држављана или новопридошлих миграната. Миграција може допринијети попуњавању радних мјеста, али сама по себи не може ријешити све демографске проблеме. Њен учинак зависи од запошљавања, образовања, становања, интеграције и способности јавних служби да одговоре на растуће потребе становништва.
Истовремено, дугорочна демографска политика мора да обухвати и услове у којима млади људи могу да заснују породице, обезбиједе становање и планирају будућност. Без таквих услова, Европа ће наставити да се ослања на миграцију како би ублажила посљедице смањивања домаће радне снаге, док ће се притисак на пензијске и здравствене системе повећавати.
Куда иде Европа?
Економија, безбједност и демографија нису три одвојене кризе. Оне су повезане и могу међусобно да појачавају своје посљедице. Спорији економски раст отежава финансирање социјалних система и одбране; демографско старење повећава расходе и смањује расположиву радну снагу; а друштвено незадовољство и неповјерење у институције могу отежати спровођење неопходних реформи. Европа и даље има значајне предности: велико тржиште, развијене институције, научне и индустријске капацитете и висок животни стандард. Али њихово постојање није гаранција да ће Европа задржати досадашњи положај у свијету.
Пред њом су три задатка: да обнови економску конкурентност, обезбиједи већу безбједносну отпорност и одговори на демографско старење, укључујући миграције као један од чинилаца тог процеса. Највећи ризик није нужно нагли колапс, него дуготрајно релативно слабљење — стање у којем Европа остаје богата и институционално развијена, али све теже одржава економску динамику, финансира своје обавезе и утиче на међународне односе.
Зато питање „Куда иде Европа?“ није само питање њеног економског раста, војних капацитета или броја становника. То је питање способности европских друштава и институција да одговоре на три истовремена изазова и да притом сачувају услове за стабилан и одржив развој. Још у марту ове године је француски предсједник Макрон у обраћању грађанима упозорио да су „наш просперитет и наша безбједност постали све неизвјеснији“ и оцијенио да Европа улази у нову епоху.
Европска будућност није унапријед одређена. Али ће у великој мјери зависити од тога да ли ће европске државе успјети да препознају повезаност економских, безбједносних и демографских процеса и да на њих одговоре правовремено, досљедно и заједнички.