Од средњовјековног средишта Захумља до власти Дубровачке републике
На улазу у Стон, на полуострву Пељешац, и данас се уздижу зидине које подсјећају на вријеме када је овај крај био једна од важних православних тачака источног Јадрана. Данас је Стон познат по својим утврђењима и соланама, али његова средњовјековна историја има и једну мање познату димензију: био је повезан са српским владарима, Захумљем и сједиштем Хумске епископије.
Како је простор који је имао значајно мјесто у политичком и духовном животу средњовјековног српског свијета прешао под власт Дубровника? Одговор се налази у сложеним односима српских владара, босанских банова и Дубровачке републике у првој половини XIV вијека.
Стон — важна тачка средњовјековног Захумља
Стон је имао изузетан географски и привредни значај. Положај на Пељешцу омогућавао је контролу важних поморских праваца, док су плодна земља, вода и производња соли чинили ово подручје вриједним посједом. За Дубровник, који је своју привредну моћ градио на трговини и поморству, контрола Стона и Пељешца имала је и стратешку и економску вриједност. За Римску цркву он је био простор могућег ширења католичке вјере и потискивања српске државе и цркве из Приморја.
У ранијим вијековима овим простором управљали су различити владари, а Захумље је било повезано са српским политичким средиштима, нарочито у вријеме династије Војислављевића и касније Немањића. Стон је имао важно мјесто у ширем простору Захумља, чије су се политичке границе мијењале у складу са односима регионалних сила.
О старини и значају овог мјеста свједочи и црква Светог Михаила, са сачуваним фрагментима средњовјековних фресака. Истраживачи њену изградњу и живопис повезују са XI вијеком, а црква представља драгоцјен споменик умјетничких и културних утицаја који су се сусретали на источнојадранском простору.
Црква Светог Михајла
Свети Сава и Хумска епископија
Посебно мјесто Стон је имао у историји Српске православне цркве. Након стицања аутокефалности 1219. године, Свети Сава организовао је црквену управу и на простору Захумља. Хумска епископија била је везана за манастир Богородице Стонске, који је служио као њено средиште.
У доба Немањића, црквене установе биле су важан дио политичког и културног живота. Владари су манастирима даривали посједе и потврђивали њихове привилегије, повезујући тако духовну организацију са ширим поретком средњовјековне државе. У периоду владавине Немањића, посебно Раста, а потом Светог Саве, била је присутна синергија државне и црквене политике, а што је разлог да латински историчари до данашњег дана управо њега највише нападају и оспоравају.
Ипак, важно је разликовати политичку власт од црквене јурисдикције. Чињеница да је Стон био средиште Хумске епископије не значи да су се политичке границе и црквена управа увијек поклапале. Управо ће њихово раздвајање бити важно за разумијевање промјена у XIV вијеку.
Стонска солана
Како је дошло до промјене власти?
Почетком XIV вијека односи између српског краља, босанског бана и Дубровника постали су пресудни за будућност Стона и Пељешца. Дубровачка република настојала је да осигура контролу над Стонским ратом, како се називао овај простор, и да прошири своје посједе на полуострву.
Краљ Стефан Душан, који је ступио на српски пријесто 1331. године, нашао се у околностима у којима је Дубровник вјешто користио супарништво српске и босанске власти. Дубровчани су преговарали са обје стране и настојали да дипломатским путем обезбиједе територију која им је била важна за трговину, безбједност и приходе.
Пресудан датум био је 22. јануар 1333. године. Тога дана Душан је у Пологу издао повељу којом је Дубровнику уступио Стонски рат, односно Пељешац, и одређене околне посједе. Дубровник се заузврат обавезао да српском владару плаћа годишњи данак од 500 перпера. Истовремено је постигнут и споразум са босанским баном Стефаном II Котроманићем, који је такође имао претензије на овај простор и коме је Дубровник преузео обавезу плаћања годишњег данка.
Тако је промјена власти над Стоном и Пељешцем извршена дипломатским путем, у оквиру споразума који је одражавао интересе три политичка чиниоца. Није, дакле, ријеч о једном војном поразу којим је простор непосредно изгубљен на бојном пољу, већ о политичком уступању територије у сложеним регионалним односима. Посљедице кратковиде српске политике су се показале веома брзо, а цијену су платили српски манастири и цркве, као и тада већински српски народ на том подручју.
Фреска Св. Михајла Војисављевића у цркви Св. Архангела Михаила у Стону
Шта се догодило са српским духовним насљеђем?
Промјена политичке власти није значила да су сви облици ранијег живота нестали истог тренутка. Међутим, дугорочно посматрано, укључивање Стона и Пељешца у политички и црквени поредак Дубровачке републике донијело је велике промјене. Православна црква је задржала своју јурисдикцију, али је државни дисконтинуитет временом скоро потпуно избрисао црквени живот Срба.
Сједиште Хумске епископије премјештено је са Стона у унутрашњост, у манастир Светог Петра на Лиму. Тачно вријеме пресељења није поуздано утврђено, али се у литератури обично смјешта у прву половину XIV вијека. То значи да је пресељење епископског средишта било дио ширег процеса, а не нужно непосредна посљедица саме повеље из 1333. године.
У наредним вијековима мијењали су се црквена управа, структура становништва и културне прилике. Дубровачка власт настојала је да Стон организује као утврђено управно и привредно средиште. Изградња градских зидина, чији су најпознатији дијелови сачувани до данас, свједочи о значају који је Република придавала овом простору.
