Постоји једно питање које је старије од сваке наше политичке, културне или технолошке расправе: како разумјети вријеме у којем живимо? Човјек је увијек био изложен промјенама, кризама и потресима, али је истовремено настојао да у њима препозна неки ред, смисао и правац. Није било довољно знати шта се догађа. Било је потребно разумјети шта то што се догађа значи.
Управо из те перспективе занимљиво је размишљати о предавању Зорана Арсовића о модерности и проблему савременог човјека. У средишту тог размишљања налази се питање знакова времена: способности човјека да у непосредној стварности препозна дубље процесе који је одређују. То питање данас добија посебну тежину, јер живимо у времену у којем никада нисмо имали више информација, а истовремено никада није било очигледније колико је тешко разумјети шта се заправо догађа.
„Научити читати (вријеме) није друго него научити живјети (…) лицем у лице с временом“, каже Арсовић. Као такав човјек је биће које мора „научити живјети“ и није довољно само гледати свијет живота, не постављајући никаква питања. Оно што је на коцки живота јесте његов смисао.
Није довољно видјети
Савремени човјек готово непрекидно гледа. Телефон, телевизија, интернет, друштвене мреже и различити облици дигиталне комуникације непрестано му доносе слике, податке, коментаре и тумачења. Али између видјети и разумјети постоји огромна разлика, сматра Арсовић.
Можемо знати шта се догодило, а да не разумјемо зашто се догодило. Можемо бити обавијештени о неком догађају, а да не разумијемо његов значај. Можемо истовремено читати стотине тумачења, а да немамо сопствени критеријум по којем бисмо могли да разликујемо суштинско од споредног.Ту се отвара један од најдубљих проблема модерности.
Човјек модерног доба развио је изузетну способност да производи знање, да мјери, класификује, израчунава и контролише. Али способност контроле није исто што и способност разумијевања. Што је више овладавао средствима, то се више отварало питање: у име чега их користи? Зато питање модерности није само питање техничког напретка. Оно је питање човјека који тим напретком управља.
Од знака ка информацији
У традиционалном искуству свијет није био само збир предмета и чињеница. Стварност је била испуњена знаковима. Догађај није значио само оно што се непосредно види; он је могао упућивати на нешто дубље. Знак, дакле, тражи тумачење, сматра Арсовић. Информација, напротив, може остати само информација. Она нам саопштава да се нешто догодило, али сама по себи не одговара на питање о смислу тог догађаја.
Ту се налази једна од карактеристичних напетости нашег времена: никада нисмо били богатији информацијама, а сиромашнији заједничким хоризонтом тумачења. А када нестане хоризонт тумачења, информација лако постаје средство усмјеравања пажње. Није више пресудно само шта знамо, него ко одређује шта ће бити видљиво, шта ће бити прећутано и у каквом ће оквиру нека чињеница бити представљена. Тако се проблем истине постепено премјешта у проблем интерпретације.
Модерност као промјена односа према стварности
Зато модерност не треба схватити само као историјску епоху која је дошла послије средњег вијека. Она је и један специфичан начин односа према свијету. Свијет модерности настоји да стварност учини рационално објашњивом и технички управљивом. То је донијело огромна достигнућа. Али са тим достигнућима долази и опасност да човјек почне да прихвата оно што може измјерити као једино стварно. Тада оно што се не може лако измјерити, израчунати или функционално искористити постепено губи значај.
Смисао се повлачи пред функцијом, наводи Арсовић, а истина пред корисношћу, искуство пред процедуром. У том смислу човјек се све више појављује као корисник система које више не разумије у њиховој цјелини.
То је један од парадокса модерности: што више средстава човјек има на располагању, то више мора да одговара на питање чему та средства служе.
Криза тумачења
Отуда савремена криза није само политичка, економска или морална. Она је и херменеутичка криза – криза способности да се стварност протумачи. Човјек који нема сопствени хоризонт смисла ипак мора да тумачи свијет. Он не може живјети без тумачења. Али ако је изгубио критеријуме, онда ће готова тумачења прихватити од других.
Ту се отвара простор за идеологију, сматра Арсовић. Идеологија не мора увијек изгледати као велика политичка доктрина. Она може бити много суптилнија: начин на који нам је објашњено шта је нормално, шта је напредно, шта је заостало, шта треба памтити, а шта заборавити, чему се треба дивити и чега се треба стидјети. Зато борба за тумачење стварности није споредна ствар. Ко одређује значење догађаја, у великој мјери одређује и начин на који ће људи на те догађаје реаговати.
