Војна стратегија, промјене односа снага и судбина становништва на херцеговачком ратишту од 1992. до 1994. године.
Рат у Херцеговини током 1992. године није био само низ локалних сукоба за поједина насеља и планинске положаје. Био је то дио ширег војног и политичког процеса у којем су се формирале нове линије раздвајања, мијењали односи снага и одлучивало о будућем територијалном распореду у Босни и Херцеговини. Посебно значајна је била друга половина рата, када су се на простору Херцеговине водиле велике операције хрватских и бошњачких снага, али и одлучујуће одбрамбене битке Војске Републике Српске.
Географски положај Херцеговине давао је овом простору посебну војну важност. Контрола над долином Неретве, планинским масивима Вележа, Прења и Хргуда, као и комуникацијама према Невесињу, Билећи, Требињу и Дубровнику, имала је значај далеко изван локалног ратишта. Због тога су борбе на овом подручју биле повезане са ширим војним плановима зараћених страна.
Од операције „Чагаљ“ до нових линија фронта
Једна од првих великих промјена на херцеговачком ратишту догодила се у јуну 1992. године, током операције коју хрватска војна историографија назива „Липањске зоре“, док се у српским изворима често користи назив „Чагаљ“.

Хрватске формације у операцији “Чагаљ”
Хрватске снаге, уз учешће ХВО-а и других формација, успоставиле су контролу над значајним дијеловима долине Неретве. Мостар, Чапљина и Столац добили су нови војни и политички положај, док су српске снаге потиснуте са дијела територије коју су до тада контролисале у долини Неретве. Операцији су претходили политички притисци западних земаља на тадашње руководство Србије, а реализовани одлуком Савјета безбједности који је резолуцијом 752 затражио престанак војног присуства и повлачење јединица ЈНА. 4. маја 1992. је донесена одлука Предсједништва СР Југославије о повлачењу ЈНА, официрског кадра и војне инфраструктуре са подручја БиХ. Тај моменат је био сигнал хравтским и бошњачким војним снагама који су га искористиле и оствариле територијалне претензије у Херцеговини.
Одмах након тога је 12. маја 1992. формирана Војска Републике Српске (ВРС). Ипак та транзиција је у значајној мјери ослабила војну позицију српске стране, јер су промјене биле значајне, а одсуство регуларних састава ЈНА се покушало надокнадити додатном мобилизацијом локалног становништва. Специфичност херцеговачког ратишта огледала се и у изузетно високом степену мобилизације. Према подацима о бројном стању Херцеговачког корпуса, мобилизацијско напрезање у јесен 1992. године достизало је око 20 одсто становништва у његовој зони одговорности. Корпус је тада бројао око 24.000 људи. У Билећи је, према подацима борачких организација, одзив на мобилизацију прелазио 92 одсто. Ови подаци свједоче о размјерама високог војног ангажовања локалног становништва, али и о чињеници да рат у Херцеговини није био резултат никакве спољне агресије, како се то тада истицало у пропагандне стврхе на супротним странама.
С друге стране, у операцијама на херцеговачком ратишту нису учествовале само локалне јединице ХВО-а и Армије РБиХ него и регуларне јединице Хрватске војске (ХВ), које су биле под командом и финансијским системом Републике Хрватске. Хрватска је током 1992. организовала тзв. Јужно бојиште којим је командовао генерал Јанко Бобетко. Оно није било ограничено само на територију Хрватске, већ је обухватало и дијелове Херцеговине. Управо је Бобетко руководио операцијом „Чагаљ“ у јуну 1992, у којој су учествовале регуларне јединице ХВ, заједно са ХВО-ом и другим формацијама. Према хрватским изворима у тој операцији је учествовало 4.670 припадника ХВ.

Јанко Бобетко, хрватски генерал
Посљедице ових операција у јуну 1992. биле су велике и за цивилно становништво. Српско становништво из долине Неретве у великој мјери је напустило своја насеља, а бројна села остала су без својих становника. У српским изворима посебно се помињу страдања и протјеривање становништва из Брадине, Пребиловаца, Клепаца и других мјеста. У наредним мјесецима војне операције настављене су на простору Попова поља, Бобана и Требињске шуме. Хрватска војска настојала је да обезбиједи дубровачко залеђе и потисне српске снаге са положаја са којих су могле контролисати прилазе Дубровнику.
Влаштица – битка за дубровачко залеђе
Посебно значајна операција одиграла се у октобру 1992. године, када су снаге Хрватске војске покренуле операцију „Влаштица“. Планина Влаштица, висока око 915 метара, представљала је један од доминантних положаја у дубровачком залеђу. Њен значај произлазио је из могућности надзора ширег простора Дубровника и околине, као и контроле важних праваца кретања и војних дејстава.

