Есеј

Српска херменеутика у архитектури (VII)

Драган Ћузулан

Српска култура није се обликовала само кроз језик, књижевност и историјско памћење. Њен духовни и историјски идентитет препознаје се и у архитектури, у начину на који су грађени храмови, манастири и јавна здања. Архитектура је више од умјетности грађења: она је израз односа једне заједнице према простору, времену, духовном насљеђу и сопственом историјском трајању.

Од језика и књижевности ка интегралној култури

Ако су Вук Караџић и Петар II Петровић Његош представљали двије велике тачке артикулације српског културног хоризонта у XIX вијеку, онда се поставља питање на који начин се тај хоризонт изражавао и у другим областима културног стваралаштва. Српска херменеутика не може се ограничити само на историју језика и књижевности, јер би се тиме њен предмет свео на један, ма колико значајан, облик културног изражавања.

Језик јесте основни медијум разумијевања, али се културно искуство изражава и у простору, архитектонској форми, религијском симболу и начину на који једна заједница обликује своје животно окружење. Због тога архитектура представља посебно значајно подручје за истраживање српске херменеутике.

Манастир Грачаница, црква Благовијести Пресвете Богородице, задужбина краља Милутина, подигнута почетком XIV вијека.

Грађевине нису само свједочанства о техничким могућностима и естетским склоностима одређеног времена. Оне откривају како је једна епоха разумијевала духовни поредак, заједницу, власт, историју и сопствени положај у свијету. У том смислу, архитектура се може читати као својеврсни језик културе, чије значење није садржано само у облику грађевине него и у историјском и духовном искуству из којег је настала.

Средњовјековна архитектура: духовни поредак и простор

Српска средњовјековна архитектура представља један од најизразитијих облика духовног и културног памћења. Студеница, Жича, Сопоћани, Грачаница, Дечани и Манасија нису само споменици једног времена. Они су просторни израз одређеног разумијевања свијета, човјека и заједнице.

Манастир Студеница, XII вијек.

Манастир Жича, прва половина XIII вијека.

Посебно је значајна чињеница да се српска средњовјековна архитектура развијала у сусрету различитих градитељских традиција. Рашка школа повезивала је византијско насљеђе са романичким утицајима, што је видљиво већ на Богородичиној цркви у Студеници. У њеном спољашњем обликовању препознају се романички елементи, док унутрашњи простор и фрескопис припадају византијском умјетничком кругу. Управо тај спој показује да српска средњовјековна архитектура није настала изоловано, него у живом додиру са ширим европским и византијским културним простором.

У каснијем развоју издваја се моравска градитељска школа, препознатљива по декоративној обради фасада, богатству камене пластике и карактеристичним розетама. Њени значајни примјери су Раваница, Лазарица и Каленић. Архитектонски облици ових храмова свједоче о посебном развоју српске сакралне архитектуре у времену великих политичких и духовних промјена.

Манастир Раваница, XIV вијек.

У православној традицији црква није само грађевина намијењена богослужењу. Њен простор има богословску и симболичку структуру. Однос припрате, наоса и олтара, купола, фрескопис и иконографски програм чине јединствену цјелину у којој архитектура постаје дио литургијског искуства. Човјек у тај простор не улази само као посматрач него као учесник у заједници.

Зато се сакрална архитектура може посматрати као један од најважнијих облика просторног изражавања православног разумијевања човјека и заједнице. У њој се сусрећу богословље, умјетност, градитељско искуство и историјско памћење.

Трагање за националним архитектонским изразом

Посебно је занимљиво како је средњовјековно архитектонско насљеђе поново постало предмет тумачења у XIX и XX вијеку. У вријеме националног препорода и модернизације појавила се потреба да се пронађе архитектонски израз који ће припадати савременом добу, али истовремено бити повезан са историјским и духовним насљеђем. Овај процес није био изолован српски феномен. У европској архитектури XIX вијека постојала су бројна настојања да се национални идентитет изрази кроз препознатљиве историјске стилове. У српском случају посебно мјесто добило је византијско и средњовјековно градитељско насљеђе.

