Отворили смо тему српске херменеутике на Новом Истоку. Зашто је сматрамо важном?
Зато што питање српске културе није само питање њеног историјског трајања, него и начина на који разумијемо њене духовне и културне темеље, међусобне везе и значење за савременог човјека. Како повезати различите епохе, историјска искуства, књижевност, предање и духовност у цјелину која није само скуп насљеђених садржаја, него живи хоризонт разумијевања?
Управо из тог питања произлази идеја српске херменеутике. Она настоји да истражи како се српско културно искуство обликовало, шта одређује његову препознатљивост и на који начин његово насљеђе може постати полазиште за разумијевање садашњости и промишљање будућности. При томе смо потпуно свјесни да дисконтинуитети и прекиди у културном памћењу нису били случајни. У великој мјери били су посљедица историјских околности, политичких ломова и наметнутих промјена, али и нашег недовољног познавања сопственог насљеђа, површног односа према њему и неспособности да уочимо везе између различитих раздобља и искустава. Због тога је важно да културу не посматрамо само кроз оно што је сачувано, већ и кроз прекинуте везе, заборављена значења и могућности разумијевања које тек треба открити.
Српска херменеутика зато не жели бити само пуко потврђивање сопственог идентитета и насљеђених представа о себи. Она мора бити и мјесто сусрета са властитим заблудама, предрасудама и историјским самообманама. Разумијети сопствену културу значи бити спреман да се преиспитају и они обрасци мишљења који су временом постали дио колективног памћења, а да се притом не одбаци цјелокупно насљеђе због његових противрјечности. Неријетко се дешава да управо они који се најгласније позивају на националне интересе и идентитет, својим поступцима, тренутним политикама и поједностављеним тумачењима прошлости, наносе највећу штету култури и заједници коју наводно бране. Идентитетске политике се пречесто претварају у средство манипулације када се национална припадност претвори у инструмент политичког интереса, а критичко преиспитивање прогласи непожељним или непријатељским. Зато није ријеч ни о идеализацији сопствене прошлости ни о њеном накнадном обезвређивању, већ о настојању да се историјске чињенице разликују од њихових поједностављених тумачења, стварне вриједности од накнадних конструкција и вјерност предању од некритичког понављања насљеђених ставова. Такав приступ не слаби културни идентитет, него га управо ослобађа потребе да се брани од сваког питања и сваког оспоравања његових темељних опредјељења.
У три досадашња текста о српској херменеутици представљена су њена основна полазишта, методолошки приступ и однос према православном предању као духовном хоризонту српске културе. Он је можда више теоријски и утолико мање популаран за ширу јавност. Ипак, у њему је постављено полазиште за даље истраживање начина на који се српско културно и историјско искуство може тумачити у својој цјеловитости. У наредној фази пажња ће бити усмјерена на конкретне личности, дјела, догађаје и појаве кроз које се овај приступ може провјеравати и развијати.
Овај приступ повезан је и са уређивачким концептом Новог Истока. Не желимо да културу, историју и савремене појаве посматрамо као издвојене теме, него да откривамо њихове контексте и значења, успостављамо везе између локалног и универзалног и отварамо простор за сусрет насљеђа и савременог искуства. Зато Нови Исток и није замишљен само као мјесто информисања, већ као простор тумачења. Кроз теме из историје и духовног насљеђа Херцеговине, српске књижевности и културе, философије, образовања, умјетности и савремених технолошких промјена настојаћемо да покажемо како конкретне појаве добијају шири смисао када их сагледамо у одговарајућем контексту.
Посебно мјесто у том приступу има однос према предању. Вјерност насљеђу не значи његово пуко понављање, као што ни отвореност према савремености не подразумијева одрицање од властитих духовних и културних темеља. Између та два пола налази се простор стваралачког тумачења — способност да оно што смо наслиједили разумијемо и да му дамо живо мјесто у времену у којем живимо.
То је, уједно, и смисао покретања теме српске херменеутике на Новом Истоку. Не као завршеног система одговора, већ као истраживачког пута који ће се развијати кроз конкретне теме, текстове и дијалог са читаоцима.
Желимо да Нови Исток буде мјесто на којем насљеђе не остаје само предмет памћења и затворене прошлости, него постаје подстицај за разумијевање, стваралаштво и промишљање будућности.