Како је један од најзначајнијих манастира Херцеговине, због стварања Билећког језера, премјештен на нову локацију, а са њим сачувани живопис, гробови и вишевјековно духовно памћење једног краја.

У историји херцеговачких манастира мало је догађаја који тако снажно повезују прошлост и савремено доба као пресељење манастира Добрићева. Због изградње хидроенергетског система на Требишњици и стварања Билећког језера, једна стара светиња нашла се пред необичном судбином: морала је бити премјештена како не би остала под водом будуће акумулације.
Манастир који се вијековима налазио уз ријеку Требишњицу, у Добрићевском селу, данас се налази у селу Орах, недалеко од магистралног пута Билећа–Требиње. Његово премјештање није значило само промјену географског положаја него и један од најсложенијих конзерваторских подухвата на овим просторима у другој половини XX вијека.

Светиња старија од сачуваних записа
Манастир је подигнут на темељима ранохришћанске базилике. Манастирски печат, према подацима из монографије Леонтија Нинковића, носи годину 1232, док археолошка истраживања упућују на постојање манастира прије XV вијека. Народно предање његов настанак повезује са династијом Немањића.
Храм је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Његова архитектура представља занимљив спој рашке градитељске традиције и готичких утицаја, што свједочи о културним везама Херцеговине са приморским областима.
Посебну вриједност представља живопис из XVII вијека, повезан са радом Георгија Митрофановића, једног од најзначајнијих српских зографа тог времена. Његово сликарство повезује Добрићево са ширим простором српске духовне и умјетничке културе, од Херцеговине до Хиландара и Пећке патријаршије.

Акумулационо језеро потопило стари манастир
Изградња хидроенергетског система и формирање Билећког језера донијели су велике промјене у простору око Требишњице. Подручје на којем се налазио манастир било је предвиђено за потапање, па је покренут пројекат спасавања културно-историјских споменика.
Радови на преношењу цркве почели су средином јуна 1964. године. Прије демонтаже, са зидова је пажљиво скинуто 216 квадратних метара фреско-живописа, заједно са слојем малтера, како би се сачувале фреске и омогућило њихово враћање у обновљени храм. Потом је црква демонтирана, а њени камени елементи пренесени и поново уграђени на новој локацији. Радови су били дио ширег пројекта спасавања споменика културе и умјетности из подручја Требишњице, у којем су учествовали стручњаци завода за заштиту споменика и Универзитета Стенфорд из САД. Преношење је окончано 1967. године. Заједно са манастирском црквом сачувани су и поједини пратећи објекти, гробови са надгробним споменицима, као и црква Светог Николе из Нистихаља, која је укључена у нови манастирски комплекс.
Тако је једна светиња, камен по камен, добила ново мјесто, а да при томе није прекинут њен историјски и духовни континуитет.

Добрићевско коло – мјесто помирења
Добрићево није остало упамћено само по својој архитектури и живопису. У народном памћењу посебно мјесто заузима Добрићевско коло, дрвени полијелеј који је 1754. године израдио мајстор Герасим Добрићевац.
Према предању, под овим полијелејем мирили су се завађени људи, породице и племена. Манастир је тако постао мјесто на којем се није чувало само сјећање на претке него и могућност обнове нарушених односа. О томе свједочи и народна заклетва: „Тако ми кола Добрићевског и кубета Косијеревског!“ У временима када су племенске и породичне заваде могле трајати генерацијама, манастир је представљао простор у којем је мир добијао посебну вриједност. Зато Добрићевско коло није само драгоцјен предмет манастирског насљеђа него и симбол једне важне друштвене улоге цркве у херцеговачком народу.

Памћење које није потопљено
Данас се манастир Добрићево налази на узвишењу у селу Орах, недалеко од Билећког језера. Његова историја подсјећа да културно насљеђе није сачувано само зато што су његови материјални остаци преживјели вријеме. Оно траје захваљујући људима који су препознали његову вриједност и уложили напор да га пренесу будућим генерацијама.
Добрићево је промијенило мјесто, али није изгубило своје име, своју светињу ни памћење краја из којег је потекло. Оно што је некада било на обали Требишњице данас стоји изнад језера које је промијенило изглед читавог предјела. У томе је и посебна симболика његове судбине: вода је прекрила стари манастирски простор, али није успјела да потопи духовно и културно насљеђе које је тај простор вијековима обликовало.
Извори:
1. Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Манастир Добрићево – историјат и опис манастира
2. Српска енциклопедија, Добрићево – Српска енциклопедија
3. Здравко Кајмаковић – Пренос манастира Добрићева, Рад објављен у часопису Наше старине, број 11, 1967.
