Књижевност и смисао

Иво Андрић: човјек између другости и тајне

Југ Горски

О границама разумијевања у Андрићевом књижевном свијету

Књижевно дјело Иве Андрића припада оном ријетком стваралаштву које својим смислом надилази теме којима се бави. Иако су историја, судбина народа, сусрет цивилизација и сложени односи вјерских и културних заједница његова препознатљива тематска исходишта, његова књижевна вриједност налази се у нечему дубљем: у способности да прикаже човјека као биће чији унутрашњи свијет никада није до краја доступан ни другима ни њему самом.

Андрићеви јунаци живе у околностима које их обликују, али их не објашњавају у потпуности. Њихове поступке можемо повезати са временом, друштвеним положајем, поријеклом, вјером и личним искуством, али ниједно од тих објашњења не успијева да обухвати цјелину личности. Између онога што човјек чини и онога што у себи носи остаје простор који се не може једноставно премостити.

Управо ту се отвара могућност једног другачијег херменеутичког читања Андрића. Разумијевање није само поступак којим откривамо значење туђих ријечи и поступака, већ сусрет са другом личношћу која се не може свести на наше представе о њој. Човјек није предмет који се може до краја описати и објаснити. Он је личност чије постојање увијек превазилази наше знање о њему.

Проклета авлија: када тумачење постане судбина

„Шта бисмо знали о туђим душама и мислима, о другим људима, па према томе и о себи […] да нема таквих људи који имају потребу да усмено или писмено казују оно што су видјели и чули?“ (Проклета авлија)

Можда ниједно Андрићево дјело тако непосредно не поставља питање граница разумијевања као Проклета авлија. Простор цариградског затвора није само мјесто физичког заточеништва него и својеврсни свијет у којем човјек постаје предмет туђих сумњи, процјена и тумачења. Већ сам назив романа упућује на амбивалентност његовог простора. Андрић је описује као „варошицу од затвореника и стражара“, чиме затвор добија обиљежја једног посебног друштва, са сопственим правилима, односима моћи и облицима комуникације. У њему се сусрећу различите судбине, али и различите представе о истини и кривици.

Посебно је значајан лик Ћамила, младог човјека чије интересовање за историјску личност Џем-султана постепено постаје предмет сумње. Његова интелектуална заокупљеност историјом, која би у другачијим околностима могла бити схваћена као научно интересовање, у затворском поретку постаје основ за подозрење. Власт не покушава да разумије ту његову унутрашњу мотивацију, већ његове ријечи и поступке уклапа у унапријед створену представу о кривици.

Ћамил се, при томе, све више поистовјећује са Џем-султаном, историјским претендентом на османски престо, чија је судбина обиљежена политичким прогонством и заточеништвом. Та идентификација није само историјска или психолошка необичност. Она открива дубљу потребу човјека да у туђој судбини препозна сопствено искуство. Ћамил у Џему препознаје човјека који је постао заробљеник туђих одлука и политичких тумачења. У томе је трагичност његовог положаја: што више покушава да објасни себе, то више постаје сумњив онима који га испитују. Његово настојање да буде схваћен претвара се у додатни разлог за неразумијевање.

Овдје Андрић отвара питање које има и шири философски значај: шта се дешава када тумачење другог престане да буде покушај разумијевања и постане средство његовог контролисања? У том тренутку човјек губи могућност да сам говори о себи. Други му додјељују идентитет, одређују значење његових поступака и на основу таквог тумачења доносе суд о његовом животу.

Насупрот томе стоји фра Петар. Он је човјек који слуша, памти и прича, али не настоји да све што чује претвори у коначни суд. Његова радозналост и способност слушања представљају другачији облик односа према човјеку. У његовом понашању препознаје се тихо поштовање према сложености туђих судбина.

Зато је Проклета авлија више од романа о затвору и неправди. Она је роман о опасности тумачења које не признаје границе сопственог знања.

Травничка хроника: сусрет без потпуног разумијевања

„Њихов град то је у ствари једна тесна и дубока раселина коју су нараштаји с временом изградили и обрадили, један утврђен пролаз у ком су се људи задржали да живе стално, прилагођавајући кроз столећа себе њему и њега себи.“ (Травничка хроника)

Травник

У Травничкој хроници питање разумијевања добија ширу цивилизацијску димензију. Травник почетком XIX вијека постаје мјесто сусрета османског поретка са представницима европских сила, Француске и Аустрије. Различити дипломатски, политички и културни свјетови сусрећу се у једном граду, али њихова близина не значи и стварно међусобно разумијевање. Андрић посебно успијева да прикаже како људи свијет посматрају из различитих духовних и културних претпоставки. Оно што је једном човјеку природно, другом је необично; оно што једна култура сматра знаком достојанства, друга може доживљавати као препреку или ограничење. Чак и када говоре истим језиком интереса и политичке користи, људи не полазе од истог разумијевања стварности.

Ликови француских и аустријских конзула, Давила и фон Митерера, показују различите облике односа према окружењу. Њихове дипломатске мисије нису само политички послови већ и суочавање са свијетом који не могу у потпуности да подведу под сопствене представе о цивилизацији и поретку. Посебно је занимљиво што Андрић не посматра ниједну страну као потпуно ослобођену предрасуда. Европски представници долазе са увјерењем о сопственој културној надмоћи, док локални свијет посједује сопствене механизме самозаштите и неповјерења. Сусрет се зато одвија између стварне радозналости и унапријед формираних представа.

Овдје се Андрић приближава питањима којима се касније бавила философска херменеутика. Разумијевање другога никада не почиње из потпуне неутралности. Сваки човјек приступа свијету из одређеног хоризонта, обликовног језиком, искуством и насљеђем. Међутим, тај хоризонт није непромјенљив нити затворен. Сусрет са другим може га проширити, али само ако смо спремни да преиспитамо сопствене претпоставке.

