Есеј

Другачија мудрост: поуке Габријела Марсела

Џејкоб Салиба

Текст доноси занимљив приказ философије француског мислиоца Габријела Марсела, једног од најзначајнијих представника хришћанског егзистенцијализма. Посебна пажња посвећена је његовом разумијевању личности, другости, заједнице и односа између философије и религијског искуства.

1. Габријел Марсел и хришћански егзистенцијализам

Уважени историчар Х. Стјуарт Хјуз својевремено је тврдио да Габријел Марсел — отац хришћанског егзистенцијализма (категорије коју је сам Марсел, помало иронично, одбацивао) и угледни аутор више од стотину драма, књига и есеја — представља врхунац католичке мисли у Француској двадесетог вијека.

Марселова дјела Тајна бића, Егзистенцијална позадина људског достојанства (збирка предавања одржаних на Харварду 1961. године), Човјек против масовног друштва и Homo Viator данас се сматрају неким од најоригиналнијих, најпророчанскијих и можда најчешће цитираних дјела једног католичког интелектуалца прошлог вијека. Ипак, Хјуза није толико импресионирао сам обим Марселовог стваралаштва нити чињеница да је својим радом обликовао читаве жанрове, колико начин на који је његова католичка вјера надахњивала снагу и дубину његове мисли. Године 1929, у четрдесетој години живота, подстакнут охрабрењем неколико пријатеља, међу којима је био и Франсоа Моријак, Марсел је примио католичанство. Хјуз је то описао ријечима:

„Било је то посљедње велико обраћење у низу оних која су током четрдесет година католичанству привела тако угледан круг француских књижевних и интелектуалних личности.“

Била је то необична тврдња, јер Хјуз није био католик, а ни француска секуларна традиција, која се развијала од Француске револуције, није наговјештавала да ће католици постати узор интелектуалног живота нације у бурним међуратним годинама.

2. Необичан пут ка католичанству

Марселов пут ка католичанству био је необичан. Рођен је у Паризу у децембру 1889. године, од мајке јеврејског поријекла и оца агностика, али у младости није осјећао склоност ка Цркви. Као и многи интелектуално надарени студенти свога времена, похађао је престижну Сорбону, гдје му је један од професора био Анри Бергсон, исти онај који је предавао и Жаку Маритену. Године 1910, годину дана прије свог пријатеља, јеврејског философа Жана Вала, положио је престижни агрегациони испит, највиши степен квалификације за наставу у француском образовном систему. У то вријеме Марсел је и даље био на необичној дистанци од католичанства. Убрзо се, 1919. године, оженио Жаклином Боегнер, кћерком протестантског свештеника. Попут преображаја Савла у Павла, његово обраћење деценију касније представљало је тренутак потпуног просвјетљења, како на духовном тако и на интелектуалном плану.

„Први пут“, присјећао се Марсел, „јасно сам доживио благодат. Осјећам неку врсту потребе да пишем… [Н]ови метафорички израз, обрнут од претходног — свијет који је био ту, у својој пуноћи присутан, и који коначно могу да додирнем.“

Неколико година Марсел је био заокупљен загонетном природом универзалне истине. Он је није посматрао као спољашњи проблем који треба ријешити, већ као простор у којем су људска бића егзистенцијално укључена, и душом и тијелом, као појединачна и истовремено универзална бића. То је називао „конкретним“. Ова философска категорија убрзо је постала један од важних подстицаја развоја егзистенцијалистичког покрета у Француској. Како је Марсел настојао да покаже у деценијама које су услиједиле, религија открива заједнички простор промишљања и постојања. На тај начин философија престаје да буде пуко испитивање и постаје живи сусрет са тајном у којој је само постојање утемељено.

3. Философ који није припадао академији

Марселова интелектуална каријера, иако данас добро документована, имала је бројне особености. Попут својих савременика Жан-Пола Сартра и Симон де Бовоар, никада није званично имао академско звање, упркос томе што је био један од најугледнијих философа свога времена. Они који су импресионирани његовим поетским и књижевним стилом неће се изненадити сазнањем да је по професији заправо био признати драмски писац и новинар. Током живота објавио је више од тридесет драма, које су данас преведене на шест језика, као и стотине есеја и критичких приказа. Дуго година је сарађивао са часописима Nouvelle Revue Française, Esprit, L’Europe Nouvelle и другим публикацијама. Све то, међутим, није умањило његов допринос водећим академским часописима, нарочито Revue de Métaphysique et de Morale, Revue Philosophique de la France et de l’Étranger и Recherches Philosophiques.

