О Цркви која није од овога свијета, али јесте одговорна за човјека у овоме свијету
„Црква, иако није од овога света, она ипак постоји и дела у овом свету и за овај свет.“
— Владика Атанасије Јевтић
Постоји једна врста теолошког говора која на први поглед дјелује духовно узвишено, јер се позива на вјечност, Царство Божије и пролазност овоземаљских ствари. Међутим, када се мало пажљивије погледа, испоставља се да иза таквог говора стоји нешто сасвим друго: одустајање од човјека, његове историјске стварности и одговорности за свијет у којем живи. То је теологија која много говори о спасењу, а мало о човјеку. Она се позива на вјечност, али нема много тога да каже о неправди у садашњости и која је, у крајњем случају, престала да буде животворна.
Недавна изјава архимандрита Рафаила (Бољевића) из Боке, игумана манастира Подмаине, објављена на TIk Tok-у, пружа добар повод да се позабавимо управо овим феноменом. Говорећи о људима који су гласали за студентску листу, он их назива „обманутим свијетом“ и поручује да се не треба исцрпљивати у увјерењу да ће промјена власти, политике, економије или геополитичких односа донијети нешто боље. Своју поруку завршава ријечима: „Црква није од овог свијета.“
На први поглед, у овој реченици нема ничега спорног. Христос заиста каже да Његово Царство није од овога свијета (Јн 18, 36). Црква није политичка организација, нити се њена мисија може свести на промјену власти, економске односе или геополитичке интересе. Хришћанство није идеологија која обећава земаљски рај након одређене политичке промјене.
Али шта у Рафаиловом случају значи да Црква није од овога свијета? Да ли то значи да она нема одговорност према свијету? Да ли су питања слободе, правде, достојанства човјека и злоупотребе власти нешто чиме се хришћанин не треба превише оптерећивати?
Такво тумачење било би не само погрешно него и дубоко противрјечно самој основи хришћанске вјере.
Оваплоћење као одговор на бјекство од историје
Хришћанство не почиње од идеје да је свијет нешто чега се треба ослободити, него од тајне Оваплоћења. Бог постаје човјек и улази у конкретну људску историју. Не долази у неки апстрактни простор духовности, него у свијет насиља, неправде, политичке самовоље, сиромаштва, страдања и људске несигурности. Христос не заобилази историјску стварност свога времена. Он се сусреће са људима на маргинама друштва, са болеснима, сиромашнима, одбаченима и онима који су изложени неправди. Његова проповијед није позив на равнодушност према земаљском животу, него откривење другачијег начина постојања у њему.
Зато је немогуће раздвојити хришћанску духовност од конкретног човјека. Ако је човјек створен по лику Божијем, онда његово достојанство није апстрактна теолошка категорија. Оно се остварује и брани у конкретним односима, у породици, друштву, заједници и историји.
Црква није од овога свијета по свом поријеклу и есхатолошком назначењу, али она јесте у овоме свијету. Њена мисија није да свијет прихвати као коначно стање ствари, него да свједочи о могућности његовог преображаја. Управо зато она не може бити равнодушна према ономе што се у њему догађа.
Када духовност постане оправдање за пасивност
Посебно је проблематично када се људи који траже политичке и друштвене промјене проглашавају обманутим свијетом. У овом случају, архимандрит Рафаило не говори само о ограничености политике и немогућности да се политичким средствима оствари коначно људско благостање. Он политичко опредјељење једног дијела грађана смјешта у категорију духовне заблуде.
Али ко је овдје заправо обманут? Да ли је обманут онај који вјерује да је могуће живјети у уређенијем друштву, да институције треба да буду одговорне, да власт није власништво оних који је врше и да човјек има право да захтијева правду? Или је проблем у томе што се од човјека очекује да прихвати постојеће стање као нешто што не треба превише преиспитивати?
Наравно, политичка промјена сама по себи не гарантује боље друштво. Ниједна политичка опција нема монопол над истином, нити се хришћанска вјера може поистовјетити са било којим политичким програмом. Али из тога не произлази да је тежња ка промјени неправедних односа бесмислена или духовно сумњива. Хришћанство не обећава да ће политичке промјене спасити човјека, али га исто тако не учи да се одрекне одговорности за свијет у којем живи.
Управо ту треба тражити разлику између хришћанског есхатолошког погледа и религиозног бјекства од стварности. Први човјеку даје слободу да не апсолутизује ниједан земаљски поредак. Други му нуди оправдање да се не бави неправдом, јер је, тобоже, све то пролазно и безначајно.
Ако су политика, економија и геополитика заиста толико пролазне и безначајне за хришћанску мисију, онда би тај принцип морао важити подједнако за све политичке власти и све политичке актере. Не може се политичка стварност проглашавати духовно неважном када грађани траже промјене, а истовремено прихватати политичка блискост као нешто што не захтијева теолошко преиспитивање.
