Етичка и онтолошка димензија богословске мисли владике Атанасија Јевтића
Пажња се обично разумије као способност усмјеравања свијести, концентрације или унутрашње сабраности. Међутим, у хришћанском духовном искуству она има знатно дубље значење. Пажња није само начин на који човјек нешто запажа него и начин на који се односи према свијету, другом човјеку и Богу. Она је истовремено духовна будност, етичка одговорност и израз личносног постојања.
Једно непосредно свједочанство о оваквом разумијевању пажње налазимо у тексту грчког иконописца и богослова Стаматиса Склириса „О пажњи – према речима епископа Атанасија“, објављеном у часопису Σύναξη 2021. године. Склирис преноси разговор са владиком Атанасијем Јевтићем током њиховог заједничког путовања у Калифорнији. У том разговору Атанасије је говорио о трезвоумљу, духовној будности и значају пажње у хришћанском животу.
Стаматис Склирис: О пажњи – према ријечима епископа Атанасија
Посебно је важно што пажњу не издваја као изоловану аскетску дисциплину, него је доводи у везу са љубављу према Христу и човјеку. У свједочењу Склириса пажња се показује као супротност равнодушности. Тај мотив отвара могућност да се једна наизглед једноставна духовна препорука разумије као темељно питање човјековог односа према постојању.
У том свједочењу налазимо једну реченицу која може бити средиште читавог овог текста:
„Пажња је супротност равнодушности.“
Пажња и духовна будност
У православној аскетској традицији пажња је блиско повезана са трезвоумљем, односно духовном будношћу (νήψις). Она подразумијева сабраност ума и срца, способност препознавања помисли и чувања унутрашњег живота. Човјек који је расијан и препуштен непрестаном кретању мисли тешко може да оствари истинску унутрашњу слободу.
Ипак, пажња не треба да остане затворена унутар индивидуалног духовног искуства. Њена сврха није само очување унутрашњег мира него оспособљавање човјека за истински однос. Духовна будност има смисла онда када човјека чини отвореним за присуство другога.
Зато је важно разликовати пажњу као концентрацију од пажње као личносног односа. У првом случају човјек усмјерава свијест према предмету; у другом препознаје присуство личности која се не може свести на предмет његовог посматрања. Пажња у том смислу није само способност да нешто примијетимо него спремност да пред присуством другога не останемо равнодушни.
Пажња као етичка одговорност
Овдје се отвара етичка димензија пажње. Човјек може знати много о другима, а да их заправо не види. Може препознати њихове спољашње особине, друштвени положај и поступке, а да не постане свјестан њихове непоновљивости и достојанства.
У том смислу пажња претходи етичком поступку. Прије него што човјек помогне другоме, он мора да примијети његову потребу, односно да прије него што покаже саосјећање, мора да буде отворен за његово страдање. Равнодушност није само одсуство доброг поступка него често и одсуство способности да се други уопште препозна као неко ко ме се тиче.
Ова тврдња је блиска философији Емануела Левинаса. За Левинаса сусрет са лицем Другога прекида затвореност субјекта у себе и поставља пред њега захтјев одговорности. Други није предмет којим располажем нити појава коју могу до краја обухватити својим знањем. Његово присуство поставља ме пред етички захтјев који претходи мојој самовољи.
Иако Атанасијево богословско полазиште није исто што и Левинасова философија, њихове мисли сусрећу се у одбацивању самодовољног субјекта. Човјек не остварује себе затварањем у сопствену слободу, него управо њеним отварањем за другога.
Онтолошка димензија пажње
Међутим, пажња има и дубљу, онтолошку димензију. Ако човјек није изолована индивидуа него личност која своје постојање остварује у заједници, онда пажња није само спољашњи додатак његовом животу. Она је један од начина на који се личносни однос успоставља и потврђује.
Ову тврдњу можемо повезати са тројичним богословљем које заузима централно мјесто у мисли владике Атанасија. Хришћанско разумијевање Бога као Свете Тројице открива да личност и заједница нису супротстављене стварности. Личност није укинута заједницом, нити заједница постоји мимо личности. Љубав и слобода представљају темељне димензије личносног постојања.
У књизи Од слободе ка љубави владика Атанасије разматра управо овај однос слободе, личности и љубави. Његово богословско полазиште омогућава да се пажња посматра као један од израза отворености личности за другога. Она није сама по себи онтолошки темељ постојања, али представља начин на који се личносна отвореност остварује у конкретном животу.
