Лица

Бранко Миљковић: Похвала свету – поезија као одбрана живота

Југ Горски

Пјесник ватре, језика и метафизичке слободе оставио је стихове који нас подсјећају да свијет није само простор људског постојања него и заједнички дом свега живог.

Бранко Миљковић (1934–1961) један је од најзначајнијих српских пјесника двадесетог вијека. Његова поезија настала је на размеђу филозофије и лирике, између мисаоне строгости и снажне потребе да се језиком досегне оно што измиче непосредном искуству. Био је пјесник који није тражио само лијепу ријеч, него њену дубљу истину. Зато његови стихови често звуче као питања о постојању, смрти, љубави, слободи и смислу људског живота.

Рођен у Нишу, Миљковић је студирао филозофију у Београду. Тај сусрет са филозофском мишљу оставио је снажан траг у његовом пјесничком изразу. Његова поезија не припада искључиво једном књижевном правцу, али се најчешће повезује са неосимболизмом, који је у српску књижевност унио нову врсту сажетости, симболичке густине и мисаоне напетости.

У његовим пјесмама ријечи нису само средство описивања стварности. Оне су начин њеног откривања. Свијет се не појављује као нешто већ довршено и разумљиво, него као тајна која се непрестано отвара пред човјеком. Зато је Миљковићева поезија истовремено и лирска и филозофска: она не нуди једноставне одговоре, него нас враћа питањима од којих почиње свако озбиљно мишљење.

Један од најпознатијих стихова његове поезије гласи: „Поезију ће сви писати“. У том исказу није само увјерење у трајност пјесничке ријечи него и вјера да човјеково искуство свијета може бити преображено језиком. За Миљковића поезија није бјекство од стварности. Она је покушај да се стварност сагледа дубље, изван њених уобичајених и површних значења.

Похвала свету: етика постојања

Посебно мјесто у том погледу заузима пјесма „Похвала свету“. У њој се пјеснички глас обраћа свијету са готово молитвеном непосредношћу. Земља, ваздух, вода, птица и ватра нису само природне појаве или књижевни симболи. Они постају саговорници, учесници једног заједничког постојања.

Пјесма почиње молбом:

„Не напуштај ме свете

Не иди наивна ласто“

Овдје се свијет не посматра као нешто спољашње, одвојено од човјека. Он је простор припадања, блискости и узајамности. Човјек не може бити потпун ако изгуби везу са свијетом који га окружује. Та веза није само физичка, него и духовна: она подразумијева способност да се чује, осјети и препозна живот изван граница сопственог бића.

Најснажнији дио пјесме доноси готово заповиједни исказ:

„Не повредите земљу

Не дирајте ваздух

Не учините никакво зло води“

Ови стихови данас звуче изузетно савремено. У времену еколошких криза, загађења и све израженијег нарушавања природне равнотеже, Миљковићева пјесничка интуиција добија нову актуелност. Али њен смисао је шири од еколошког упозорења. Пјесник не говори само о очувању природних ресурса, него о одговорности човјека према самом животу и природи која га окружује.

Земља, ваздух и вода нису тек средства људског опстанка. Они су услови заједничког постојања. Човјек није господар свијета у смислу неограниченог права располагања њиме, него његов учесник и чувар. У томе се може препознати једна дубља хришћанска и хуманистичка порука пјесме: истинска слобода не подразумијева право да се све подреди човјеку, него способност да се властита слобода остварује без уништавања другог и другачијег.

Миљковић затим тражи:

„Не посвађајте ме са ватром

Пустите ме да корачам

Према себи као према своме циљу“

Ватра је један од важних симбола Миљковићеве поезије. Она може означавати стваралачку снагу, унутрашњу напетост, преображај и саму тајну постојања. Али у овим стиховима она је и дио свијета са којим човјек не смије изгубити везу. Пјесниково кретање према себи није затварање у сопствену индивидуалност, већ тражење мјере сопственог постојања у односу према свему што га окружује.

Завршни дио пјесме доноси једну посебну слику заједништва:

„Пустите ме да говорим води

Да говорим земљи

И птици која живи од ваздуха

Глас мој испружен као живац“

Човјекова ријеч овдје превазилази уобичајене границе људске комуникације. Она тражи додир са свијетом, са живим и неживим, са оним што човјек разумије и оним што му остаје тајна. Пјесник не говори само о природи, него покушава да успостави дијалог са њом.

„Док има ватре у мени

Можда ћемо једном моћи

Да то што кажемо додирнемо рукама“

У овим стиховима садржана је и вјера у моћ језика и свијест о његовим границама. Изговорити нешто није исто што и остварити га. Између ријечи и стварности постоји простор који човјек непрестано покушава да премости. Поезија је управо тај покушај: да оно што осјећамо, мислимо и изговарамо једном постане дио стварног живота.

Пјесник који је тражио више од ријечи

Миљковићев живот био је кратак, али је његово дјело оставило дубок траг у српској књижевности. Преминуо је у Загребу 1961. године, у двадесет седмој години живота. Околности његове смрти и данас су предмет интересовања, али његова књижевна вриједност не зависи од трагичне биографије. Она почива на снази пјесничког језика и способности да се најсложенија питања људског постојања претворе у стих. Колико је Миљковић поезију доживљавао као судбину сопственог постојања показује његов стих:

„Моје песме траже моју главу.” (Писмо пријатељу)

Можда управо између двије реченице – „Не повредите земљу“ и „Сада моје песме траже моју главу“ – можемо препознати двије стране Бранка Миљковића: пјесника који је желио да сачува свијет и човјека који није успио да сачува властити унутрашњи мир. Миљковић је дубоко осјећао да ријеч може бити начин одбране живота, али и да онај ко јој се потпуно преда може бити изложен њеној разорној снази. Код њега ријеч није само опис свијета – она је одговорност према свијету, али и ризик за онога ко је изговара. Његова поезија остала је као свједочанство о снази ријечи, за коју је он вјеровао да може да надвлада ништавило, али и о границама њене моћи. Јер човјек може својим стиховима да похвали свијет, а да ипак не успије да пронађе мјесто за себе у њему.

То је исти онај свијет који га у рано јутро позива са љубављу и бригом:

„И јутро је рекло немој, јање моје бело…”

Јутро, које обично означава рађање, свјетлост и почетак живота, овдје постаје глас упозорења. Њежно обраћање „јање моје бело“ уноси готово библијску, пастирску и жртвену симболику. Као да тај свијет и његов живот покушавају да зауставе човјека пред нечим што ће га неповратно промијенити. Оно отвара питање: може ли човјек сачувати живот, а да не изгуби оно због чега живот има смисла?

„Похвала свету“ подсјећа нас на нешто што се у савременом добу лако заборавља: да човјек није једино мјерило свијета, нити је природа пука позорница његовог живота. Постоји однос међузависности, блискости и одговорности који претходи сваком појединачном интересу. У свијету у којем се све чешће говори језиком моћи, контроле и употребе, Миљковић нас враћа једноставним, али темељним питањима: како живјети, а не повређивати, како говорити, а не уништавати, како бити слободан, а остати у заједници са свијетом?

Његова „Похвала свету“ зато није само пјесма о природи. Она је похвала животу и подсјећање на одговорност коју имамо према свему што постоји.

Не повредити земљу, не дирати ваздух и не учинити зло води – у овим стиховима препознајемо једноставну, али дубоку поруку: свијет није нешто што нам је дато само на употребу, него нешто чему и сами припадамо, али што је прије свега дар који треба да чувамо.