О површности савременог друштва, кризи зрелости и заборављеној умјетности одрастања
Док се у српском друштву у карактеристичном маниру претјеривања младост уздиже на пиједестал готово божанства, дивљења “нашој дјеци” у атмосфери политичких промјена и великих очекивања која их прате, можда је управо сада тренутак за извјесно отрежњење и реалније сагледавање процеса који су захватили цјелину српског друштва. Наравно процеси су и шири. Од политичара ћемо мало шта научити, јер су они увијек фокусирани на личне фрустрације због сопствених неуспјеха и краткорочне интересе. Зато нас занима један други феномен. Очекивања од политичких промјена у правилу су увијек већа од онога што саме промјене могу да донесу. Смјена политичких актера, промјена институционалних односа или долазак нових генерација на мјеста одлучивања не значе нужно и дубљу промјену друштвених вриједности, културних образаца и начина на који разумијемо сопствену стварност.
Управо зато питање младости данас не треба свести само на политичку подршку или оспоравање једног друштвеног покрета. Оно захтијева шири поглед: шта заправо очекујемо од младих, шта им приписујемо и да ли смо, у жељи да у њима препознамо носиоце будућности, склони да превидимо сложеност друштва из којег су и сами потекли? Свјесно препуштајући младима одговорност за оне промјене које сами нисмо били у стању да направимо или нисмо имали храбрости за њих, заробљени једним идеолошким наративом који је све око себе гледао са предрасудом једног ауторитарног времена. Ипак, није ли се, с друге стране, у заносу очекивања, младост почела посматрати као гаранција моралне обнове, као да сама припадност једној генерацији доноси имунитет на заблуде, идеолошке предрасуде и искушења власти?
Дакле, није нам намјера да умањимо значај младалачке побуне, грађанске храбрости или захтјева за одговорнијим друштвом. Напротив, то је разлог да се њихов значај схвати озбиљно. Али озбиљност подразумијева и одустајање од идеализације. Ако од младих очекујемо да мијењају друштво, онда морамо бити спремни да поставимо и питање вриједности, знања, одговорности и зрелости које ће ту промјену усмјеравати. Политичка промјена може отворити простор за нови почетак, али не може сама по себи замијенити дуготрајан процес културне и духовне обнове.
Зато је потребно говорити и о једном ширем феномену савременог доба: о култу младости, који превазилази границе младости као животног раздобља и постаје мјерило друштвене вриједности. У том култу младост се не појављује само као доба енергије, стваралаштва и могућности, него и као привилеговани положај из којег се наводно боље разумије свијет. А зрелост, искуство и историјско памћење све чешће се потискују у други план. Можда је зато питање које данас треба поставити једноставније, али и важније од многих политичких прогноза: да ли смо, уздижући младост на пиједестал, заборавили да се човјек не рађа зрео, него то тек треба да постане?
Генерација идиота: критика адолесцентског менталитета
Аргентински мислилац Агустин Лахе објавио је 2023. године књигу Generación idiota: Una crítica al adolescentrismo, у којој разматра ширење адолесцентског менталитета изван граница младости као животног доба. При томе он појам “идиота” узима у првобитном грчком смислу, несоцијализоване особе. Његова полазна претпоставка јесте да проблем савременог друштва није само у понашању младих него и у култури која младалачке обрасце — непосредност, отпор ограничењима, трагање за тренутним задовољством и неповјерење према ауторитету — претвара у опште друштвене идеале. Он сматра да се успоставља својеврсна култура адолесцентризма.
Лахеова критика припада одређеном идеолошком и културном оквиру и зато је не треба прихватати без преиспитивања. Он је , наиме конзервативни десничар који критикује прогресивну љевицу, феминизам и родне теорије. Ипак, питање које отвара превазилази оквире његове политичке позиције: шта се дешава са друштвом у којем одрасли све више настоје да остану млади, док се од младих све мање очекује да постану зрели?
Овдје је неопходно направити разлику. Младост није синоним за незрелост. Млади људи могу показати храброст, солидарност и осјећај за правду који недостају старијима. Њихово неповјерење према институцијама може бити посљедица стварних неправди, а побуна против постојећег поретка може бити оправдана. Проблем, дакле, није у младима, него у друштву које је младост претворило у мјерило вриједности и које више не зна како да разликује младалачку енергију од незрелости.
Критика адолесцентског менталитета зато не би смјела постати средство за ућуткивање младих, већ повод за озбиљније питање о одговорности свих генерација.
