О Цркви, младима и пастирској одговорности у времену великих друштвених превирања
„Велика је ствар управљати Црквом; за то је потребна велика мудрост и храброст.“ (Св. Јован Златоусти)
Док млади у Србији траже одговорност, правду и поштовање закона, поставља се питање које превазилази дневну политику: гдје је глас духовних пастира у времену када један дио народа настоји да се избори за одговорније друштво?
Студентски протести, покренути након трагедије на новосадској жељезничкој станици, отворили су многа питања о одговорности институција, повјерењу у државу и односу према закону. Али су истовремено отворили и једно друго питање: шта у таквим околностима значи пастирска одговорност Цркве? Када друштво пролази кроз бурна времена, када млади траже правду, а јавни простор постаје испуњен подјелама, човјек се с правом пита: гдје су пастири да стану уз свој народ, да га саслушају, охрабре и подсјете на Христову истину?
Не тражимо од Цркве да постане политички актер, нити од свештенства очекујемо да подржава одређене покрете или политичке опције. Али од Цркве се с правом очекује да препозна моралну димензију друштвених питања и да о њима говори језиком Јеванђеља. Захтјев за правдом, одговорношћу и поштовањем људског достојанства није сам по себи политички програм. То су питања која се тичу односа према човјеку и истини.
Зато се питање не односи само на то да ли је Црква говорила, него и на то да ли се њен глас довољно јасно чуо тамо гдје су људи очекивали духовни ослонац. Позиви на мир, дијалог и превазилажење подјела јесу важни, али они не могу замијенити питање о узроцима друштвеног незадовољства. Мир није исто што и одсуство сукоба, као што ни јединство није исто што и ћутање о проблемима који оптерећују заједницу.
Није свака јавна ријеч пророчка, као што ни свако ћутање није израз мудрости. Потребно је разликовати уздржаност од страха, миротворство од избјегавања одговорности и јединство од прикривања проблема. Црква не мора да подржи сваки захтјев младих да би препознала њихову потребу за правдом. Али би требало да има снаге да их саслуша, разумије њихову забринутост и јасно посвједочи принципе од којих не смије одступити ниједна власт. Умјесто тога, изјава патријарха Порфирија у Москви, у априлу 2025. године, да се у Србији одвија „обојена револуција“, изазвала је незадовољство дијела јавности и међу студентима, који су у њој препознали прихватање политичког тумачења њихове борбе. Тиме је питање пастирске одговорности постало још осјетљивије: може ли Црква бити духовни ослонац младима ако њихово настојање да се изборе за правду најприје посматра кроз призму политичке сумње?
Народу нису потребни пастири који ће потврђивати ставове власти, али ни они који ће се од народних брига удаљити у име тобожње неутралности. Потребни су му духовни оци који ће умијети да саслушају, разумију и посвједоче истину чак и онда када она може да кошта. То подразумијева и спремност да се стане уз слабога, али и да се властима упути ријеч опомене када заборави на правду, милосрђе и одговорност.
У Јеванђељу по Јовану Христос говори о добром пастиру који полаже живот за своје овце, за разлику од најамника који се повлачи када наиђе опасност (Јн 10, 11–13). Та слика не позива свештенство на политичко надметање, него подсјећа на суштину пастирске службе: бити уз човјека и онда када је тешко, када је изложен страху, неправди или осјећају напуштености.
Пастирска одговорност није власт над народом, већ служење народу. Она се не доказује блискошћу са центрима моћи, него вјерношћу Христу и човјеку који му је повјерен. Зато је слобода Цркве неодвојива од њене способности да сачува критичку дистанцу према свакој земаљској власти и да исте моралне мјере примјењује на све.
Млади у Србији не морају бити у свему у праву, као што ни њихови поступци не морају бити изузети од критике да би њихова потреба за правдом била препозната. Улога духовног пастира није у томе да некритички прихвати све што једна генерација тражи, него да јој помогне да у борби за своја права сачува достојанство, одговорност и свијест о човјеку као ближњем. Зато данас не треба питати само гдје је глас нашег свештенства. Треба се запитати и какав глас од њега очекујемо: глас који ће чувати удобност моћних или глас који ће подсјећати на одговорност; глас који ће свима угађати или глас који ће, без мржње и страначке пристрасности, свједочити истину.
Црква не мора да буде на страни једног политичког покрета да би била на страни истине. Али њено свједочење о правди, одговорности и човјековом достојанству не може зависити од тога ко се у датом тренутку налази на власти. Јер пастир није позван да буде глас једне политичке стране, већ да сачува слободу да говори у име истине, правде и човјековог достојанства. А понекад је управо онда када је најтеже говорити најважније да се глас пастира чује.