Данас Римокатолички храм познат као Госпа од Лужина, на мјесту некадашњег православног манастира Богородице Стонске
Православни храм Богородице Стонске са манастиром је претворен у римокатолички. Иста судбина задесила је и преосталих 10 православних храмова у Стону и на Пељешцу. Већи део православног становништва тада је покатоличен, а они који нису пристали на то одселили су се у Херцеговину.
Конавле, које је припадало другој, српској средњовековној кнежевини Травунији, задесила је иста судбина као и Стон и Пељешац. Конавле, на коме је живело српско становнишво и на том простору имало око 50 православних храмова, продали су и предали Дубровачкој републици 1419. године српски владари Сандаљ Хранић и Павловићи.
Промјена становништва и католичка обнова Стона и Пељешца
Политичко преузимање Стона и Пељешца 1333. године било је почетак дубљих промјена које су захватиле овај простор. Дубровачка република није настојала само да учврсти своју власт над новостеченом територијом, већ и да становништво чвршће веже за свој политички и црквени поредак. Због тога је историју Стона у наредним деценијама потребно посматрати и кроз промјене црквене управе, богослужбеног живота и кретања становништва.
Истраживање историчара Миленка Крешића, објављено у часопису Херцеговина 2016. године, указује на значајне промјене које су услиједиле након успостављања дубровачке власти. Дубровчани су настојали да на новостеченом подручју становништво што више повежу са Републиком. У том процесу доводили су свештенике и фрањевце Босанске викарије, који су у богослужење уводили римски обред и латински језик. Ове промјене нису биле само питање црквене организације. У средњем вијеку припадност одређеној црквеној заједници често је била повезана са политичком лојалношћу, правним положајем и могућношћу очувања имовине. Због тога је промјена црквеног поретка могла имати посљедице и на положај локалног становништва.
Посебно је значајно питање миграција. Историјска истраживања о вјерским приликама на Пељешцу указују да су у XIV вијеку дио православног свештенства и локалних земљопосједничких породица, које нису жељеле да прихвате нови црквени поредак, напустили полуострво. За њима је отишао и дио становништва. Дубровачка власт истовремено је подстицала насељавање католичког становништва, настојећи да новостечени простор трајно уклопи у политичке и вјерске структуре Републике. Срби који су остајали на том простору су под разним притисцима Рима превођени у католике, тако да и данас бројне породице са тог подручја и њихова презимена потврђују српско поријекло.
У том контексту може се говорити о процесу снажном католичког прозелитизма (касније од 1622. Збор пропаганде) и настојању да се римокатоличка црквена организација учврсти на подручју на којем је постојало православно црквено насљеђе. Тако је промјена политичког господара постепено довела и до преобликовања духовног и културног живота Стона и Пељешца. Православна епископска управа удаљила се од свог некадашњег приморског средишта, док су дубровачке институције учвршћивале римокатолички поредак. У каснијим вијековима промијенила се и вјерска слика овог краја, па је његово старије православно насљеђе остало сачувано углавном у историјским документима, архитектонским остацима и научним истраживањима.
Историја Стона и Пељешца зато показује да губитак политичке власти може бити праћен дуготрајним промјенама у становништву, вјерским установама и културном памћењу. Управо је тај процес неопходно имати у виду када се постави питање како је простор некадашњег средњовјековног Захумља постепено изгубио своју стару црквену и културну препознатљивост.
Земље Херцег-Стефана Вукчића 1454. године
Историјска поука једног уступања
Историја Стона и Пељешца показује колико су средњовјековне политичке границе зависиле од односа моћи, дипломатских преговора и економских интереса, али често и кратковиде похлепе. Простор који је био повезан са српским владарима и Хумском епископијом није промијенио господара само због војне силе, већ и због политичких одлука донијетих у конкретном историјском тренутку.
Зато питање како су Срби изгубили Стон и Пељешац нема само један одговор. Повеља из 1333. године представља јасну прекретницу у политичкој историји овог краја, али промјене у црквеном животу, култури и идентитету трајале су много дуже.
Данас, када се посматрају стонске зидине или стара црква Светог Михаила, вриједи се сјетити да је овај простор некада био средиште православља, али и мјесто различитих политичких, вјерских и културних традиција. Његова историја подсјећа да се прошлост не може разумјети само кроз данашње границе, већ кроз документе, споменике и сложене односе који су обликовали живот људи на источном Јадрану.
Извори:
1. Повеља краља Стефана Душана Дубровнику, 22. јануар 1333. — примарни историјски извор за уступање Стона и Стонског рата.
2. Dejan Ječmenica, „Stonska povelja bana Stefana II Kotromanića: pod Srebrenikom, 1333, februar 15“, Građa o prošlosti Bosne, 3 (2010), стр. 29–46. Рад о споразуму босанског бана са Дубровником.
3. Cvito Fisković, „Fresques du début de l’art roman à Ston“, Contributions to the History of Art in Dalmatia, 12 (1960), стр. 33–49. Студија о фрескама и цркви Светог Михаила у Стону.
4. Josip Lučić, „The Oldest Cadastral Book in Croatia — Dubrovnik Cadastral — Book of the Land Partition of Ston and Pelješac in 1336“, Anali Zavoda za povijesne znanosti HAZU u Dubrovniku, 18 (1980), стр. 57–89. Рад о катастарској подјели земљишта након преузимања Стона и Пељешца.
5. Миленко Крешић, „Вјерске прилике у Хумској земљи (Стону и Рату) у средњем вијеку“, Херцеговина, бр. 2 (2016), стр. 65–94. Рад разматра промјене црквене јурисдикције, увођење римског обреда и латинског језика.