На источном ободу Херцег Новог, међу чемпресима и медитеранским растињем, изнад обале Бококоторског залива, налази се манастир Савина, једно од најзначајнијих духовних и културних средишта православља на јужном Јадрану. Његова историја, која се протеже кроз више вијекова, свједочи о трајању једне духовне традиције у простору на којем су се сусретали и смјењивали различити политички пореци, културни утицаји и цивилизацијски свјетови.
Савина није само манастирски комплекс изузетне архитектонске и умјетничке вриједности. Она је и свједочанство историјске повезаности Црне Горе и Херцеговине, простора који су, упркос административним и државним границама, вијековима дијелили исто духовно, културно и народно насљеђе.
Од средњовјековног предања до историјских извора
Почеци манастира Савина обавијени су предањем које његов настанак повезује са Светим Савом, првим српским архиепископом. Иако се непосредно оснивање манастира у Савино вријеме не може поуздано документовати, ово предање свједочи о дубокој укоријењености светосавског насљеђа у духовном памћењу Боке которске.
Манастирски комплекс чине три храма: Мала црква Успења Пресвете Богородице, Велика црква посвећена истом празнику и црква Светог Саве, смјештена на узвишењу изнад манастира.
Најстарије језгро комплекса представља Мала црква Успења Богородице. Њено поријекло везује се за средњи вијек, док су њени најзначајнији сачувани живописни слојеви настали у XV вијеку. Посебну вриједност има фреско-сликарство које се повезује са сликаром Ловром Добричевићем, једним од најзначајнијих умјетника средњовјековног приморја.
Савина се тако већ у својим најстаријим слојевима показује као простор сусрета византијског православног насљеђа и умјетничких струјања јадранског приморја.

Херцеговачки монаси и нови живот манастира
Једно од пресудних поглавља у историји Савине започиње крајем XVII вијека, у вријеме великих ратова између Османског царства и Млетачке републике. Након разарања манастира Тврдош код Требиња 1694. године, дио тврдошког монаштва прелази у Боку которску и настањује се у Савини. Са собом доносе богослужбене књиге, свете предмете, рукописе и духовно насљеђе свог претходног манастирског средишта.
Овај догађај имао је далекосежан значај. Савина је постала једно од мјеста на којима је настављен духовни и културни живот херцеговачког монаштва, прекинут ратним разарањима и политичким потресима. Прелазак монаха из Тврдоша у Савину није представљао само пресељење једног братства. Био је то пренос живог духовног искуства, књижне традиције и историјског памћења из херцеговачког залеђа на јадранску обалу.
У том смислу, историја Савине не може се посматрати одвојено од историје Херцеговине. Она је један од најупечатљивијих примјера културног континуитета који је опстајао упркос промјенама државних граница и историјских околности.
Велика црква – архитектонско свједочанство једног времена
Најмонументалнија грађевина манастирског комплекса јесте Велика црква Успења Пресвете Богородице, подигнута у XVIII вијеку.

Њена изградња започела је 1777. године, а завршена је 1799. године. У архитектонском обликовању храма препознаје се спој православне сакралне традиције и барокних утицаја карактеристичних за приморску умјетност тог доба.
За градњу се везује име корчуланског градитеља Николе Форетића, чији је рад допринио препознатљивом изгледу храма. Унутрашњост Велике цркве краси богато резбарени иконостас, једно од значајних остварења православне умјетности на јадранском простору.

Посебност овог храма није само у његовој монументалности. Он свједочи о материјалној снази, организованости и културној самосвијести православне заједнице Боке у XVIII вијеку.
Изградња тако великог храма под млетачком влашћу показује да је православно становништво, упркос различитим ограничењима, успјело да очува своје црквене установе и развије препознатљиве облике културног стваралаштва.
Ризница Савине – чувар писане и духовне баштине
Посебно мјесто у културној историји манастира припада његовој ризници и библиотеци. У њима су кроз вијекове чуване богослужбене књиге, рукописи, иконе, црквени предмети и историјска документа која свједоче о животу православних заједница Боке и Херцеговине.
Међу најпознатијим драгоцјеностима које се везују за манастир јесте Савинска крмчија, рукописни зборник црквеноправних текстова из XVI вијека. Њено присуство указује на значај Савине не само као богослужбеног средишта већ и као чувара правне, књижевне и интелектуалне традиције Српске православне цркве.
У манастиру се поштује и чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске, за коју су везана бројна предања о заштити манастира и помоћи вјерницима.
Ризница Савине, међутим, има и шире културно значење. У временима када нису постојале развијене националне културне институције, манастири су често преузимали улогу библиотека, архива и мјеста преношења писмености.
Управо захваљујући таквим средиштима сачуван је значајан дио рукописне и умјетничке баштине која данас омогућава реконструкцију духовног и културног живота ранијих епоха.

Савина и историјски идентитет Боке
У таквом окружењу манастир Савина представљао је једно од средишта православног духовног живота и културног самопотврђивања српског становништва. Његов значај није се исцрпљивао у богослужењу. Манастир је био повезан са свештенством, поморцима, трговцима и добротворима који су учествовали у обликовању друштвеног и културног живота Боке.
Посебно је важно што је Савина опстајала у различитим политичким околностима: од млетачке власти, преко краткотрајних промјена почетком XIX вијека, до аустријске управе и каснијих јужнословенских држава. Та историјска трајност говори о способности манастирске заједнице да се прилагођава промјенама, а да притом не изгуби свој основни духовни идентитет.

Манастир као простор културног континуитета
Савина је данас активан православни манастир и једна од најпрепознатљивијих културно-историјских цјелина Херцег Новог. Њен значај, међутим, превазилази локалне оквире. Она повезује средњовјековно насљеђе, херцеговачку монашку традицију, барокну културу приморја и савремени духовни живот.
У њеној историји могуће је препознати један шири образац трајања српске културе: када су политичке и друштвене околности прекидале институционални континуитет, духовне заједнице су често постајале носиоци историјског памћења. Пресељење тврдошких монаха у Савину најбоље показује да културни континуитет не мора увијек бити везан за једно мјесто. Он се може преносити кроз људе, књиге, богослужење, умјетност и заједничко искуство.
Зато је Савина живо свједочанство историјске повезаности Херцеговине и Боке, као и способности једне духовне традиције да у промјенљивим историјским околностима сачува своју препознатљивост. У томе се налази и њена савремена вриједност: подсјећање да културни идентитет не почива искључиво на политичким границама и институцијама, већ и на дубљим облицима историјског памћења, духовног искуства и стваралаштва.
Извори:
-
Марина Матић – Околности изградње велике цркве манастира Савина у Боки Которској 18. века. Истраживање засновано на архивској грађи.