Архитектонски историчар Братислав Пантелић у својој студији Национализам и архитектура: стварање националног стила у српској архитектури и његове политичке импликације показује да се српско-византијски стил развијао од црквене архитектуре до јавних и образовних грађевина. Тако је један градитељски израз постао дио ширег процеса националног културног самоодређења.

Међу архитектама који су дали посебан допринос том процесу издвајају се Бранко Таназевић, Момир Коруновић и Александар Дероко. Њихова дјела показују различите могућности повезивања историјског градитељског насљеђа са потребама и естетским схватањима модерног доба.

Бранко Таназевић: између сецесије и српско-византијског насљеђа

Дом Вукове задужбине у Београду.

Бранко Таназевић (1876–1948) припада архитектама који су настојали да успоставе препознатљив српски архитектонски израз у оквирима модерне европске архитектуре. Његов рад обиљежен је спајањем сецесијских рјешења, византијских мотива и елемената српског средњовјековног градитељства.

Дом Вукове задужбине у Београду представља један од препознатљивих примјера таквог приступа, али је важно разликовати његове градитељске фазе. Првобитна зграда, подигнута 1870/1871. године као кућа трговца Димитрија Мите Голубовића, изведена је према пројекту архитекте Александра Бугарског. Таназевић је 1912. године пројектовао доградњу унутрашњег крила и обликовао нову фасаду, која је постала један од препознатљивих примјера српско-византијског стила у београдској архитектури. Декоративне зидне слике и орнаменте у улазном простору извео је Драгутин Инкиостри Медењак 1906–1907. године.

Таназевићев значај огледа се и у ширем настојању да се византијско насљеђе изведе из искључиво црквеног градитељства и примијени у архитектури јавних установа. Тако архитектонски израз постаје дио културног представљања једног друштва.

Момир Коруновић: архитектура као израз националног стила

Стара пошта на Савском тргу у Београду, дјело Момира Коруновића.

Момир Коруновић (1883–1969) један је од најособенијих представника српске архитектуре између два свјетска рата. Његово стваралаштво обиљежено је снажним интересовањем за средњовјековно градитељско насљеђе, али и за експресивне могућности модерне архитектуре.

Посебно мјесто заузима зграда Старе поште на Савском тргу, позната као Пошта Београд 2. Пројектована је током двадесетих година XX вијека, а подигнута 1929. године. Њена првобитна фасада била је препознатљива по динамичним масама, богатим декоративним елементима и необичном споју романичко-византијских мотива, сецесије и експресионистичког обликовања.

Зграда је током Другог свјетског рата претрпјела велика оштећења, а послијератном обновом изгубила је велики дио првобитне фасадне декорације. Њено касније обнављање, засновано на архивској документацији и аутентичним фотографијама, отворило је питање односа према архитектонском насљеђу и значаја очувања изворног градитељског концепта.

Важно је разликовати ову грађевину од зграде Министарства пошта и телеграфа у Палмотићевој улици, такође Коруновићевог дјела, грађене од 1926. до 1930. године. Обје грађевине показују његово настојање да административној архитектури да препознатљив ликовни и културни идентитет.

Зграда Министарства пошта и телеграфа у Београду.

Коруновићев рад је посебно занимљив за српску херменеутику јер показује да национални архитектонски израз није био ограничен на сакралне грађевине. Он се преносио и у јавни простор, у зграде државних установа и градске објекте. Архитектура је тако постала један од начина представљања културног идентитета у модерном друштву.

Александар Дероко: архитектура, историја и културно памћење

Капела Видовданских хероја на Кошевском гробљу у Сарајеву.

Александар Дероко (1894–1988) заузима посебно мјесто међу српским архитектама XX вијека. Његов значај није само у пројектантском раду него и у истраживању средњовјековне архитектуре, народног градитељства и културно-историјских споменика.