Предање као могућност читања садашњости
У том контексту предање добија сасвим другачије значење. Предање није само збир старих обичаја, имена и успомена. Није ни музеј прошлости који треба сачувати из пијетета према прецима. Предање је, у дубљем смислу, живи хоризонт из којег човјек разумије себе, своју заједницу и свијет.
Зато предање није супротност садашњости. Напротив, оно нам омогућава да садашњост уопште видимо у њеној дубини. Човјек који зна само шта се данас догађа, али не зна шта је његов народ кроз историју доживио, чему је вјеровао, за шта је страдао и шта је сматрао вриједним, остаје без кључа за разумијевање сопственог положаја. Он има садашњост, али нема њену дубину.
Видовић: без памћења нема историјске свијести
Ту се у Арсовићевом излагању природно отвара веза са Жарком Видовићем. За Видовића историја није пуко нагомилавање чињеница. Историјско искуство улази у духовно памћење заједнице и постаје дио њене самосвијести. Зато заборав није само губитак информације. Заборав може постати губитак способности да се разумије сопствено постојање.
Када се историја једног народа сведе на школску хронологију, а његова духовна искуства одвоје од садашњег живота, прошлост постаје нешто што се зна, али више не живи. Тада човјек може знати многе датуме, а ипак не знати ко је.
Ломпар: од губитка памћења до губитка становишта
Арсовићу је очигледно блиска и философија културе Мила Ломапара. Јер, овај проблем код Ломпара добија још једну димензију. Није довољно да један народ памти своју прошлост. Он мора имати и способност да је тумачи са сопственог културног становишта. Ако сопствено становиште буде напуштено, туђа тумачења постепено могу постати мјера властитог саморазумијевања.
Тада више није неопходно да неко споља намеће одређену слику о нама. Довољно је да је ми сами прихватимо као природну и самоподразумијевајућу. Ту се појављује оно што Ломпар назива духом самопорицања.
У том смислу, проблем културе није само питање очувања садржаја. Он је питање очувања способности да сами одређујемо значење сопственог искуства.
Дигитални човјек и нова производња стварности
Сва ова питања добијају нову тежину у дигиталном добу, сматра Арсовић. Алгоритми не морају човјеку рећи шта да мисли. Довољно је да у великој мјери одреде о чему ће мислити. Они усмјеравају пажњу, понављају одређене садржаје, стварају осјећај да је нешто свуда присутно и постепено обликују представу о томе шта је важно.
Тако настаје нова ситуација: човјек више није само потрошач информација. Он живи у простору у којем се његова пажња непрестано обликује. Али управо зато питање слободе постаје питање тумачења.
Слободан није само онај који може да бира између различитих информација. Слободан је онај који има способност да разумије њихов смисао и да им се критички постави, трди он.
Криза предања као криза оријентације
Овдје се три мислилачке линије – Арсовићева, Видовићева и Ломпарова – могу сусрести у једној тачки. Арсовић нас упућује на питање како читамо знакове времена. Видовић показује да се садашњост не може разумјети без живог историјског памћења. Ломпар показује шта се дешава када заједница изгуби сопствено културно становиште и почне да себе посматра туђим очима.
Из те перспективе, криза предања није само криза односа према прошлости. Она је криза оријентације у садашњости. Човјек без предања не постаје човјек без прошлости само зато што је заборавио одређене чињенице. Он губи један од кључних инструмената помоћу којих може да разликује битно од небитног, трајно од пролазног и истинито од наметнутог.
Питање које остаје
Зато се питање „како читати своје вријеме?“ данас не може избјећи, сматра Арсовић. Не можемо зауставити модерност. Не можемо вратити историју уназад. Не можемо, нити треба, одбацити технологију само зато што са собом носи нове ризике. Али можемо поставити питање ко ће тумачити свијет у којем живимо и из којег хоризонта ћемо га тумачити.
Ту се показује прави значај предања. Оно нас не ослобађа садашњости, него нам омогућава да у њој не будемо изгубљени. Не тражи од човјека да живи у прошлости, него да прошлост не изгуби као извор разумијевања. Не спречава промјену, него омогућава да разликујемо промјену која човјека ослобађа од промјене која га само чини погоднијим за управљање.
Најзад, можда је управо ту најдубља поука Арсовићевог питања о знаковима времена: највећи проблем није што се свијет мијења, него што човјек може изгубити способност да разумије шта те промјене значе. А када изгуби ту способност, не престаје да тумачи. Само почиње да живи у туђем тумачењу. Зато је очување предања, у његовом најдубљем смислу, истовремено и очување способности за властито читање времена.
Прилог: Видео са предавања