Књижевност и смисао

Црњански и Мефистофел: трагедија човјека који је изгубио свој свијет

Редакција

„У Роману о Лондону остаје само зло и само зло: невидљиво, неопажљиво, без оправдања,

без разлога, зато што је – први пут – без човека.“

— Мило Ломпар, Црњански и Мефистофел

Кнез Рјепнин и искушење модерног човјека у Ломпаровом тумачењу „Романа о Лондону“

У књижевности Милоша Црњанског изгнанство није само промјена мјеста живљења. Оно је дубоко унутрашње искуство човјека који је изгубио свијет у којем је његов живот имао смисао. Тај губитак не значи само одвојеност од завичаја, језика и прошлости, него и суочавање са питањем да ли је могуће сачувати сопствену личност када нестану околности које су је обликовале.

Управо се у лику кнеза Николаја Рјепнина, главног јунака „Романа о Лондону“, овај проблем појављује у свом најдубљем облику. Рјепнин је руски емигрант, човјек који је изгубио земљу, друштвени положај и свијет којем је припадао. У Лондону покушава да започне нови живот, али се непрестано суочава са искуством неприпадања. Он није само странац у новом граду, него човјек чија је унутрашња стварност остала везана за један свијет који више не постоји.

У студији „Црњански и Мефистофел“ Мило Ломпар посвећује посебну пажњу овој димензије овог романа Црњанског. Његово тумачење омогућава да се Рјепнинова судбина сагледа изван уобичајеног оквира емигрантске трагедије. У средишту није само питање изгубљеног завичаја, него и питање искушења којем је изложена личност у свијету који више не препознаје њене вриједности.

Мефистофел као симбол искушења

Наслов Ломпарове студије упућује на један од најзначајнијих симбола европске књижевности – Мефистофела, фигуру демонског искушења из Гетеовог „Фауста“. Мефистофел није само представник зла у традиционалном смислу. Он је и онај који доводи у питање постојећи поредак вриједности, који човјеку обећава нове могућности, али га истовремено удаљава од онога што његовом постојању даје смисао.

У том контексту, Рјепнинова драма може се читати као суочавање са искушењем да прихвати свијет који му нуди опстанак по цијену одрицања од сопственог идентитета. Модерни свијет у којем се Рјепнин нашао почива на другачијим мјерилима од оних која су обликовала његов ранији живот. Некадашњи друштвени положај, породично насљеђе и културна припадност више немају исту вриједност. Човјек се процјењује према својој практичној употребљивости, материјалном положају и способности прилагођавања.

Рјепнин, међутим, не може једноставно прихватити такву промјену. Његов проблем није у томе што одбија сваку промјену, него што не може да прихвати промјену која захтијева одрицање од унутрашњег континуитета личности. Зато је његова трагедија дубља од материјалне оскудице и друштвене изолације. Он се налази пред избором између спољашњег прилагођавања и унутрашње вјерности себи.

Изгубљени свијет и немогућност повратка

Рјепнинова Русија није само земља која се налази далеко од Лондона. Она је дио његовог унутрашњег свијета, мјесто поријекла, памћења и личног достојанства. Међутим, та Русија више није доступна у облику у којем је памти. Историјски прекид учинио је да повратак постане готово немогућ.

Цитирајући Црњанског на једном мјесту, Ломпар ову Рјепинову унутрашњу драму описује на начин:

„узалуд он покушава да сачува Русију у себи, сећање на прошлост, успомену мртвих, своје појмове о добру и злу“. (М. Ломпар, Црњански и Мефистофел, диг. издање, стр. 3 / М. Црњански, Роман о Лондону, Просвета, Београд, 1996. стр. 205)

У томе се налази једна од највећих противрјечности изгнанства: човјек жели да се врати, али се не може вратити у исти свијет који је напустио. Прошлост је остала у њему, али је историја наставила да се одвија без њега. Рјепнин зато живи између два времена. У садашњости не може да пронађе своје мјесто, док прошлост не може поново да успостави као стварност. Његово памћење истовремено је извор идентитета и извор патње.

Овај мотив има посебно значење у контексту српског историјског искуства. Историја сеоба, изгнанстава и прекинутих културних континуитета показује да губитак завичаја није само губитак простора. Он може значити и губитак институција, културних упоришта и заједничког памћења. Ипак, управо у таквим околностима постаје видљива снага духовног насљеђа које се преноси кроз језик, породицу и културу.

Човјек и његова непоновљивост

Једно од најважнијих питања које се отвара кроз Рјепнинов лик јесте питање личности. Шта човјека чини оним што јесте? Да ли је то његов друштвени положај, национална припадност, културно насљеђе или унутрашњи систем вриједности?

Рјепнинов живот показује да се личност не може свести на спољашње околности. Он губи готово све што је некада представљало његов друштвени идентитет, али наставља да се односи према свијету из перспективе вриједности које је усвојио у претходном животу. Међутим, управо ту настаје његов сукоб са модерношћу. Свијет у којем живи не препознаје оно што он сматра важним. Његова мјерила постају неприлагођена времену, а његово настојање да сачува достојанство може изгледати као немогућност да прихвати стварност.

Ломпарово тумачење омогућава да се овај сукоб не посматра као једноставна супротност између прошлости и садашњости. У питању је дубља драма односа између човјекове слободе и свијета који настоји да одреди облике његовог постојања. Мефистофелско искушење управо се може препознати у могућности да човјек, желећи да сачува спољашњи живот, изгуби оно што га изнутра одређује.

Трагедија без једноставног излаза

Рјепнинова судбина није трагедија човјека који једноставно није успио да се прилагоди новом окружењу. Она је трагедија човјека који не може да пронађе прихватљив одговор на питање шта значи наставити живот након губитка свијета којем је припадао.

У томе се Црњански приближава великим темама европске књижевности и философије. Од Гетеовог Фауста до Достојевскијевих јунака, човјек се непрестано суочава са искушењем да прекорачи границе сопственог идентитета у потрази за слободом, срећом или новим почетком. Али слобода која захтијева одрицање од свега што човјека чини личношћу може постати само другачији облик заробљености. Зато Рјепнинова судбина остаје важна и изван историјског контекста руске емиграције. Она говори о човјеку који живи у свијету у којем су старе вриједности изгубиле своју снагу, а нове још нису постале извор истинског припадања.

Чини се да је управо у томе трајна актуелност Црњанског: његови јунаци не постављају само питање гдје припадају, него и како сачувати себе када свијет којем су припадали више не постоји. Рјепнинова трагедија тако постаје више од приче о изгнанству. Она је прича о искушењу одрицања од сопственог бића, о сукобу памћења и заборава, о човјековој потреби да остане вјеран себи и онда када за ту вјерност више нема видљивог упоришта.

У том смислу, Мефистофел није само књижевни симбол једног древног искушења. Он постаје питање упућено савременом човјеку: шта је спреман да жртвује да би се прилагодио свијету који од њега тражи да постане неко други?

 

Извори и препорука за читање: 

  • Милош Црњански, Роман о Лондону, Просвета, Београд, 1996.
  • Мило Ломпар, Црњански и Мефистофел, Филип Вишњић, Београд, 2000.