Андре Малро, „Храстови које обарају“ и идеја Европе суверених народа
Постоје политичке личности чији се историјски значај не може мјерити само функцијама које су обављале, законима које су донијеле или ратовима у којима су учествовале. Њихова величина, али и њихова ограничења, откривају се тек када се сагледају идеје којима су настојале да обликују своје вријеме. Шарл де Гол био је једна од таквих личности. За њега политика није била само управљање државом него и настојање да се једном народу врати историјска самосвијест, а Француској мјесто које је сматрао њеним природним мјестом у свијету.
Књига Андреа Малроа „Храстови које обарају“ (Les Chênes qu’on abat…), објављена 1971. године, пружа посебан улазак у свијет Де Голових мисли. Малро, писац, интелектуалац и некадашњи министар културе у његовој влади, забиљежио је свој посљедњи сусрет са генералом, одржан 11. децембра 1969. године у Коломбеју, након Де Головог повлачења из политичког живота. Њихов разговор, који се одвија у сјенци завршетка једне политичке епохе, постаје више од свједочанства о једном човјеку: он је размишљање о историји, судбини државе, пролазности моћи и будућности Европе.
Де Гол и Андре Малро
Француска као историјска идеја
Де Голова политичка личност обликовала се у драматичним околностима Другог свјетског рата. Након слома Француске 1940. године и успостављања режима у Вишију, генерал је одбио да прихвати пораз као коначну судбину своје земље. Из Лондона је позвао Французе на отпор и постао симбол Слободне Француске. Његово дјеловање почивало је на увјерењу да држава није само институционални поредак који може бити поражен, окупиран или привремено онемогућен. Она је и историјска заједница чији идентитет не престаје онда када њене установе изгубе слободу дјеловања.
У томе се налазила једна од најважнијих одлика Де Голове личности: способност да политичку стварност посматра у ширем историјском оквиру. Док су околности 1940. године могле наметнути закључак да је Француска поражена и да се мора прилагодити новим односима моћи, Де Гол је одбијао да прихвати да тренутни однос снага одређује коначни смисао националне историје.
Такав став није био само израз личне одлучности. Он је представљао схватање политике према којем народ мора сачувати способност да самостално одлучује о својој будућности. Француска је за Де Гола била више од територије и становништва: била је историјска личност, носилац културе, државне традиције и посебне одговорности у европским и свјетским пословима.
По завршетку рата, Де Гол је настојао да Француској обезбиједи положај велике силе, иако је рат измијенио стварни однос снага у свијету. Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез постали су средишње силе новог међународног поретка, док је Европа, разорена ратом, све више зависила од њихових стратешких одлука. Де Гол није могао да поништи ту стварност, али је одбијао да из ње изведе закључак да европске државе треба да се одрекну сопствене политичке воље.
Његов повратак на власт 1958. године, у вријеме дубоке кризе Четврте републике и Алжирског рата, довео је до успостављања Пете републике. Нови устав ојачао је положај предсједника и створио институционални оквир стабилније извршне власти. Де Гол је вјеровао да држава мора имати довољно снаге да доноси дугорочне одлуке и да не смије бити талац краткорочних страначких интереса.
Ипак, његово схватање државног ауторитета није било без противрјечности. Снажна извршна власт може обезбиједити политичку стабилност, али истовремено отвара питање односа личног ауторитета и демократске контроле. Де Гол је на то питање дао свој одговор: предсједник мора имати непосредну политичку везу са народом, а када изгуби његово повјерење, мора бити спреман да оде.
Управо тај принцип обиљежиће и крај његове политичке каријере.
Европа нација
Де Голова визија Европе произлазила је из његовог схватања историје и политичке заједнице. Он није био против европске сарадње. Напротив, сматрао је да европске државе морају превазићи историјска непријатељства, нарочито француско-њемачки сукоб, који је у претходним деценијама два пута довео континент до катастрофе.
Његово помирење са западноњемачким канцеларом Конрадом Аденауером било је један од најзначајнијих процеса послијератне Европе. Јелисејски уговор, потписан 1963. године, поставио је темеље трајније сарадње двије државе које су дуго биле супротстављене. За Де Гола је то био доказ да историјска непријатељства нису непромјенљива и да политичка воља може отворити пут другачијој будућности.
Де Гол (десно) и Конрад Аденауер (лијево)
Међутим, он се залагао за Европу засновану на сарадњи суверених држава, а не за федерацију у којој би националне владе постепено губиле одлучујућу улогу. Његово неслагање са федералистичким приступом није било одбацивање заједничких европских институција, већ спор о томе гдје треба да буде средиште политичког одлучивања.
Та разлика посебно се показала током кризе Европске економске заједнице 1965–1966. године, познате као „криза празне столице“. Француска је повукла своје представнике из рада институција Заједнице, противећи се приједлозима који су, према Де Головом схватању, могли да ослабе улогу националних влада. Компромис из Луксембурга 1966. омогућио је наставак рада, уз наглашавање потребе да се у случајевима важних националних интереса тражи прихватљиво рјешење.
Де Гол је истовремено настојао да Француска води независнију спољну и одбрамбену политику. Развој француског нуклеарног одвраћања и повлачење Француске из интегрисане војне команде НАТО-а 1966. године били су дио тог настојања. То није значило потпуно одбацивање западног савезништва, већ увјерење да савезништво не треба да искључи право државе на самостално одлучивање.
