Дијалози

Република Српска између власти и опозиције: има ли простора за трећи политички пут?

Редакција

Промјене у Србији отвориле су питање које се све теже може заобићи и у Републици Српској: да ли је политички живот заробљен између власти која је исцрпила повјерење једног дијела грађана и опозиције која није успјела да постане увјерљива алтернатива?

Политичка промјена која се догодила у Србији 25. октобра 2026. године могла би имати значај који превазилази границе те државе. Побједа студентске листе на ванредним парламентарним изборима, са освојених 52,71 одсто гласова према прелиминарним резултатима Републичке изборне комисије, показала је да је могуће политички мобилисати друштво изван постојећих партијских структура. Послије четрнаест година доминације Српске напредне странке, власт је изгубила изборе од покрета који није настао у традиционалном страначком систему, већ из вишегодишњег грађанског и студентског незадовољства.

Овај резултат не треба посматрати само као смјену једне политичке гарнитуре другом. Његов значај је и у чињеници да су грађани препознали могућност политичког представљања изван већ познатих односа моћи. Студентски покрет није био само још једна опозициона листа, него покушај да се артикулише незадовољство које је постојећа опозиција тешко успијевала да претвори у политичку алтернативу.

Наравно, за студентску листу тек сада долазе искушења транзиције једног покрета у управљачку форму државних послова.  Побједити на изборима и промијенити начин функционисања политичког система нису исте ствари. Нова политичка снага тек треба да покаже да ли може да изгради институције, успостави одговорност и избјегне замке политичке моћи против којих се сама борила. Али, оставимо новој парламентарној већини у Србији да покаже да ли ће успјети да политичку побједу претвори у трајну институционалну промјену.

Политички застој у Републици Српској

У Републици Српској већ дуго постоји изразита асиметрија између политичке снаге власти и способности опозиције да понуди увјерљиву алтернативу. Власт предвођена СНСД-ом изградила је снажну мрежу политичког утицаја, док опозиционе странке, упркос повременим изборним успјесима и значајној подршци дијела јавности, нису успјеле да обликују заједнички политички пројекат који би превазишао оквире међустраначког надметања.

То, наравно, не значи да између власти и опозиције нема програмских и политичких разлика. Оне постоје и често су значајне. Али се поставља питање да ли је досадашњи облик политичког супротстављања довољан да одговори на дубље проблеме друштва. За сада у то нису успјели да увјере значајан дио јавности. Излазност на протеклим Општим изборима, која је на нивоу БиХ била око 42 одсто, додатно је отворила питање повјерења грађана у постојеће политичке актере.

Република Српска се суочава са одласком становништва, слабљењем институционалног повјерења, проблемима у здравству и образовању, економском зависношћу од јавног сектора и недостатком јасне развојне перспективе. Политичке расправе, међутим, често се своде на питање ко ће управљати постојећим системом, а знатно рјеђе на питање како тај систем треба да изгледа. Посебан проблем представља чињеница да је политичка конкуренција често сведена на персоналне сукобе, међусобне оптужбе и борбу за политички утицај. Тако се грађанима нуди избор између постојећих политичких актера, али не нужно и могућност да бирају другачији модел политичког живота.

С друге стране, Милорад Додик је дугогодишњом персонализацијом власти обесмислио политички амбијент у Републици Српској, подредио институције и значајан дио политичког живота вољи једног човјека и тако створио својеврстан брисани простор у којем су ослабили и демократска конкуренција и могућност артикулисања аутентичне политичке алтернативе. Због тога евентуална промјена власти сама по себи неће бити довољна. Предстоји много сложенији посао обнове институција, политичке културе и повјерења грађана у могућност да политичке одлуке поново буду резултат јавног дијалога и демократске воље, а не личне моћи и политичке лојалности.

Зашто опозиција није довољна?

Једно од најважнијих питања које се отвара јесте зашто незадовољство радом власти није аутоматски довело до снажније и увјерљивије опозиције.

Одговор није једноставан. Дио проблема налази се у унутрашњим подјелама, недостатку програмског јединства и персоналним амбицијама опозиционих лидера. Други дио произлази из чињенице да је политички простор годинама обликован тако да се готово свака политичка тема посматра кроз однос према владајућој структури. У таквом амбијенту опозиција често постаје реактивна: њен политички идентитет одређује се према ономе чему се противи, а не према ономе што намјерава да изгради.

Међутим, политичка алтернатива не може се заснивати само на критици власти. Она мора имати одговоре на питања економске политике, образовања, здравства, демографије, правосуђа, локалне самоуправе и односа према институцијама Босне и Херцеговине. Мора показати и како намјерава да обезбиједи већу политичку одговорност и транспарентност. У противном оваква опозиција се у већем дијелу јавности сматра као својеврстан гарант опстајања постојеће власти.

Додатно, међусобном трговином подршком Додик-Вучић, опозиција је скоро десеткована и стављена под контролу Београда, што јој је додатно урушило интегритет и самосталност одлучивања. Подршка бившој власти у Србији скоро свих странака из Републике Српске на протеклим изборима, трајно је обесмислила опозиционо дјеловање с ове стране Дрине и нанијела немјерљиву политичку штету односима Републике Српске и Србије.

Због свих ових разлога се отвара простор за питање да ли Републици Српској треба нешто више од досадашње подјеле на власт и опозицију.