Друштво вјечне младости
Култ младости најлакше се препознаје у потрошачкој култури. Индустрија љепоте обећава одлагање старења, реклама продаје младалачки начин живота, а медији намећу представу да су привлачност, успјех и друштвена вриједност неодвојиви од младалачког изгледа и енергије. Међутим, овај феномен није само питање физичког изгледа. Он открива дубљу нелагоду савременог човјека пред временом, пролазношћу и коначним границама сопственог постојања.
Младост се повезује са могућношћу, а старост са ограничењем. Прво се слави као отвореност према будућности, друго се потискује као подсјећање на оно што се више не може вратити. Али човјеков живот није само низ могућности које треба искористити. Он је и процес избора, одрицања, преузимања одговорности и прихватања посљедица сопствених поступака. Зрелост почиње онда када схватимо да слобода није одсуство свих граница, него способност да одговорно одлучујемо унутар стварности која нам је дата.
Култ младости потискује управо ту димензију живота. Он обећава непрекидну обнову, али не говори довољно о томе чему та обнова служи. Подстиче жељу за новим, али не развија увијек способност да се разликује оно што је ново од онога што је вриједно. Човјек се тако може наћи у непрекидном покрету, а да притом не зна куда иде.
Површност као културни образац
Површност савременог друштва не произлази само из недостатка знања. Она је повезана и са начином на који се пажња организује, информације производе и људско искуство претвара у јавни приказ. У свијету друштвених мрежа видљивост лако постаје мјерило значаја, брзина одговор на свако питање, а снажан утисак замјена за промишљен суд. Човјек се све чешће налази у положају да мора непрестано показивати да постоји. Његово искуство као да добија пуну вриједност тек када постане видљиво другима. Умјесто да нешто проживи, он настоји да то представи, а дубље промишање замјењује тренутна реакција. Тако се простор у којем се искуство претвара у знање сужава под притиском непрестане активности.
Њемачко-корејски филозоф Бјунг-Чул Хан у својим анализама савременог друштва указује на притисак учинка, продуктивности и самопредстављања. Његова разматрања помажу нам да разумијемо зашто су ћутање, досада, стрпљење и контемплација постали готово сумњиви облици постојања. Све мора бити продуктивно, занимљиво и доступно тренутној пажњи.
Међутим, човјек не сазријева само кроз активност. Он сазријева и кроз чекање, кроз сусрет са туђим искуством, кроз прихватање сопствених грешака и кроз способност да остане уз питање на које нема брзог одговора. Дубина захтијева вријеме, а вријеме се не може свести на брзину протока информација. Зато је површност више од недостатка озбиљности. Она постаје културни образац у којем се човјек одвикава од дубине, а потом губи и осјећај да му дубина уопште недостаје.
Када искуство изгуби ауторитет
Једна од посљедица култа младости јесте промјена односа према искуству. У друштву непрестаних новина прошлост се лако проглашава превазиђеном, док се садашњост доживљава као једино мјерило стварности. Оно што је стечено временом не мора се више сматрати вриједним само зато што је прошло кроз искушења и провјере.
Наравно, искуство само по себи не гарантује мудрост. Старост не ослобађа човјека предрасуда или генерацијске сујете, нити свака традиција заслужује да буде сачувана. Искуство може бити и извор заблуда, а ауторитет може служити очувању неправде. Али из тога не слиједи да треба одбацити саму могућност учења од претходних генерација. Проблем настаје онда када се искуство одбацује унапријед, само зато што припада прошлости. Тада се прекида међугенерацијски разговор. Млади се лишавају могућности да критички усвоје насљеђе, а старији губе способност да своје искуство пренесу у облику који може бити разумљив новим генерацијама.
Свака генерација, у извјесном смислу, мора изнова откривати свијет. Али она га никада не открива из потпуне празнине. Језик којим мислимо, вриједности које преиспитујемо и питања која постављамо већ су обликовани историјом. Слобода не захтијева заборав прошлости, него способност да је разумијемо, критички усвојимо и преобразимо. Ту се питање зрелости додирује са питањем културе. Култура није само збир умјетничких дјела, обичаја и историјских споменика. Она је и начин на који једно друштво преноси искуство, успоставља везу између генерација и омогућава да појединачни живот постане дио ширег хоризонта смисла.
Отрежњење као повратак стварности
Ако је култ младости једна од илузија савременог друштва, онда отрежњење значи способност да ту илузију препознамо. Али отрежњење није позив на песимизам, одбацивање савремености или повратак идеализованој прошлости. Оно није ни морализаторска осуда људских слабости. Ријеч је о повратку стварности — прихватању чињенице да живот има границе, да слобода подразумјева одговорност и да се вриједности не могу одржавати само снагом жеље.
