Испод обронака шумовитог брда Црквина, у селу Доњи Петровићи, на подручју општине Крупа на Уни, налазе се двије пећине које чувају различите приче о природи, животу и прошлости овога краја. Сува и Мокра пећина, иако смјештене једна у близини друге, представљају два сасвим различита свијета. Једна је извор воде од које зависи живот становништва, а друга мјесто за које се везује сјећање на страдање и скривање људи у давним временима.

Мокра пећина: Извор живота и приче о великим рибама
Мокра пећина препознатљива је по снажном извору воде који из њене унутрашњости излази на површину. Њен значај одавно превазилази границе села у којем се налази. Данас се вода из овог изворишта, путем водоводног система, користи за снабдијевање становништва општине Крупа на Уни, као и дијела општине Нови Град.
Прије него што је извор каптиран и вода спроведена у водоводне цијеви, испред пећине налазио се велики и дубоки вир. Његова бистра вода привлачила је пажњу мјештана, који су током љетних дана могли да посматрају крупне рибе у његовој дубини.
Међу старим причама које су сачуване у овом крају посебно се издваја она из 1937. године. Према казивању мјештана, покојни Душан Јазић је те године из пиштоља усмртио капитални примјерак младице, тежак чак три килограма. Тај догађај остао је упамћен као једно од свједочанстава о некадашњем богатству вода овога краја.
Вода која и данас истиче из Мокре пећине наставља свој пут и формира малу ријеку Добровину. Тако пећина, осим природне љепоте и занимљивости, има и непосредну животну вриједност за становништво овог подручја.

Сува пећина: У мраку сачувано предање о страдању
Сасвим другачији утисак оставља Сува пећина. За разлику од Мокре, у којој је вода основно обиљежје, ова пећина дјелује неприступачно, мрачно и тајанствено. Већ на самом улазу почиње простор у који сунчева свјетлост готово не допире. За кретање кроз њену унутрашњост неопходна је јака свјетиљка, а пећински простор и данас насељава велики број шишмиша.
Према казивању мјештана, унутрашњост пећине крије уски пролаз који је могуће савладати само уз велики напор. Управо за тај пролаз везује се једно од најпотреснијих локалних предања.
На брду Црквина, према народном сјећању, некада се налазила велика црква, око које се окупљао народ. Предање говори да је током једног народног збора изненада пристигла османска војска и отворила ватру на окупљене. У насталој пометњи људи су покушавали да пронађу спас, а дио њих склонио се у мрачну унутрашњост Суве пећине.
Према истој причи, они ситније грађе успјели су да се провуку кроз уски пролаз и одмакну дубље у пећину, док су крупнији остали заглављени на улазу. Њих су, како предање казује, нападачи усмртили. Међутим, ни они који су успјели да се сакрију у дубини нису избјегли трагичну судбину. Војници су, према казивању, донијели велику количину сламе, запалили је на улазу и димом угушили људе који су се налазили унутра.
Ова прича преносила се међу генерацијама становника овога краја и остала дубоко урезана у локално памћење. Њену тежину додатно наглашавају казивања о људским костима које су, у новије вријеме, у дубини пећине наводно затекли мјештани из породица Ковачевић и Јазић. Они који су успјели да прођу кроз уски канал и стигну до тог дијела пећине, према њиховим свједочењима, наишли су на гомилу људских костију. Даље од тог мјеста пролаз није било могуће наставити.

Отето од заборава
Ове приче о пећинама, изворима, некадашњем животу и страдању сачуване су захваљујући људима који су препознали вриједност локалног памћења.
Сува и Мокра пећина нису само занимљиви природни облици подно брда Црквина. Оне су дио простора у којем су се преплитали свакодневни живот, природни дарови, народна вјеровања и сјећања на тешка историјска времена.
Мокра пећина и данас дарује воду од које зависи живот људи, док Сува својом тајанственом унутрашњошћу чува причу коју су генерације преносиле једна другој. Зато је важно да оваква свједочанства буду записана и сачувана. Јер када нестану људи који памте, заједно са њима могу нестати и приче о мјестима која су обликовала живот једног краја.