Дероко је архитектуру разумијевао у ширем историјском контексту. Његова истраживања старих грађевина, манастира и народног градитељства била су повезана са настојањем да се разумију начела на којима је почивало традиционално градитељство. У том смислу, он није био само архитекта него и један од важних истраживача српског градитељског насљеђа.

Посебно је занимљива Капела Видовданских хероја на Кошевском гробљу у Сарајеву, подигнута 1939. године. У њој су сахрањени припадници Младе Босне, међу њима Гаврило Принцип. Дероко је овдје повезао архитектуру, меморијалну функцију и историјско памћење. Грађевина је обликована у духу српско-византијске традиције, а њена симболика упућује на историјски догађај и његово мјесто у колективном памћењу.

Ова капела је нарочито значајна за разумијевање архитектуре као облика културног тумачења историје. Меморијална грађевина не чува само сјећање на умрле него истовремено одређује начин на који ће будуће генерације сусретати и тумачити одређени историјски догађај. Није случајно што је Дероко управо ово остварење издвајао као своје најдраже архитектонско дјело.

Дероково дјело обухвата и бројне цркве, капеле и споменичка рјешења. Међу њима се издваја Споменик косовским јунацима на Газиместану, подигнут 1953. године, у чијем је обликовању средњовјековни градитељски мотив куле добио нову меморијалну функцију.

Храм Преображења Господњег у Сарајеву, пројекат Александра Дерока, изграђен и освећен 1940. године.

Посебно мјесто у његовом сакралном градитељству заузима Храм Преображења Господњег у сарајевским Пофалићима. Пројекат је првобитно био намијењен изградњи храма у Сплиту, али је након обустављања радова реализацију добио у Сарајеву. Грађевина је пројектована на основи грчког крста, са облицима који упућују на преднемањићко и немањићко градитељско насљеђе. Њено обликовање показује Дероково настојање да историјске узоре не преузима механички, него да их преведе у савремени архитектонски језик.

Његов истраживачки и пројектантски рад представља важан примјер повезивања архитектуре, историје и културног памћења.

Храм Светог Саве: сусрет историјског насљеђа и савременог градитељства

Храм Светог Саве у Београду.

Храм Светог Саве на Врачару представља један од најзначајнијих примјера модерног српског сакралног градитељства. Његова изградња повезана је са идејом да се подигне велики храм посвећен Светом Сави, на мјесту које се у историјском памћењу повезује са спаљивањем његових моштију.

Идеја о изградњи храма појавила се крајем XIX вијека, а Друштво за подизање Храма Светог Саве основано је 1895. године. Након више конкурса и дугих припрема, израда пројекта повјерена је Богдану Несторовићу и Александру Дероку, чији су радови обједињени у заједничко архитектонско рјешење. У конструктивном обликовању значајну улогу имао је инжењер Војислав Зађина. Градња је започела 1935. године, али је прекинута током Другог свјетског рата. Настављена је 1985. године, под руководством архитекте Бранка Пешића, уз измјене и прилагођавања првобитног пројекта.

Архитектонски концепт храма ослања се на византијско насљеђе, посебно на просторну и куполну композицију Свете Софије у Цариграду. Ипак, Храм Светог Саве није једноставна копија византијског узора. Његове димензије, конструктивна рјешења и монументалност припадају архитектонским могућностима и градитељским стремљењима XX вијека. У њему се сусрећу различити слојеви српског историјског и духовног искуства: светосавско предање, византијско насљеђе, идеја националног окупљања и савремена архитектонска достигнућа. Због тога храм представља више од архитектонског споменика. Он је један од најпрепознатљивијих просторних симбола српског културног и духовног идентитета.

Посебно је значајно што је његова изградња трајала кроз различите државне и идеолошке епохе. Тај временски распон говори о сложеном односу између културног памћења, институција и историјских околности.

Данас се Храм Светог Саве може посматрати као синтеза историјског насљеђа и савременог градитељства, али и као примјер начина на који једна култура обликује своје трајне симболе у јавном простору.

