Књижевност и смисао

Тежина слободе и искушење ропства

Редакција

Зашто је човјеку понекад лакше да се одрекне слободе него да прихвати одговорност коју она носи?

„Слобода је тешка, ропство је лако“ – мисао која сажима једну од најдубљих тема философије Николаја Берђајева. Њена актуелност превазилази вријеме у којем је настала, јер говори о трајној противрјечности људског постојања: човјек жели слободу, али се истовремено плаши њеног терета.

Слобода, наиме, није само могућност да чинимо оно што желимо. Она подразумијева способност да преузмемо одговорност за сопствене одлуке, да прихватимо неизвјесност и да се суочимо са посљедицама својих избора. Слободан човјек нема увијек на располагању некога ко ће умјесто њега одлучити, нити може за сваки неуспјех пронаћи оправдање у околностима. Управо зато слобода није увијек угодно стање. Она захтијева унутрашњу снагу, зрелост и спремност на одговорност.

Ропство, насупрот томе, нуди привид сигурности. Оно ослобађа човјека потребе да самостално мисли и одлучује. Неко други преузима одговорност, поставља границе и одређује шта је допуштено, пожељно или исправно. Тако човјек може добити извјесност, али по цијену сопствене личности. Зато се ропство не појављује увијек у облику видљиве принуде. Понекад се јавља као добровољно одрицање од мишљења, као потреба за ауторитетом који ће отклонити сваку сумњу или као прихватање колективног увјерења без личног промишљања.

Управо ту лежи један од најзначајнијих Берђајевљевих увида. Човјек не губи слободу само онда када му је неко одузме. Он је може изгубити и онда када је се сам одрекне, јер му се чини да је лакше живјети без терета избора. У том смислу, најдубљи облик ропства није нужно спољашња потчињеност, већ унутрашња неспособност да се буде слободна личност.

Овај проблем има и своју ширу друштвену димензију. Свако друштво које од својих чланова очекује искључиво послушност, а не самостално мишљење, постепено сужава простор слободе. При томе, није неопходно да се слобода отворено забрањује. Довољно је створити атмосферу у којој је сигурније понављати туђе ставове него износити сопствене, у којој је лакше припадати него мислити и у којој се одговорност замјењује позивањем на колектив. Зато је питање слободе истовремено и питање образовања, културе и васпитања. Није довољно човјеку омогућити да бира ако није оспособљен да разликује, промишља и одлучује. Формална слобода без унутрашње зрелости може остати празна могућност. Човјек може имати право да говори, а да нема храбрости да изрази сопствено мишљење; може имати право избора, а да увијек бира оно што му други препоручују.

Сродну појаву, из другачије перспективе, анализирао је Ерих Фром у књизи Бекство од слободе (1941). Полазећи од искуства модерног човјека, Фром показује да ослобађање од традиционалних облика зависности не мора нужно довести до осјећања слободе. Напротив, појединац се суочава са усамљеношћу, несигурношћу и одговорношћу коју самосталност доноси. Зато понекад тражи нове облике потчињавања, прихватајући ауторитет, конформизам или идеологију који му пружају осјећај припадности и сигурности. Док Берђајев питање слободе разматра у контексту духовног достојанства личности, Фром указује на психолошке механизме посредством којих човјек бјежи од слободе.

У хришћанском разумијевању човјека слобода има још дубље значење. Бог не ствара човјека као биће које механички извршава заповијести, већ као личност способну за слободан однос и љубав. Љубав која би била изнуђена престала би да буде љубав. Зато слобода није супротстављена заједници, него представља услов истинског заједништва. Човјек постаје личност не изоловањем од других, већ слободним ступањем у однос са њима. Овдје се отвара и разлика између слободе и самовоље. Слобода није одсуство сваке границе, нити могућност да се сопствена воља прогласи мјером свега. Она добија свој пуни смисао тек у односу према другом човјеку, према истини и добру. Слобода без одговорности може постати произвољност, док заједница без слободе може постати простор принуде.

Заједничко насљеђе, језик, култура и духовна традиција не морају ограничавати слободу појединца. Напротив, они могу представљати хоризонт унутар којег човјек препознаје сопствени идентитет и могућност слободног одговора. Али традиција има смисла само ако се не своди на механичко понављање, већ ако се изнова разумије и живи. Насљеђе које не подстиче лично промишљање ризикује да постане образац послушности, а не извор духовне слободе.

Зато Берђајевљева мисао остаје важна и за наше вријеме. У свијету у којем се одлуке све чешће препуштају ауторитетима, идеологијама, алгоритмима и различитим облицима колективног мишљења, питање слободе поново постаје питање човјекове личности. Није довољно да нам слобода буде дата као право; потребно је да будемо способни да је живимо као одговорност.

Најдубљи смисао Берђајевљевог упозорења јесте да човјек може добити сигурност одричући се слободе, али тиме ризикује да изгуби оно што га чини човјеком. Слобода јесте тешка, јер од човјека захтијева да буде одговоран за сопствено постојање. Али управо та тежина представља достојанство људске личности.

 

Литература и приједлози за читање:

  1. Николај Берђајев, О човековом ропству и слободи, Логос, Београд, 2020.
  2. Ерих Фром, Бјекство од слободе, Космос, Београд, 2016.