Могућност трећег политичког пута

Трећи политички пут не би требало да буде још једна странка настала из незадовољства постојећим странкама, нити коалиција политичара који су изгубили утицај у својим досадашњим организацијама. Такав пројекат би врло брзо постао дио истог политичког круга који наводно жели да превазиђе. Његова основа морала би бити шира друштвена иницијатива, способна да окупи људе који до сада нису учествовали у страначкој политици, али и оне који имају професионално и јавно искуство, а нису изгубили повјерење у могућност промјене.

Ту се прије свега мисли на студенте, универзитетске професоре, љекаре, инжењере, предузетнике, културне раднике, наставнике и представнике различитих професија. Не као декоративни додатак некој новој политичкој организацији, него као људе који би имали стварну улогу у формулисању јавних политика и доношењу одлука. Нико од тренутних политичких лидера опозиције не би требало да буде препознатљиво лице тог покрета.  Другим ријечима, требало би на сваки начин избјећи рециклажу досадашњих кадрова опозиције који су се показали неувјерљивим и недораслим том задатку. А што опет не значи да та структура која би била носилац промјена буде деперсонализована, а што јесте проблем студентског покрета у Србији.

Такав покрет морао би да почива на неколико јасних принципа: политичкој одговорности, транспарентности, стручности, институционалној независности и одбијању партијског запошљавања као основног механизма друштвеног напредовања. Његов циљ не би био да по сваку цијену замијени једну политичку елиту другом, него да промијени правила по којима се политичка моћ стиче, користи и контролише.

Национална одговорност и нова политичка култура

Посебност Републике Српске у односу на Србију захтијева и другачији политички приступ. Њен уставни положај, сложени односи унутар Босне и Херцеговине и питање националних права српског народа не могу се занемарити приликом разматрања било какве политичке промјене. Највећи изазов за политичку будућност Републике Српске управо је проналажење одрживог баланса између демократских захтјева грађана, односно потребе за институционалном одговорношћу и очувања српских националних права. Та два циља не би смјела бити постављена као међусобно супротстављена. Напротив, демократска уређеност, владавина права и политички плурализам требало би да буду у функцији јачања институционалне стабилности и способности Републике Српске да штити права и интересе српског народа.Управо зато је неопходно разликовати очување Републике Српске од очувања било које политичке структуре која тренутно врши власт. Институције Републике Српске припадају њеним грађанима и не могу бити изједначене са једном странком, једним лидером или једном политичком генерацијом.

Национална одговорност не може се мјерити искључиво политичком реториком, него и способношћу да се обезбиједе услови за живот, рад, образовање и останак људи. Република Српска не може дугорочно бити снажна ако њени млади људи у њој не виде своју будућност, ако институције зависе од партијских центара моћи и ако се стручност потискује политичком лојалношћу. Зато би нова политичка култура морала да превазиђе лажну дилему између националне одговорности и демократске одговорности. Оне нису супротстављене. Напротив, одговорне и функционалне институције један су од најважнијих услова дугорочног опстанка сваке политичке заједнице.

БиХ као окупациона зона

Додатни ограничавајући фактор представља и специфичан међународни положај Босне и Херцеговине, која ни три деценије након Дејтонског споразума није у потпуности превазишла модел међународног протектората. Постојање високог представника са широким извршним и законодавним овлашћењима отвара питање стварног домета демократског суверенитета и одговорности домаћих политичких институција. У таквим околностима политички живот не одвија се само унутар односа власти и опозиције, него и у троуглу домаћих институција, међународног фактора и уставног поретка успостављеног Дејтонским споразумом.

Због тога се политичка будућност Републике Српске не може посматрати искључиво кроз смјену власти или долазак нових политичких актера. Потребно је истовремено градити демократски легитимне и одговорне институције, чувати уставне надлежности и стварати политичке услове у којима ће се о кључним питањима одлучивати унутар домаћег демократског поретка, а не под доминантним утицајем спољних интервенција.

Од незадовољства до друштвене иницијативе

Ипак, највећи изазов није у оснивању новог покрета, него у стварању повјерења које би му омогућило да постане друштвено релевантан. Досадашње политичко искуство Републике Српске показује да незадовољство постојећим стањем само по себи не ствара алтернативу. Оно може довести до апатије, повлачења из јавног живота или подршке некој новој политичкој личности, али не нужно и до промјене система. Зато би евентуална друштвена иницијатива морала почети од јавног разговора, повезивања различитих професионалних и друштвених група, артикулисања заједничких захтјева и изградњом повјерења. Њена вриједност не би се мјерила бројем оснивача, него способношћу да понуди одговоре на стварне проблеме и да сопствено дјеловање учини провјерљивим.

Србија је показала да постоји могућност да се политички простор отвори изван традиционалних партијских структура. Али тек предстоји да се види да ли ће та промјена произвести трајније институционалне и друштвене резултате.

Република Српска не мора да копира Србију. Али би било погрешно игнорисати питање које је искуство Србије поново отворило: шта се дешава када грађани престану да вјерују да се политичке промјене могу остварити искључиво избором између већ постојећих политичких актера?

Можда је управо то питање од којег би требало почети озбиљно размишљање о будућности Републике Српске.

Јер, ако је политика постала затворен круг у којем се смјењују лица, а не мијењају правила, онда је најважније питање да ли друштво још има снаге да тај круг отвори.