Готово двадесет година, а што је на крају и запечатило његово мјесто у историји философије, Марселова кућа била је живо средиште окупљања младих философа. Та окупљања данас су позната као „Марселове вечери“. Неформално успостављена у мају 1932. године, Марселова резиденција у шестом париском арондисману постала је мјесто вишедеценијских сусрета, које је прекинула само њемачка окупација. Интелектуалци и писци различитих интересовања и поријекла окупљали су се сваке седмице да разговарају о англоамеричком прагматизму, руском мистицизму и, најчешће, њемачкој феноменологији. У том погледу, Марселова окупљања представљала су добродошлу алтернативу за нову генерацију мислилаца незадовољних крутом структуром француског универзитетског система.

4. Мјесто настанка философског дијалога

Како је касније рекао Пол Рикер:

„Тамо сам искусио једну врсту расправе која је на Сорбони у потпуности недостајала.“

На окупљањима су често учествовали многи који су данас општепозната имена француске мисли: Сартр, де Бовоар, Вал, Емануел Левинас, Морис Мерло-Понти, Рејмон Арон, Гастон Фесар, Жак и Раиса Маритен, Николај Берђајев, Емануел Муније и други. Неколико учесника долазило је из Украјине, Русије, Египта, Њемачке, Шпаније, Чехословачке, Италије, Сједињених Америчких Држава и Чилеа.

Убрзо након оснивања ових окупљања, тема другости постала је стални предмет разговора. Ријеч је о епистемолошкој парадигми која подразумијева препознавање Другог и бригу о њему. Како је Левинас примјетио у свом капиталном дјелу Тоталитет и бесконачност из 1961. године, Марселова религијска мисао представљала је један од темеља његовог промишљања Другог — као конкретне обавезе, али истовремено и као ненадмашиве тајне.

5. Између вјере и философије

Од Марселове смрти прије пет деценија, готово до дана данашњег, његовом дјелу посвећена је значајна научна пажња. У његову част основане су америчке и француске организације, међу којима и удружење Association Présence de Gabriel Marcel, које је Рикер основао 1975. године. О Марселу постоји и опширан чланак у Станфордској енциклопедији философије.

Иако је озбиљно схватао своју вјеру, Марсел је признавао да његова философска истраживања нису нужно била „унапријед одређена“ његовим вјерским опредјељењем. Често је одбацивао метафизичке претпоставке неосхоластике, што га је доводило у сукоб са пријатељем Жаком Маритеном. Једном приликом написао је негативан приказ Маритеновог дјела Степени сазнања. Замјерио му је што није успио да превазиђе „апологетско становиште“, које „хришћанске теолошке претпоставке“ чини неспојивим са „менталитетом људи нашег времена“.

Ипак, Марсел је остао чврст у увјерењу да је за разумијевање постојања неопходно поћи од теистичког становишта. То га је доводило у додатну напетост са секуларном академском заједницом Француског философског друштва почетком тридесетих година, што је касније постало познато као расправа „Шта је хришћанска философија?“. У оба случаја Марсел се показао као јединствена личност, настојећи да обнови истине католичке традиције, али да их истовремено не ограничи искључиво на њене конфесионалне оквире.

6. Бити и имати: философија присуства

У основи, за Марсела је католичка философија била незамјењива зато што помаже да се у свијету препозна и очува сакраментална димензија „Божијег присуства“. Како истиче истраживач Кенет Галагер, Марселово разумијевање људског бића може се схватити само у ширем оквиру интерсубјективне „пуноће“, повезане са католичким увјерењем да се заједница гради кроз заједништво са другима. Овај приступ најјасније се испољава у Марселовој философској склоности појму „бити“ насупрот појму „имати“. „Бити“ значи бити намјерно и стварно присутан са другима, док „имати“ означава просторну и ненамјерну присутност поред других.

За Марсела католичанство није некакав „формални поредак“, већ непрестани чин „свједочења“ другима у заједничком свијету. Да би се остварио такав идеал заједништва, неопходно је допустити Другом да слободно и стваралачки обликује услове сопственог постојања, чак и када ти услови садрже сопствене загонетке. Значај ове тврдње не може се довољно нагласити, јер она подразумијева да се сусрет са Другим налази већ у самом чину мишљења.