Хрватска војска у операцији “Влаштица”
Према хрватским војним изворима, операција је почела 22. октобра 1992. године, а у њој су учествовале јединице 4. гардијске бригаде „Пауци“ и 163. дубровачке бригаде ХВ. Напад је изведен из више праваца, уз снажну артиљеријску подршку. Посебно су били важни правци према Влаштици, Илијином врху и Бувавцу. Хрватска војна историографија ову операцију представља као један од значајних успјеха на јужном бојишту, јер је њоме уклоњен важан ослонац српске одбране у дубровачком залеђу. До краја октобра хрватске снаге овладале су кључним положајима и успоставиле нову линију одбране.
Из перспективе српског становништва Попова поља и Требињске шуме, посљедице су биле знатно шире од војног помјерања линије фронта. Положаји које је Хрватска војска заузела омогућили су јој да учврсти контролу над дијелом територије општине Требиње, а касније је тај простор ушао у састав новоформиране општине Равно. Српско становништво са тиј подручја је у цјелини протјерано, а сва цивилна инфраструктура је уништена.

Након што је хрватска војска ушла у српско село Чаваш у Попову
Борбе су се наставиле и на другим дијеловима јужног фронта. На правцу Рапти–Бобани, у септембру 1992. године, хрватске снаге покушале су да обухватним нападом пресјеку српске положаје и одвоје их од њихових база у Поповом пољу. У тим борбама посебно се помиње отпор Бобанске чете под командом Неђе Видаковића.
Тако је до краја 1992. године успостављена нова линија фронта на југу Херцеговине, која се у значајној мјери одржала до завршетка рата.

Прва Митровданска офанзива – 8. новембар 1992.
Док су се на јужном фронту учвршћивале нове линије раздвајања, највећи војни изазов за српске снаге у источној Херцеговини представљала је офанзива на мостарско-невесињском правцу, започета 8. новембра 1992. године, на Митровдан.
Операција је у српском памћењу остала позната као Прва Митровданска офанзива. Напад су извеле здружене хрватске и бошњачке снаге, уз учешће јединица ХВ, ХВО-а и тадашњих муслиманских војних формација. Оперативна замисао била је да се пробију положаји Невесињске бригаде, заузму доминантни висови на Вележу, Прењу и Хргуду и створе услови за даље наступање према Невесињу. У ширем смислу, оваква операција могла је значајно да промијени војни положај источне Херцеговине.
Према подацима из српске војне документације напад је био припреман дуже вријеме. У њему су ангажоване бројне јединице са простора Мостара и ширег херцеговачког ратишта. Укупна процјена нападачких снага је била око 40.000, наспрам 4.000 српских одбрамбених снага. Хрватски војни извори потврђују значајну артиљеријску подршку и координацију дејстава. Напад је почео око шест часова ујутру, снажном артиљеријском припремом. Према наводима у српским документима, артиљеријска ватра била је усмјерена на читаву линију одбране, а дио нападачких снага покушао је да се убаци у позадину Невесињске бригаде.
Посебно тежак удар био је усмјерен на простор Горњих Врањевића, Камене и Рабине. Ту се налазио 4. моторизовани батаљон Невесињске бригаде, под командом Ранка Продановића. На једном од најважнијих положаја налазили су се Билећки добровољци под командом Рада Радовића. У тренутку напада одбрана је била знатно ослабљена одсуством дијела бораца који су обиљежавали крсну славу. На појединим положајима налазио се мали број бранилаца, који су морали да издрже снажну артиљеријску припрему и прве пјешадијске нападе. Борбе су се водиле непосредно, уз велике губитке на обје стране. Иако је нападачка страна пред почетак офанзиве убацила у позадину српске војске дијелове својих јединица, одбрана није сломљена, а у моментима се водила тзв. одсудна одбрана. Током дана пристизала су појачања из Невесиња и других мјеста, а нападне снаге нису успјеле да остваре планирани пробој. Борбе су трајале наредних дана, све до средине новембра. Према српским војним подацима, посљедњи већи фронтални пјешадијски напади забиљежени су 12. новембра, док је 15. новембар означио завршетак офанзиве.
Подаци о губицима нису једнозначни. Према документацији Херцеговачког корпуса, српска страна имала је 42 погинула и око 200 рањених. Губици нападачких снага у Првој Митровданској офанзиви никада нису цјеловито и званично документовани у јавно доступним изворима. У српским ратним и послијератним публикацијама су процјене од око 500 до 800 погинулих непријатељских снага, док се број рањених процјењује на више од хиљаду. Радио Глас Америке је тих дана извјештавао о преко 500 погинулих.
Значај ове битке није био само у одбрани појединих положаја. Неуспјех офанзиве значио је да је источна Херцеговина остала повезана са осталим дијеловима Републике Српске и да није дошло до планиране промјене војног распореда на овом простору.