Исток и Запад у српској архитектури

Једна од особености српске средњовјековне архитектуре јесте сусрет византијског и западноевропског градитељског насљеђа. Српске земље налазиле су се између два велика културна круга, али њихова архитектура није била пуки одраз ниједног од њих. Она је настајала у додиру различитих традиција, које су унутар српског духовног и културног хоризонта добијале посебан израз.

На ову чињеницу указује и Мило Ломпар, истичући да се у архитектури Студенице и Дечана препознају утицаји мајсторских школа из Котора и Италије. Посебно је занимљива Богородичина црква у Студеници, у којој се византијска просторна и богословска концепција сусреће са романичким облицима спољашњег обликовања, мермерном пластиком и скулптуралном декорацијом. Тај спој није нарушио православни идентитет храма, већ је различите градитељске утицаје уклопио у јединствену архитектонску цјелину.

Манастир Студеница: византијско устројство храма и романичка обрада фасада, портала и камене пластике.

Сличан процес видљив је и у манастиру Градац, задужбини краљице Јелене Анжујске, гдје се рашко градитељско насљеђе сусреће са романичким и готичким елементима. Још изразитији примјер представљају Високи Дечани, чији је главни градитељ био фра Вита из Котора. У њиховој архитектури преплићу се романичко-готичка обрада фасада и камена пластика са византијским устројством православног храма.

Манастир Градац: прожимање рашке градитељске традиције са романичким и готичким елементима.

Ови примјери показују да се српска средњовјековна култура не може разумјети кроз једноставну супротстављеност Истока и Запада. Њена особеност није била у изоловању од других традиција, него у способности да различите утицаје прихвати и стваралачки преобликује. Из перспективе српске херменеутике, управо та способност представља важан принцип културног самотумачења: идентитет се не чува затварањем према другима, него способношћу да се сусрет са другим разумије и уклопи у сопствени хоризонт значења.

Манастир Високи Дечани: византијски сакрални простор и романичко-готичка обрада фасада, под руководством фра Вите из Котора.

Архитектура као облик културног самотумачења

Посматрање српске архитектуре кроз призму херменеутике омогућава да се уоче дубље везе између градитељства, духовности и историјског искуства. Од средњовјековних манастира до модерних јавних здања и монументалних храмова, архитектура је била један од начина на који је српска култура обликовала и представљала своје разумијевање свијета.

У сакралној архитектури тај однос најнепосредније се изражава кроз богословско разумијевање простора и литургијског живота. У архитектури XIX и XX вијека он се појављује и као настојање да се историјско насљеђе повеже са савременим градитељским изразом. У меморијалној архитектури, као код Дерокове капеле у Сарајеву, простор постаје мјесто сусрета историјског догађаја и колективног памћења.

Зато српску архитектуру не треба посматрати искључиво као историју стилова и грађевинских рјешења. Она представља и важан извор за разумијевање начина на који се српска култура односила према сопственој прошлости, духовном насљеђу и историјском трајању. Управо ту се отвара простор за развој српске херменеутике изван књижевности. Ако се у Његошевом дјелу културни хоризонт изражава кроз поетско и философско промишљање човјека и историје, онда се у архитектури он може препознати кроз начин на који су духовне и историјске представе добијале свој материјални, просторни облик.

Архитектура тако постаје један од облика културног самотумачења: начин на који једна заједница не само да гради своје просторе него и открива шта сматра вриједним памћења, шта жели да сачува и какво мјесто у историји настоји да обликује.

 

Извори:

Братислав Пантелић, Национализам и архитектура: стварање националног стила у српској архитектури и његове политичке импликације, 1997. године

Дуња Андрић, Преглед делатности архитекте Бранка Танезића (1876-1948), Београд, 2023.

Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, Београд, 1997.

Мило Ломпар, Београд је и данас главни град мртве Југославије, интервју за P-portal 2016.