7. Трагична мудрост и њено превазилажење

Један од најзначајнијих примјера оваквог размишљања налази се у Марселовом позном дјелу Трагична мудрост и оно што је изван ње (Tragic Wisdom and Beyond). Књига се 1973. године појавила у англоамеричком свијету готово непримјетно, уз свега неколико приказа, иако је настала под покровитељством Хјуберта Драјфуса. Њен релативно тих пријем посебно је занимљив ако се имају у виду околности њеног првобитног објављивања.

Француско издање појавило се усред револуционарних превирања 1968. године, у тренутку када је и сама философија пролазила кроз дубоки преображај под утицајем психоанализе, структурализма и, убрзо, деконструкције. Ипак, главна идеја књиге — да трагедија може бити саставни дио мудрости — није промакла угледном философу Етјену Жилсону, који је годинама раније похвалио Марсела:

„На хиљаду начина настојао је да дијалектичким или описним средствима досегне оно изван овога свијета, у чему почива вриједност постојања.“

Књига Трагична мудрост и оно што је изван ње садржи више од десет есеја и предавања, као и транскрипт разговора са Рикером, непосредним Марселовим учеником. Оригинални француски наслов, Pour une sagesse tragique et son au-delà (Ка трагичној мудрости и ономе што је с оне стране ње), једнако је сугестиван као и текстови који су у књизи обједињени. Сама граматичка структура наслова показује Марселову основну намјеру: субјект увијек довести у однос са нечим што га превазилази. Другим ријечима, мудрост је увијек усмјерена ка нечему другом, ка неком другом. Чак и француска ријеч sagesse има дубље значење од академски дефинисаног појма мудрости. Она подразумијева личну далековидост, при чему избори и моралне намјере човјека имају конкретне посљедице за пут његовог постојања, а самим тим и за његов однос према Богу и Другом.

8. Философија као путовање

Није претјерано рећи да је Трагична мудрост и оно што је изван ње имала посебно мјесто у Марселовом стваралаштву. Ријеч је о католичком философу који је у позним годинама покушавао да сагледа шта значи бити достојан сопственог позива. Како је сам написао:

„Књига коју овдје представљам представља слику мога цјелокупног дјела.“

Марсел обухвата огроман распон мислилаца, питања и појмова — неке добро познате, а друге готово заборављене. Он се никада не задржава дуго на једној идеји, већ брзо прелази на противаргументе, иронију или неки мање познати начин мишљења. Читаоци који познају његов стил препознаће да је то намјеран начин философирања, близак феноменолошком приступу, па чак и деконструкцији. Његов циљ је да разбије устаљене језичке обрасце и напусти оно што се прихвата као готова мудрост. За Марсела философија увијек мора бити кретање. Она није коначна дестинација, већ путовање које се одвија пратећи трагове.

9. Трагична мудрост: између страдања и наде

У својој суштини, Трагична мудрост и оно што је изван ње представља Марселов покушај да се суочи са једним од основних парадокса постојања. Човјек је истовремено уроњен у свијет обиљежен патњом, коначношћу и неизвјесношћу, али је и даље способан за наду, вјерност и превазилажење сопствених ограничења. За Марсела су то религијске, али и етичке антиномије које захтијевају помирење. Он се опирао модерној тежњи, присутној код Декарта, Канта, Хегела и Маркса, да се постојање посматра као објективни проблем којим се може овладати рационалним прорачуном. Као да ће проналажење исправних теоријских услова нужно довести до исправног начина свијести, и обрнуто. Марсел је у томе препознавао лажну телеологију.

Насупрот томе, он је инсистирао на томе да најдубље димензије људског живота представљају тајну у коју је онај који сазнаје лично укључен. Човјек је истовремено обликован и потресен свијетом који настоји да спозна. Он никада не може до краја исцрпити појмове којима покушава да објасни стварност. Попут Кјеркегорове критике Хегела у дјелу Страх и дрхтање, Марсел тврди да нас саме ријечи могу довести само до одређене границе. Како пише:

„Појмовно одређивање изневјерава оно што настоји да одреди.“

Дјелимично се тиме може објаснити и зашто је Марсел, у једном изненађујућем обрту, на крају прихватио Ничеов став о потреби да се противрјечности оставе отвореним, умјесто да се по сваку цијену разријеше.