С лијева на десно: Спасо Капор, Зоран Пурковић, Ново Томановић, Душан Шекуларац и Новица Гушић
Друга Митровданска офанзива – новембар 1994.
Двије године касније, у новембру 1994, поновљен је покушај пробоја српске одбране на мостарско-невесињском правцу.
У међувремену су се политичке и војне околности значајно промијениле, јер је Мостар и долина Неретве било поприште сукоба бошљачких и хрватских снага у међусобној борби за превласт на том подручју. Хрватска страна је једнострано формирала Херцег-Босну као јединствени терирториј хрватског народа у БиХ. Ипак, под притиском западних сила је Вашингтонским споразумом од 18. марта 1994. окончан оружани сукоб између Хрвата и Бошњака и створена Федерација БиХ. Тиме су се отвориле могућности за нову координацију војних операција против Војске Републике Српске. У јесен 1994. године Армија РБиХ настојала је да искористи промијењени однос снага и покрене офанзивна дејства на више ратишта. На простору Херцеговине операција је била повезана са планом „Јесен 94“.
За разлику од 1992. године, главни носилац напада на мостарско-невесињском правцу била је Армија РБиХ, односно њене јединице из мостарског и коњичког подручја. Посебно су били ангажовани припадници 4. корпуса, као и специјалне формације, међу којима су били „Црни лабудови“. Према српским изворима, план је предвиђао убацивање већег броја бораца у дубину одбрамбеног распореда ВРС, са задатком да се нападну командна мјеста, комуникације и позадински положаји, након чега би услиједио фронтални напад. Међутим, одбрамбене снаге су располагале искуством из претходне офанзиве. Команда Невесињске бригаде, сада у оквиру 8. херцеговачке моторизоване бригаде, предузела је мјере појачане борбене готовости и организовала кружну одбрану.

Припадници јединице “Црни лабудови”
Напад је почео 11. новембра 1994. године. Борбе су се водиле на широком простору од Подвележја и села Бањдола и Равница до Рабине, Жуберина, Врањевића и других положаја у дубини одбрамбеног распореда. Према српској документацији, дио убачених група откривен је прије него што су успјеле да изврше планиране задатке. Посебно тешке борбе вођене су око командног мјеста Невесињске бригаде на простору Пријеког грма, као и у рејонима Рабине и Жуберина.
Са бошњачке стране, међутим, ова операција посматра се као дио ширег плана „Јесен 94“, у којем су учествовале различите бригаде и специјалне јединице. Према историјату Четврте муслиманске славне бригаде, њени припадници имали су задатке у подршци операцији, укључујући покушаје продора у дубину противничких положаја и извлачење група које су се нашле у тешком положају. Овај податак је важан јер показује да се не може говорити о једном јединственом борбеном искуству свих учесника. Док српски извори наглашавају неуспјех продора и велике губитке нападача, бошњачка свједочења описују проблеме у реализацији планираних задатака и извлачењу јединица.
Напад није довео до пробоја одбране, иако су и у Другој Митровданској офанзиви у српску позадину уочи офанзиве убачене значајне снаге Армије БиХ. Српске снаге задржале су положаје, а покушај наступања према Невесињу је заустављен. Губици и ове офанзиве остају предмет различитих процјена. Српски извори наводе 22 погинула и око 220 рањених на својој страни. Према подацима које је објавила нападачка страна, губици Армије РБиХ у Другој Митровданској офанзиви износили су 82 погинула, 94 рањена и 10 заробљених припадника. Насупрот томе, истраживање Меморијалног центра Републике Српске, засновано на војној документацији, телевизијским снимцима и свједочењима учесника, процјењује да је број погинулих био око 117. Иако се ови подаци разликују, оба указују на значајне губитке нападачких снага.

Друга Митровданска офанзива
И у Другој Митровданској офанзиви се посебно истакла Добровољачка јединица из Билеће под командом Рада Радовића, која је на подручју Жуберина и Рабине ликвидирала већи дио убачених непријатељских формација.
Зашто су Митровданске битке биле важне?
Двије Митровданске офанзиве имају посебно мјесто у војној историји Херцеговине јер су показале колико је значајна била контрола планинских масива и комуникација изнад долине Неретве. У оба случаја циљ нападача био је да се промијени постојећи одбрамбени распоред и отвори пут према Невесињу. Али су оба покушаја пробоја заустављени.
За разумијевање рата у Херцеговини посебно је важно раздвојити војне резултате од посљедица по цивилно становништво. Заузимање територије није само промјена линије на војној карти. Оно је често значило напуштање домова, уништавање села, страдање цивила и прекид вишевјековног живота појединих заједница.
На простору долине Неретве и Попова, као и већег дијела Бобана до Површи уништене су бројне куће, цркве и спомен-обиљежја српског православног становништва. Међу најтежим примјерима су разарање манастира Житомислић, оштећење Саборне цркве у Мостару, уништавање спомен-костурнице у Пребиловцима и споменика српским жртвама у Чавашу.
Двије Митровданске битке остале су упамћене као симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине.
Извори:
Српски извори
-
Предраг Лозо, Одсудна одбрана: Митровданске офанзиве на источну Херцеговину 1992. и 1994. године, РЦИРЗ, Бања Лука, 2021.
-
Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992–1995. године, Невесиње–Београд, 2017.
- Документација Херцеговачког корпуса ВРС и свједочења учесника. Меморијални центар Републике Српске
Хрватски извори
-
Министарство одбране Републике Хрватске, Дубровник – брошура о Домовинском рату, поглавље „Операција Влаштица“.
- Удружење ветерана 4. гардијске бригаде, историјат операције „Влаштица“.
Бошњачки извори
- Историјат Четврте муслиманске славне бригаде – ратни пут и учешће у операцији „Јесен 94“.
