На југозападном ободу Поповог поља, под брдом Острог, манастир Завала вијековима чува духовно памћење Херцеговине. Његова црква, ослоњена на живу стијену, и фреске из 1619. године свједоче о времену у којем су вјера, писменост и умјетност представљале темеље духовног и културног живота народа.
Светиња у загрљају камена
Постоје мјеста на којима се чини да је природа сама одредила простор за молитву. Манастир Завала, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, једно је од таквих мјеста. Смјештен на почетку Завалске вале, подно брда Острог, овај манастир представља изузетан спој природног амбијента, градитељског умијећа и православне духовности.
Посебност манастирске цркве огледа се у њеном необичном положају. Сјеверном страном храм је подвучен под стијену, која великим дијелом чини и његов зид. Такво архитектонско рјешење оставља утисак да црква није накнадно постављена у природу, већ да је израсла из самог херцеговачког камена.
У тој једноставности нема монументалности великих грађевина, али има нечега што се тешко може постићи величином — осјећаја сабраности, тишине и трајања.
Настанак манастира није могуће поуздано датовати. Према народном предању, подизање цркве везује се за цара Константина. Најстарији до сада познати писани помен манастира потиче из 1514. године, када се биљежи куповина винограда за потребе манастира. Тај податак свједочи да је Завала почетком XVI вијека већ била уређено монашко средиште.
У духовном кругу Светог Саве
Историја манастира Завала не може се разумјети само кроз податке о његовом настанку и обновама. Његов значај почива и у припадности ширем духовном простору српског православног насљеђа, у којем су манастири били мјеста молитве, образовања, преписивања књига и очувања памћења.
Завала је током вијекова била важно средиште духовног и књижевног живота. У манастиру су чуване старе рукописне и штампане богослужбене књиге, а са његовим именом повезује се и препис Хиландарског типика Светог Саве. Овакве везе свједоче о укључености херцеговачких монашких средишта у шире токове српске црквене културе.
Посебно мјесто у предању манастира заузима Свети Василије Острошки, рођен у оближњим Мркоњићима, који је у Завали ступио на монашки пут. Његова веза са овом светињом додатно освјетљава значај Завале у духовној географији Херцеговине.
У простору између Поповог поља, Тврдоша, Завале и каснијег острошког подвижништва препознаје се континуитет монашке традиције која је превазилазила границе појединачних села и крајева.
Манастир је зато био више од издвојеног мјеста молитве. У временима политичке несигурности и страних управа, монашке заједнице чувале су књигу, богослужбени језик и предање, преносећи их из једног покољења у друго.
Георгије Митрофановић и свјетлост фресака
Унутрашњост цркве Ваведења Пресвете Богородице украшена живописом из 1619. године
Највећу умјетничку вриједност манастира представљају фреске којима је црква осликана 1619. године. Њихов аутор био је Георгије Митрофановић, хиландарски монах и један од најзначајнијих српских сликара прве половине XVII вијека.
Његово стваралаштво повезује различита средишта српске православне умјетности, од Хиландара до херцеговачких манастира. У Завали се његова сликарска вјештина сусрела са специфичним простором мале цркве, чија су архитектура и положај захтијевали посебан осјећај за мјеру, композицију и распоред светих ликова.
Фрескопис није тек украс унутрашњости храма. У православном поимању, живопис представља начин на који се библијска историја и црквено предање чине присутним у простору богослужења. Ликови Христа и светитеља, као и сцене из јеванђелске историје, образују визуелни језик вјере, у којем слика не служи само посматрању него и молитвеном сусрету.
Детаљ завалског живописа — свједочанство о високом домету српског сакралног сликарства XVII вијека
Завалски живопис посебно је значајан због разноврсности представа и начина на који је умјетник обликовао богословски садржај унутар ограниченог простора цркве. У њему се сусрећу умјетничка вјештина, богословско знање и искуство монашке сабраности.
Зато Завала заузима важно мјесто у проучавању српског сакралног сликарства, али и културне историје Херцеговине.
Свједочанство страдања и обнове
Као и многе друге херцеговачке светиње, манастир Завала пролазио је кроз раздобља страдања, осиромашења и обнове. Његове збирке, рукописне књиге и друге драгоцјености свједочиле су о богатом духовном животу који се није могао свести само на зидове цркве и манастирске конаке.
Током Другог свјетског рата манастир је тешко страдао. Велики дио његовог духовног и културног блага опљачкан је и уништен. У посљедњем рату оштећени су манастирска црква и конаци, а страдало је и српско село Завала са својом парохијом.
Обновом светиње и рестаурацијом фресака настављен је монашки живот у овом простору. Тај процес није значио само поправљање оштећених зидова већ и поновно успостављање везе између светиње, предања и људи који је доживљавају као дио сопственог духовног и културног свијета.
Обнова православних манастира зато има значај који превазилази архитектуру и конзервацију. Они не чувају само трагове прошлости већ омогућавају да прошлост настави да говори савременом човјеку.
Манастир – симбол Херцеговине
Поглед на манастир и пејзаж Поповог поља, чија је историја нераскидиво повезана са овом светињом
Завала се налази у простору у којем природа и историја творе нераскидиву цјелину. У њеној близини је пећина Вјетреница, а широм Поповог поља налазе се трагови различитих епоха, стара насеља, црквишта и друга свједочанства живота који се овдје одвијао вијековима.
Али вриједност овог простора не почива само у природним особеностима и историјским остацима. Она се налази и у начину на који је човјек кроз вијекове настојао да сопствени живот повеже са нечим трајнијим од тренутних околности. Манастир је био мјесто у којем се вријеме свакодневице отварало према времену богослужења, а искуство појединца према искуству заједнице.
Зато Зaвалу не треба посматрати искључиво као споменик прошлости нити само као културно-историјску знаменитост. Она је живо свједочанство духовног искуства Херцеговине, простора у којем су вјера, књига, слика и памћење често били начини очувања континуитета у временима прекида и страдања.
У камену под којим је смјештена њена црква може се препознати и симболика овог краја: чврстина, оскудица, издржљивост и способност да се живот сачува и тамо гдје околности нису биле наклоњене човјеку. А у фрескама Георгија Митрофановића остаје свједочанство да је и у таквом амбијенту настајала умјетност која превазилази своје вријеме.
Манастир Завала зато припада не само историји Поповог поља него и ширем насљеђу српске духовности. Његова трајност подсјећа да се културни идентитет не чува само записивањем прошлих догађаја већ и непрекидним односом према предању — односом у којем насљеђено остаје живо јер се у сваком новом покољењу изнова разумијева и потврђује.
Извори и литература
-
Епархија захумско-херцеговачка и приморска — Манастир Завала — историјски подаци, архитектура и манастирско предање.
-
Епархија захумско-херцеговачка и приморска — Значај насеља Завала — духовна и историјска улога Завале.
-
Милијана Окиљ, Манастир Завала, Бесједа и Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бањалука, 2015.
-
Туристичка организација Града Требиња — Манастир Завала — фотографије и опис архитектуре и фресака.