Андрићеви јунаци често не успијевају у томе. Њихове представе о другима остају снажније од стварног сусрета. Тако се отвара једна од најдубљих противрјечности његовог књижевног свијета: људи су упућени једни на друге, али не успијевају увијек да изграде простор истинског разумијевања.

Госпођица: када човјек постане заробљеник сопствене представе

У роману Госпођица Андрић се удаљава од широких историјских платана и пажњу усмјерава на унутрашњи свијет једне личности. Рајка Радаковић свој живот подређује стицању и очувању новца. Њена штедљивост постепено престаје да буде рационалан однос према материјалним средствима и постаје цјелокупни животни принцип. Посебна вриједност овог романа налази се у томе што Андрић не ствара једноставан лик тврдичлука. Рајка није само жена која воли новац. Она је личност обиљежена страхом, породичним искуством, очевим поукама и дубоким неповјерењем према свијету. Њен однос према новцу настаје из потребе за сигурношћу, али временом постаје затвор из којег више не успијева да изађе.

У њеном случају проблем није само у томе што је погрешно разумјела свијет, него и у томе што је сопствену представу о сигурности претворила у једино мјерило живота. Све што не може да се сачува, измјери или контролише постаје пријетња. Тако Рајка постепено губи способност да препозна друге људе као личности са сопственим потребама и осјећањима. Њен свијет постаје све ужи, а живот се своди на одбрану од губитка. Умјесто да новац служи животу, живот почиње да служи новцу.

Овај лик показује и другу страну Андрићевог интересовања за границе разумијевања. Док у Проклетој авлији човјек постаје заробљеник туђег тумачења, у Госпођици он постаје заробљеник сопственог. Рајка не успијева да изађе из представе о свијету коју је једном усвојила. Њена трагедија није само у ономе што јој се догодило, него и у немогућности да живот сагледа изван сопственог страха.

Човјек није исцрпљен својом судбином

„Тако, свуда у свету, где год се моја мисао крене или стане, налази на верне или ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности и растанка.“ (На Дрини ћуприја)

Мост на Дрини

У роману На Дрини ћуприја Андрићев поглед на човјека добија још једну важну димензију. Велики историјски токови и промјене власти не поништавају индивидуалност људских судбина. Напротив, управо кроз низ наизглед малих и споредних живота открива се сложеност једне заједнице.

Међу тим ликовима посебно мјесто има Ћоркан. Он је у очима касабе предмет подсмијеха, човјек на маргини друштвеног живота, неко чија се појава и понашање не уклапају у уобичајена мјерила достојанства. Али у епизоди са играчицом из путујућег циркуса открива се његова способност за занос, љепоту и љубавну чежњу. Оно што за друге представља повод за смијех, за њега је истински доживљај. У том призору Андрић показује колико је погрешно мјерити човјека искључиво према његовом друштвеном положају или спољашњем понашању. Ћоркан, кога заједница не схвата озбиљно, посједује унутрашњи свијет који је богат искуством и осјећањем. Његова осјећајност открива нешто што околина не види или не жели да види.

Тако се показује да други човјек никада није само предмет нашег знања или категорија у коју га смјештамо. Његова другост поставља пред нас етички захтјев: да га не сведемо на сопствену представу и да признамо његово право на различитост. Иако Андрић не излаже философску теорију другости, његова књижевност често показује управо оно што философија настоји да појмовно изрази. Човјек се не може до краја разумјети ако га посматрамо само споља. Потребна је способност да се препозна оно што у њему остаје скривено од погледа заједнице.

Књижевност и границе људског знања

Андрићево дјело показује да се људска стварност не може свести на једно објашњење. Историјске околности, психолошки мотиви, друштвени односи и културне разлике јесу важни за разумијевање човјека, али ниједан од тих аспеката не представља коначну истину о личности. Управо у томе налази се једна од најзначајнијих херменеутичких димензија његове књижевности. Тумачење није само трагање за скривеним значењем, него и суочавање са чињеницом да постоји нешто што измиче нашим појмовима и представама. Признати ту границу не значи одустати од разумијевања, него избјећи опасност да сопствено знање прогласимо потпуном истином о другом човјеку.

У том смислу, Андрићево дјело може се читати и унутар ширег хоризонта српске херменеутичке мисли. Не зато што његови романи и приповијетке непосредно излажу одређени философски систем, већ зато што отварају питања односа личности, заједнице, слободе, одговорности и другости. Његова књижевност показује да човјеково постојање није могуће разумјети изван односа, али и да ниједан од тих односа не може исцрпити његову личност. Зато Андрићеви јунаци остају упечатљиви и онда када се њихове судбине заврше. Не зато што су њихове приче нужно поучне, нити зато што нам нуде готове моралне одговоре, већ зато што нас суочавају са сложеношћу људског постојања.

Управо ту препознајемо најдубљи смисао Андрићеве књижевности: у откривању онога што не можемо до краја знати, али пред чим не смијемо остати равнодушни. Човјек није само оно што о њему можемо рећи. Он је и оно што наше ријечи не успијевају да обухвате.

Разумијевање другога, стога, не почиње онда када смо пронашли коначно објашњење његове личности, него онда када смо спремни да признамо да је други више од сваког нашег објашњења.

 

Референце:

  • Иво Андрић, Проклета авлија — однос личности, власти, кривице и туђег тумачења.

  • Иво Андрић, Травничка хроника — сусрет различитих културних и цивилизацијских хоризоната.
  • Иво Андрић, Госпођица — унутрашња затвореност личности и однос према животу.

  • Иво Андрић, На Дрини ћуприја — индивидуалне судбине и сложеност живота заједнице.