Херцеговина

Манастир Богордице Стонске

Редакција

Заборављено духовно средиште Хумске земље и траг средњовјековне Херцеговине

На источном ободу Стонског поља, недалеко од старих стонских солана, налази се црква Госпе од Лужина. Данас она дјелује као усамљена сакрална грађевина у пејзажу који чува трагове вишевјековне историје Стона. Међутим, овај локалитет крије много значајније поглавље средњовјековне историје: ту се налазило духовно средиште Хумске земље – манастир Свете Богородице Стонске, у којем је почетком XIII вијека било сједиште Хумске епископије.

Историја овог манастира важна је не само за историју Српске православне цркве него и за разумијевање духовне географије средњовјековног Хума, чије се границе нису поклапале са данашњим административним и државним границама Херцеговине.

Светиња старија од Хумске епископије

Према средњовјековним изворима, Свети Сава је 1219. године, приликом организовања самосталне Српске архиепископије, поставио првог хумског епископа Илариона у Стону, у цркви Свете Богородице. Тај податак забиљежен је у српској средњовјековној црквеној традицији и представља једно од најважнијих свједочанстава о црквеној организацији Хумске земље.

Ипак, посебно је занимљиво питање да ли је Богородичин манастир настао тек у вријеме Светог Саве или је његова историја знатно старија.

Истраживања историчарке умјетности Оливере М. Кандић указују на могућност да је Богородичина црква у Стону постојала и прије 1219. године. У литератури се појављује предање које њено оснивање повезује са хумским кнезом Мирославом, братом Стефана Немање, док се њено украшавање доводи у везу са његовим сином Андријом. Уколико се прихвати могућност старијег поријекла светиње, онда је Свети Сава у Стону затекао већ постојеће духовно средиште и дао му нову црквену улогу, одређујући га за сједиште Хумске епископије.

Црква Свете Богородице у Стону

Манастир и његово духовно средиште

Манастир Богородице Стонске није био само храм у којем је столовао епископ. Средњовјековни документи свједоче о његовој имовини и посједима, што говори о организованој монашкој установи. Посебно је значајна повеља српског краља Уроша I из око 1253. године, којом су манастиру даривани посједи у Брскову. Овај податак потврђује да је манастир имао имовинску основу и да је био укључен у ширу мрежу црквених и привредних односа средњовјековне српске државе.

Хумска епископија је у Стону остала до средине XIII вијека, када је њено сједиште премјештено у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, у данашњем Бијелом Пољу. Разлози за премјештање били су повезани са политичким и територијалним промјенама у Хумској земљи.

Тиме Стон није одмах изгубио свој црквени значај, али је започео процес постепеног слабљења његове улоге у православном црквеном животу.

Промјена власти и нестанак манастира

Године 1333. Стон и Пељешац дошли су под власт Дубровачке републике. Та промјена означила је почетак новог раздобља у историји овог простора. Уговор између српског краља Стефана Душана и Дубровника садржао је и одредбу о останку православног свештеника у Стону, што показује да је православна заједница и након промјене власти имала своје мјесто у локалном животу.

Међутим, црквене прилике су се временом мијењале. Према дубровачком катастарском документу из 1393. године, манастир Свете Марије већ је био запустио, а његова имовина била је у посједу дубровачке комуне. Српско становништво које је насељавало то подручје је једним већим дијелом га напустило, а неке породице су преведене на католичку вјеру.

Управо се у овом документу појављује важан траг за утврђивање положаја манастира. Помињање солана и манастира Свете Марије у истом запису навело је истраживаче да манастир лоцирају у дијелу Стонског поља познатом као Лужине, гдје се и данас налази црква Госпе од Лужина.

Ипак, коначна археолошка идентификација свих дијелова некадашњег манастирског комплекса још није извршена.

Шта је остало од некадашње светиње?

Данашња црква Госпе од Лужина чува трагове сложене грађевинске прошлости. Према подацима Туристичке заједнице Стона и локалне црквене презентације, њена данашња грађевинска цјелина припада различитим временским слојевима. Посебно су значајни предроманички камени фрагменти пронађени у цркви и њеној околини, који свједоче о постојању старије сакралне грађевине на овом простору.

Данашња црква је током вијекова мијењана и обнављана, али су изостали додатни археолошки налази овог локалитета. Хрватска страна никада није била заинтересована за детаљније истраживање, али ни српска никада није показивала већи интерес.

У сваком случају, простор Лужина остаје један од најважнијих материјалних трагова средњовјековног православног црквеног живота Стона.

Духовна географија Хумске земље

Историја манастира Богородице Стонске подсјећа нас да се духовна и културна географија средњовјековне Херцеговине не може посматрати искључиво кроз данашње границе. Стон и Пељешац били су дио историјског простора Хумске земље, а њихова улога у црквеном животу српског народа била је знатно већа него што би се могло закључити на основу данашњег положаја ових мјеста.

Манастир Богородице Стонске представља једну од оних светиња чије је историјско значење надживјело њихово физичко постојање. Од могућих коријена у XII вијеку, преко времена Светог Саве и Хумске епископије, до запустјелости крајем XIV вијека, његова историја одражава велике промјене које су обликовале духовни и политички простор Хума.

Данас, када се посматрају зидови Госпе од Лужина, тешко је замислити да је управо на овом простору било једно од најзначајнијих црквених средишта средњовјековне Херцеговине. Али историјско памћење не зависи само од очуваних грађевина. Оно се обнавља и кроз документе, предања и истраживања која поново откривају мјеста што су временом нестала из колективног памћења.

Манастир Богородице Стонске зато није само један од заборављених манастира Херцеговине. Он је свједочанство о времену у којем је Стон био једно од њених духовних средишта и о историјском простору Хума који је повезивао приморје, Попово и унутрашњост Херцеговине.