Радионица на тему „Православна теологија у јавној сфери: повратак вјеродостојног јавног гласа“ одржана је 23. и 24. октобра 2026. године у Конгресном центру Тесалије, у Мелисатици, у Волосу, у Грчкој. Организатори су били Академија теолошких студија у Волосу и Међународно православно теолошко удружење (IOTA), уз подршку Свете митрополије Димитријаде у Грчкој, Свете митрополије Перистери у Грчкој, фондације „Агапе Хелас“ и Хафингтон института за екуменске студије (Калифорнија, САД).
На радионици је разматран јавни дискурс православне теологије у савременој Европи и шире, са посебним освртом на начине на које православна теологија може допринијети демократским и плуралистичким друштвима, а да притом не постане ни грађанско-религијска идеологија ни затворени црквени коментар одвојен од ширег друштвеног живота.
Др Никос Куременос поздравио је учеснике у име организатора.
Први је говорио проф. др Василиос Н. Макридес са Универзитета у Ерфурту (Њемачка), представивши историјски преглед односа православља и модерних друштава. Посебну пажњу посветио је разлозима због којих је православље остало маргинализовано и практично одсутно из јавних расправа.
Протојереј-ставрофор проф. Кирил Ховорун са Колеџа „Свети Игњатије“ у Стокхолму и Хафингтон института за екуменске студије у Калифорнији представио је различите облике национализма, ослањајући се на запажања Џорџа Орвела и модел његовог познатог романа Животињска фарма. Указао је и на повезаност ових појава са савременим приликама у Украјини.
Наредни излагач, протојереј-ставрофор проф. Николаос Лудовикос са Универзитета у Јањини (Грчка), бавио се списима Јиргена Хабермаса и Ернста Блоха о постсекуларизму, разматрајући њихов значај за разумијевање предности и слабости православља у постсекуларном свијету.
Проф. др Хараламбос Вентис са Универзитета у Атини говорио је о друштвеној одговорности православне теологије, која се често занемарује у име традиције и прокламација које на крају остају мртво слово на папиру. Посебно је отворио питање коме је православље, у коначном смислу, одговорно.
Др Николаос Аспрулис, замјеник директора Академије у Волосу, говорио је о умањеном значају догматске теологије у јавној сфери. Разматрао је могућности да се пронађу начини богословског говора који би понудили смисао човјеку и читавом свијету, подстичући католичност постојања, а истовремено одбацујући тежње ка нивелисању и уједначавању различитости.
Протојереј-ставрофор Василиос Термос са Више црквене академије у Атини, иначе психијатар, усредсредио се на разлику између „Цркве печата“ и „Цркве срца“. Оне, према његовом тумачењу, рађају два различита облика православља: идеолошко православље и егзистенцијално православље. Ова два пута често се преплићу, али могу довести до исхода који се радикално разликују од првобитних намјера.
Др Лидија Лозова, независна истраживачица из Лавова (Украјина), представила је примјер Кијевске теолошке школе митрополита Петра Могиле у Украјини XVII вијека. Та школа је Цркви омогућила дјеловање унутар државе која није била православна, али је касније тај простор дјеловања предат руском империјалном апарату.
Проф. др Свето Риболов са Универзитета у Софији (Бугарска) говорио је о бугарској дијаспори и различитим приступима религији, са посебним освртом на најконзервативније струје и њихову повезаност са Московском патријаршијом, што је, како је наведено, на крају довело до наметања таквог усмјерења широј Бугарској цркви.
Др Никос Куременос из Академије у Волосу разматрао је однос Православне цркве и политичке моћи, као и њену склоност да теолошки оправдава националне тежње. У том контексту показао је да феномен „Руског света“ (Russki mir) није усамљен случај, већ дио ширег проблема повезивања црквеног и национално-политичког идентитета.
Др Јонуц Билиуца са Института „Јоан Петру Кулијану“ у Тргу Мурешу (Румунија) истраживао је однос Цркве и државе у Румунији током XX вијека. Представио је позитивне и негативне примјере црквеног уплитања у политичке прилике, истичући да личности фашистичког покрета Гвоздене гарде из међуратног периода и даље имају одређену привлачност унутар Румунске цркве.
Др Ефи Фокас са Америчког колеџа у Грчкој и Хеленске фондације за европску и спољну политику говорила је о могућим облицима односа државе и Цркве на основу теоријских разматрања Сесил Лаборд, примјењујући њене разлике на грчки случај.
На крају је др Пантелис Калатзидис, директор Академије у Волосу, разматрао однос православља према модерности и постмодерности, могућности и ограничења теолошког дискурса у постсекуларном контексту, као и значај есхатолошког разумијевања Предања у суочавању са новим друштвеним и културним стварностима.
На крају сваке сесије вођене су садржајне расправе. Међу темама које су разматране били су утицај различитих раздобља грчке цивилизације на обликовање европске модерности, блиска повезаност већине религија, укључујући православље, са ауторитарним режимима, као и привлачност снажних политичких вођа за друштвене групе које се осјећају маргинализовано.
Постало је јасно да Православна црква и даље представља снажан глас у постсекуларном друштвеном окружењу, али да њене поруке веома често остају далеко од јеванђелских учења.
Зборник радова са ове радионице очекује се у блиској будућности.
Извор: Академија теолошких студија у Волосу, „Summary of International Workshop: Orthodox Theology in the Public Sphere: Reclaiming a Credible Public Voice“, 26. октобар 2026.
Оригинални текст: https://acadimia.org/en/news-announcements/press/1574-summary-of-international-workshop-orthodox-theology-in-the-public-sphere-reclaiming-a-credible-public-voice