10. Разлика између проблема и тајне

Марселово тумачење модерног стања најбоље се може разумјети кроз разликовање „проблема“ и „тајне“, које је први пут изложио у дјелу Бити и имати из 1935. године. За њега је проблем нешто што стоји пред субјектом као спољашња појава коју треба ријешити. Он самим тим подразумијева могућност контроле. Насупрот томе, тајна нас нужно уводи у простор радозналости и чуђења, без опасности да је сведемо на објекат. Тајне нас воде даље, док проблеми имају свој коначни исход.

Марсел није био наиван да помисли како су тајне само производ непромишљеног апстрактног мишљења. Као што показује света Тереза из Лизијеа, тајне су свуда око нас. Искуства попут смрти, страдања, љубави, па чак и обичног присуства другог човјека откривају истину о људском стању у којој се доводи у питање егоизам наше субјективности. Марсел је то називао „секундарном рефлексијом“.

Појам трагичне мудрости, стога, не подразумијева рјешавање противрјечности свијета, већ позив да у његовој пуноћи учествујемо, а да притом не подлегнемо илузији апсолутног знања. Ова дилема постаје још израженија у данашњем добу поларизације и технократије. Философија омогућава субјекту да се суочи са постојањем, а да не допусти да неуспјех мишљења или немогућност потпуне сазнајне контроле постану коначна граница људског разумијевања. То је оно на шта је Левинас упозоравао појмом „тоталитета“.

11. Коме је философ одговоран?

Велики дио Марселовог промишљања постаје видљив у његовом питању:

„Коме је философ одговоран?“

Иако Марсел никада није систематски теоретисао о историјским околностима сопственог мишљења, био је дубоко осјетљив на етичке поуке историје. Заједно са неколико својих јеврејских пријатеља, тешко је доживљавао антисемитизам афере Драјфус, као и геноцид над Јеврејима током Холокауста. Већи дио Другог свјетског рата провео је у француској унутрашњости, противећи се фашизму Вишијевског режима, па је чак држао наставу припадницима Покрета отпора. Током Алжирског рата крајем педесетих година остао је критичан према методама мучења које је примјењивала француска војска. Философи, тврдио је, не могу себе издвојити из моралних замки сопственог друштвеног окружења. У том погледу посебно се супротстављао Хајдегеровом питању бића, које је тада постајало једна од главних тема континенталне философије. Марсел је сматрао да философи не треба да питају „шта је биће“, већ „шта значи бити у односу“. Ова етичка одредница смјешта субјект, умјесто у искуство заједничког постојања једних поред других (Mitsein), у отјеловљен и конкретно одређен однос. То објашњава и зашто Марсел никада није прихватио Кантов категорички императив. Сматрао је да он занемарује „егзистенцијалну извјесност“ постојања у одређеном окружењу, у одређеном времену и у конкретном контексту људи.

12. Марсел и Рикер: тајна као сусрет

Марселова философија имала је снажан утицај на Рикера, који је са њим водио разговор на крају књиге Трагична мудрост и оно што је изван ње. Током разговора Рикер је настојао да Марсел објасни како тајна може остати користан појам философског промишљања. То је било једно од средишњих питања и у Рикеровој сопственој методологији етике и библијске херменеутике.

Рикер је непосредно прије тога, 1960. године, објавио Симболику зла, значајну студију о употреби симбола и ритуала у обликовању заједнице и, на крају, моралног расуђивања. Његово тумачење ритуала пружа корисну паралелу са Марселовим разумијевањем тајне. Као што је свети ритуал чин учествовања кроз који појединац улази у симболички поредак који га превазилази, тако је и простор тајне нужно обликован сусретом. За Марсела тајна не означава оно што философија није успјела да разумије. Она означава димензију постојања у којој се онај који сазнаје рађа у односу са оним што је другачије од њега самог. Искуства љубави, вјерности, страдања, смрти и наде постају предмет философског промишљања управо зато што онемогућавају заузимање потпуно дистанцираног становишта. На крају, Марселов живот и мисао показују да философија мора непрестано да се креће између промишљања и учествовања, идеје и сусрета, не допуштајући да једна од ових сфера укине другу.

 

Извор: Saliba, Jacob. “Wisdom’s Otherness: The Lessons of Gabriel Marcel.” Church Life Journal, University of Notre Dame, October 16, 2026.

Напомена о тексту:

Овај текст је првобитно представљен као предавање на годишњој конференцији Центра за етику и културу „де Никола“ Универзитета Нотр Дам, под називом Али гдје се она може наћи? Мудрост кроз вијекове, одржаној у октобру 2026. године.