Другим ријечима, човјек није личност само зато што посједује свијест о себи него и зато што је способан да препозна другога као личност. Пажња је зато један од услова истинског сусрета, а сусрет је простор у којем се слобода остварује као љубав.
Пажња као начин познања
Овакво разумијевање пажње има значајне посљедице и за питање сазнања. Другога не можемо истински упознати ако му приступамо искључиво као предмету анализе. Његова личност не исцрпљује се у опису његових особина, поступака и психолошких стања.
У том погледу пажња се може повезати и са Достојевским, чије је дјело Атанасије често тумачио из перспективе хришћанског разумијевања слободе и љубави. Код Достојевског човјек никада није потпуно објашњив спољашњим околностима. Он остаје биће слободе, унутрашње драме и могућности преображаја.
Сличну димензију сусрећемо и код Михаила Бахтина, за кога је човјекова личност неодвојива од дијалога. Други се не може свести на мој коначни суд о њему, јер његова ријеч и његово постојање увијек задржавају могућност новог откривања.
Пажња је зато и услов истинског разумијевања: она захтијева да другоме оставимо простор да буде оно што јесте, умјесто да га унапријед затворимо у категорије којима располажемо.
Од пажње према творевини до одговорности за свијет
Пажња се код Атанасија не може ограничити само на међуљудске односе. Њено значење проширује се и на однос према творевини. У једној бесједи на Недјељу свих светих он наглашава потребу да се човјек према свему односи „са пажњом и љубављу“, укључујући и животиње као бесловесна бића.
У поменутој бесједи он говори о човјековој одговорности према животињама и цјелокупној творевини:
„Зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама.“
Овај исказ открива важну димензију хришћанске одговорности. Свијет није само скуп ствари којима човјек располаже, него творевина која му је повјерена. Пажња је зато и начин превазилажења инструменталног односа према природи. Она подразумијева поштовање живота и свијест о одговорности коју човјек има према свему створеном. Јер се цјелокупна творевима као Божије дјело спасава кроз човјека, који је круна стварања свијета, како је говорио Атанасије.
Криза пажње у дигиталном добу
У савременом друштву питање пажње добија ново значење. Човјек је изложен непрестаном приливу информација, слика и порука, али то не значи да је постао пажљивији. Напротив, информациона презасићеност често производи расијаност и неспособност да се човјек задржи пред другим човјеком.
Можемо бити непрестано повезани, а да притом останемо затворени у себе. Као што можемо знати много о другима, а да не препознамо њихову стварну потребу. Или, реаговати на безброј садржаја, а да изгубимо способност истинског одзива.
Овдје се Атанасијево разумијевање пажње може довести у дијалог са савременим анализама кризе пажње, посебно са размишљањима Бјунг-Чул Хана о расијаности, убрзању и губитку способности задржавања пред другим. Али, разлика у приступима је што се код Атанасија излаз из расијаности не тражи само у промјени културних навика него у духовном преображају човјека.
Пажња и херменеутички одзив
У овом контексту могуће је направити и корак према једном ширем питању: каква је веза између пажње и разумијевања?
Свако истинско разумијевање подразумијева спремност да се чује оно што долази од другога. Човјек који унапријед зна шта други има да каже, који не оставља простор за његову различитост и који све тумачи унутар сопствених представа, заправо није ушао у дијалог. Пажња је зато претпоставка херменеутичког односа. Она омогућава да присуство другога буде препознато прије него што буде протумачено. Из таквог препознавања настаје могућност одговора.
Овдје се може увести појам херменеутичког одзива: смисао се не остварује само у разумијевању него и у слободном одговору на оно што нам се открива. Пажња је његов претходни услов, јер човјек може одговорити само на оно што је заиста спреман да чује и препозна. Зато се пажња може разумјети као почетак једног етичког и херменеутичког кретања: од будности, преко препознавања другога, до одговорности и љубави.
Закључак
Свједочење Стаматиса Склириса о размишљањима владике Атанасија отвара могућност да пажњу сагледамо изван њеног уобичајеног психолошког и аскетског значења. Она није само способност концентрације нити техника духовног самонадзора. Пажња је духовна будност која човјека ослобађа од равнодушности, етичка отвореност која га чини одговорним за другога и начин на који се остварује његова личносна природа.
Прије него што човјек одговори другоме, он мора бити способан да га види и чује. Пажња је зато почетак разумијевања, али и почетак одговорности. Она показује да човјек није створен за затвореност у себе него за заједницу са Богом, другим човјеком и цјелокупном творевином.
У том смислу, пажња није само једна од човјекових способности. Она је начин постојања.