Отрежњење захтијева да се поново запитамо шта заиста сматрамо успјехом, шта значи бити слободан и по чему препознајемо зрелог човјека. Да ли је зрелост способност да се избјегну све непријатности или да се прихвате тешкоће које прате одговорност? Да ли је слобода могућност да увијек радимо оно што желимо или способност да препознамо шта је вриједно наше жеље? Да ли напредак значи сталну промјену или и способност да сачувамо оно што је прошло провјеру времена?
Ова питања нису усмјерена против младих. Напротив, она су важна управо због младих, јер ниједна генерација не може одрасти у друштву које од ње очекује само да буде успјешна, привлачна и прилагодљива. За одрастање су потребни узори, смислени захтјеви, повјерење и могућност да се преузме одговорност. Младом човјеку није довољно рећи да може постати било шта. Потребно му је помоћи да открије за шта вриједи живјети и какве обавезе произлазе из слободе коју има. Отрежњење је зато и друштвени задатак. Оно захтијева да породица, школа, културне установе и вјерске заједнице поново размисле о својој улози у обликовању личности. Не могу младе учити одговорности ако саме избјегавају одговорност, нити могу преносити вриједности ако их у сопственом животу своде на пригодне ријечи.
Зрелост као духовни задатак
Хришћанско предање нуди другачије мјерило човјекове вриједности. Човјеков циљ није да заувијек остане у једном животном добу, него да сазријева као личност. Зрелост се не мјери годинама, друштвеним положајем или спољашњим успјехом, него способношћу за љубав, одговорност, самопревазилажење и служење другоме.
Апостол Павле пише:
„Када бијах дијете, као дијете говорих, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско“ (1 Кор 13, 11).
Ове ријечи не треба разумјети као одбацивање дјетиње радости, непосредности или повјерења. Њихов смисао је у превазилажењу ограниченог начина постојања. Зрелост не значи да човјек престаје да се радује, него да учи да његова радост не зависи искључиво од испуњења сопствених жеља. Не значи да престаје да буде слободан, него да слободу препознаје као могућност да љуби, служи и преузме одговорност.
У том свјетлу, духовна зрелост представља супротност површности не зато што одбацује свијет, него зато што настоји да у њему открије дубљи смисао. Она подразумијева способност да човјек не буде затворен у сопствене потребе, него отворен за другога; да не живи само од тренутка до тренутка, него да своје поступке сагледава у перспективи цјелине живота. Хришћанство не обећава бјекство од пролазности. Оно човјека учи да пролазност прихвати без очајања и да вриједност живота не своди на младост, снагу или друштвену корисност. У томе лежи и његова критика култа младости: човјекова вриједност не престаје са губитком физичке привлачности, као што не настаје тек стицањем друштвеног признања.
Зрелост је, у том смислу, пут преображаја личности. Она се не стиче једном заувијек, нити је искључиво својство старијих. Она се изнова потврђује у начину на који човјек поступа према другима, односи се према сопственим ограничењима и прихвата истину чак и онда када му она није угодна.
Потреба за одрастањем
Култ младости обећава човјеку илузију да може избјећи старење, ограничења и коначност. Али његово обећање остаје празно ако није праћено питањем о смислу живота. Ниједна козметичка индустрија, технологија или културна мода не може одговорити на питање шта човјек треба да постане. Зато нам данас није потребно мање младости, него више зрелости, као што нам не треба мање слободе, него њеног дубљег разумијевања. Дакле, на заговарамо одбацивање новог, него сматрамо важним способност да разликујемо истински напредак од промјене која сама себи постаје циљ.
Младима није потребно друштво које ће их стално проглашавати будућношћу, а истовремено им ускраћивати повјерење и одговорност. Потребно им је друштво које ће им омогућити да учествују у садашњости, да постављају тешка питања и да преузимају посљедице својих избора. И старијима је потребно отрежњење: од илузије да саме године доносе мудрост, да се ауторитет може захтијевати без повјерења и да је насљеђе могуће сачувати без живог разговора са новим генерацијама.
На крају, питање култа младости није питање сукоба младих и старих. То је питање културе која мора поново да открије смисао одрастања. Јер друштво не постаје зрело тиме што престаје да буде младо, него тиме што учи да своју младост претвори у искуство, своје искуство у мудрост, а мудрост у одговорност према онима који долазе.
Зато је најважнији облик отрежњења који нам је данас потребан: да престанемо да младост сматрамо највишим дометом човјековог живота и поново је препознамо као почетак пута чији је смисао у зрелости личности.