Црква има право на дијалог са влашћу, као и обавезу да се бави питањима која се тичу друштва. Али њена слобода зависи управо од тога да ниједну власт не прихвати као свој природни политички ослонац. Њена пророчка улога није у томе да буде против сваке власти, него да ниједној власти не дозволи да се постави изнад мјере истине, правде и људског достојанства. Када се та дистанца изгуби, појављује се опасност да се политичка лојалност почне представљати као духовна мудрост, а захтјев за одговорношћу власти као свјетовна заблуда.
Атанасијева жива теологија
У овом контексту посебно је важна Јаковљева посланица, у којој читамо: „Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва“ (Јак 2, 26).
Ове ријечи нису позив на политички активизам, нити се из њих може извести обавеза подршке било којој политичкој опцији. Њихов значај је много дубљи: вјера не може остати затворена у простору декларација, духовних порука и проповиједања истина које немају никаквог одјека у животу. Ако се говори о љубави према ближњем, мора се говорити и о условима у којима тај ближњи живи. Ако се говори о слободи у Христу, не може се занемарити достојанство човјека који је изложен самовољи и притиску. Ако се говори о истини, не може се одустати од њеног тражења у конкретним друштвеним односима.
Ту теологију смо слушали од владике Атанасија у Херцеговини, који се у својим тумачењима непрестано враћао на примјере Светих Отаца. Свети Јован Златоусти није посматрао хришћанство као затворени простор личне побожности. Његова проповијед непрестано се враћа питањима сиромаштва, неправде, односа према богатству и одговорности за другога. За њега није било могуће одвојити однос према Богу од односа према човјеку. Спасење није индивидуално повлачење из свијета, него улазак у заједницу. Човјек се не спасава тако што престаје да види другога, него тако што у другом препознаје личност, икону Божију.
Владика Атанасије Јевтић је још прије неколико деценија упозоравао на опасност од свођења Цркве на храм и обреде, односно на њено затварање у простор одвојен од стварног људског живота. У тексту „Марксистичко и хришћанско схватање религије и философије“ записао је да Црква, иако није од овога свијета, „ипак постоји и дела у овом свету и за овај свет“.
Атанасије је ту мисао потврђивао и сопственим јавним дјеловањем. Током студентских протеста 1991. године стао је уз младе људе који су тражили истину, правду и слободу. У томе није препознавао недопустиво мијешање Цркве у свјетовне послове, него питање људског достојанства и одговорности. Његова теологија није изводила Цркву из свијета, него је њену слободу од свјетовних моћи сматрала предусловом одговорности за свијет.
Атанасијева теологија зато представља важну противтежу сваком покушају да се хришћанска духовност затвори у простор личне побожности и одвоји од конкретног човјека. Црква не треба да буде политички актер, али не смије ни да постане посматрач људског страдања и неправде. Њена надсвјетовност није алиби за равнодушност, него основ њене слободе да свакој власти и сваком времену постави мјеру Јеванђеља.
Теологија која је престала да одговара
Назив „мртва теологија“ зато не означава теологију која се не слаже са неким политичким ставом. Он означава теолошки говор који губи додир са животом, који духовне истине претвара у формуле за оправдавање постојећег стања и који престаје да поставља питања тамо гдје су она најпотребнија.
Проблем није у томе што архимандрит Рафаило сматра да политичка промјена не може донијети коначно спасење човјеку. Проблем настаје онда када се из те истине изводи закључак да су људи који траже промјене обманути, као да је њихова тежња ка праведнијем друштву сама по себи знак духовне заблуде. Хришћанство не обећава савршено друштво, али не ослобађа човјека од одговорности да се противи неправди. Оно не претвара политику у религију, али ни религију у изговор за политичку пасивност.
Зато би једно питање требало да остане отворено пред сваким ко говори у име Цркве: ако се од хришћанина очекује да се не исцрпљује питањима политике, економије и друштвених односа, шта му онда преостаје од одговорности за ближњег?
Јер теологија која више не препознаје човјека у његовој конкретној историјској стварности, која не чује његов вапај и не препознаје његову потребу за слободом и достојанством, можда и даље говори о Богу. Али питање је да ли још увијек говори у духу Јеванђеља.
Црква није од овога свијета. Али њена љубав, њена одговорност и њено свједочење не могу бити изван свијета.
Извори:
- Атанасије Јевтић, „Марксистичко и хришћанско схватање религије и философије“, посебно стр. 131–133.
- „Владика Атанасије и протести 1991. и 1992: Два разговора“, Теологија.нет.
- Јаковљева посланица, 2, 26.
- Јеванђеље по Јовану, 18, 36.