Његова замисао Европе „од Атлантика до Урала“ ширила је поглед изван тадашње подјеле континента. Де Гол је Европу посматрао као историјску и географску цјелину чију будућност није требало трајно одредити границама Хладног рата. Та формула није значила прихватање совјетске доминације над Источном Европом, него је изражавала тежњу ка другачијим односима на континенту, у којима би европске државе имале већу улогу у обликовању сопствене судбине.
Де Голова визија није била остварена у цјелини. Европске државе имале су различите интересе, а његов приступ често је изазивао отпор партнера који су у наднационалним институцијама видјели гаранцију стабилности и трајности интеграција. Ипак, његово схватање Европе поставило је питање које није изгубило значај: како изградити заједнички политички простор, а да се притом не пониште историјска искуства и демократска одговорност националних заједница?
Личност државника и границе политичке моћи
Управо овдје Малроов портрет Де Гола добија посебну тежину. Малро није био неутралан посматрач. Као писац и политички саборац, дијелио је са генералом увјерење да историју не обликују само интереси и институције него и личности способне да преузму одговорност за одлуке чије посљедице превазилазе њихов живот.
Њихов посљедњи разговор у Коломбеју одвијао се након Де Головог повлачења из политике, али прије његове смрти 9. новембра 1970. године. Генерал више није располагао државним механизмима којима је управљао готово једанаест година, али је остао човјек чије су мисли биле усмјерене ка Француској, Европи и будућности.
У томе је једна од главних тема „Храстова које обарају“: шта остаје од политичке личности када престане њена непосредна моћ? Да ли се њена историјска улога завршава одласком са функције или тек тада постаје могуће јасније сагледати њен смисао?
Де Гол није био без грешака, нити су све његове процјене биле тачне. Његова политика била је обиљежена спорним одлукама, сукобима и ограничењима француске моћи. Однос према Алжиру, криза 1968. године и његов одлазак са власти показују да историјска воља једног државника не може неограничено да надјача друштвене промјене.
У мају 1968. године Француску су потресли студентски протести и масовни раднички штрајкови. Криза је открила дубоке промјене у друштву које Де Голова политичка генерација није могла у потпуности да обухвати својим представама о држави, ауторитету и националном јединству.
Годину дана касније, након што су бирачи на референдуму одбацили његов приједлог реформе Сената и регионализације, Де Гол је поднио оставку. Није покушао да остане на власти упркос исходу гласања. Тако је његов политички живот завршен у складу са принципом који је сам поставио: предсједник који тражи потврду свог политичког курса од народа мора прихватити и његову одлуку када је она супротна његовим очекивањима.
То не укида питање да ли је његово схватање политичког ауторитета било превише везано за личност једног човјека. Али управо та противрјечност чини Де Гола занимљивим и данас. Он је био снажан заговорник државе, али је његов одлазак показао да ни најснажнија политичка личност не може сама одредити правац историје.
Европа након великих државника
Када данас читамо Малроову књигу, није неопходно да Де Гола прогласимо пророком нити да његову визију прихватимо као једино могуће рјешење европских проблема. Вриједност књиге је и у томе што нас враћа питањима која остају отворена и након нестанка политичких околности у којима су постављена.
Како помирити заједничке европске интересе са различитим историјским искуствима народа? Може ли политичко јединство опстати ако се сведе на институционалне процедуре и економске интересе, без ширег осјећања културне и историјске повезаности? И какву улогу у том процесу треба да имају државници — да ли да само управљају постојећим односима или да покушају да обликују дугорочну визију заједничке будућности?
Де Голова замисао имала је и своја ограничења. Претпостављала је да националне државе могу да пронађу заједничку политичку вољу и да ће велике европске силе бити спремне да своје интересе ускладе у ширем оквиру. Историја европских интеграција показала је да је то често теже него што је замишљао. Ипак, његово инсистирање на политичкој одговорности и историјској свијести остаје важно мјерило за расправу о будућности континента.
Споразум између Француске и Њемачке потписан 22. јануара 1963. у палати на Јелисејским пољима у Паризу сматра се каменом темељцем за стварање Европске уније
Храстови који обарају
Наслов Малроове књиге преузет је из стихова Виктора Игоа о храстовима који се обарају за ломачу Херакла. Та слика није само метафора смрти једног човјека. Она упућује на пролазност величине и на чињеницу да историја не чува вјечно ни најмоћније личности.
Али постоји разлика између човјека који је био на власти и човјека чије идеје настављају да постављају питања и након његовог одласка. Де Голова политичка каријера окончана је 1969. године, а његов живот сљедеће године. Малроова књига сачувала је сусрет двојице људи који су знали да се једна епоха завршава, али нису могли знати у којој ће мјери питања о Француској, Европи и политичкој одговорности остати отворена.
Можда се управо у томе налази трајна вриједност „Храстова које обарају“. Књига нас не позива да се вратимо времену великих државника као да је оно могуће обновити. Она нас подсјећа да политичка историја није само низ догађаја и промјена власти него и борба око смисла заједничког живота, одговорности и слободе.
Храстови се, прије или касније, обарају. Државници одлазе, институције се мијењају, а политички пореци настају и нестају. Оно што остаје јесте питање да ли су иза њих остале идеје способне да надживе своје творце.
Зато Малроов разговор са Де Голом није само сјећање на једну велику личност француске историје. Он нас позива да размислимо о будућности Европе као заједнице која мора пронаћи равнотежу између заједничког дјеловања и особености својих народа, између институција и политичке воље, између насљеђа прошлости и одговорности према будућности.
Извори и литература
- Andre Malraux, Hrastovi koje obaraju, Naprijed, Zagreb, 1971.
- Assemblée nationale, André Malraux — repères biographiques: Биографија Андреа Малроа.