Како миграција постаје искуство дубоког губитка идентитета, припадности и животног смисла
Одисејева одисеја није само прича о дугом путовању, препрекама и искушењима на путу повратка кући. Она је и прича о човјековој потреби да се врати мјесту којем припада. Док лута морима, Одисеј не тражи само Итаку као географску тачку, већ свијет у којем његов живот има смисао, у којем га неко препознаје и у којем његово име нешто значи. Његово путовање зато није само физичко удаљавање од дома, него и непрестано суочавање са могућношћу да изгуби властити идентитет.
Управо је ову античку причу шпански психијатар Хосеба Ачотеги (Joseba Achotegui) искористио као полазиште за разумијевање једног савременог феномена који је назвао Одисејевим синдромом (Ulysses Syndrome). Ријеч је о стању хроничног и вишеструког стреса који погађа мигранте изложене изузетно тешким животним околностима, нарочито када су одвајање од породице, губитак друштвених веза, неизвјесност и непријатељско окружење удружени у дуготрајно искуство животне несигурности.
Ачотеги је професор психијатрије на Универзитету у Барселони и један од истакнутих истраживача у области менталног здравља миграната. Свој концепт развијао је током више деценија, а 2020. године објавио је књигу El síndrome de Ulises. Contra la deshumanización de la migración (Одисејев синдром. Против дехуманизације миграција), у којој је систематизовао своја истраживања и искуства у раду са мигрантима и избјеглицама.

Између одласка и губитка
Миграција је одувијек била дио људске историје. Људи су напуштали своје домове због ратова, глади, прогона, економских прилика или потраге за бољим животом. Међутим, одлазак из једног простора и долазак у други не значе нужно и једноставан прелазак из једног начина живота у други. Човјек може промијенити државу, запослење и друштвено окружење, али не може тако једноставно промијенити властито искуство свијета.
Оно што Ачотеги назива Одисејевим синдромом настаје у околностима у којима се више различитих стресора појављује истовремено и траје дуже него што човјекове способности прилагођавања могу поднијети. Усамљеност, одвојеност од породице, страх од будућности, друштвена искљученост, несигурност запослења и правног статуса, као и тешкоће у прихватању новог језика и културе, постају дио свакодневног живота.
Важно је нагласити да Ачотеги овај синдром не посматра као класичан психијатријски поремећај, већ као изразито тешко стање миграторне жалости и хроничног стреса. Није, дакле, сваки мигрант суочен са оваквим искуством, нити се миграција сама по себи може сматрати болешћу. Кључна је комбинација неповољних околности у којима човјек губи могућност да успостави стабилан однос према новој средини, а истовремено остаје одвојен од свијета из којег је потекао.
Седам губитака миграције
У разумијевању миграторног искуства Ачотеги посебно истиче вишеструкост губитака. Човјек који напушта своју земљу не губи само кућу или посао. Он може изгубити свакодневну близину породице, језик у којем је одрастао, културне обрасце које подразумијева, друштвени положај, осјећај припадности заједници, однос према простору и природном окружењу, па чак и сигурност властитог тијела.
Ти губици нису међусобно одвојени. Они се преплићу и међусобно појачавају. Човјек који не познаје језик нове средине тешко остварује друштвене везе. Без друштвених веза теже проналази посао и успоставља осјећај припадности. Одвојеност од породице додатно продубљује усамљеност, док неизвјесност у погледу будућности отежава успостављање нових животних односа.
Због тога миграција може постати искуство у којем човјек истовремено припада двама свјетовима, а заправо се не осјећа потпуно код куће ни у једном. У старом свијету више није физички присутан, док у новом још није успио да пронађе своје мјесто.

Зашто баш Одисеј?
Избор Одисеја као симболичког представника овог искуства није случајан. У Хомеровој Одисеји јунак се током дугог путовања суочава са искушењима која угрожавају не само његов живот него и његову свијест о томе ко је и чему тежи.
Један од најзначајнијих тренутака догађа се у пећини Киклопа Полифема. Када га овај упита за име, Одисеј одговара: „Нико“. То је лукавство којим успијева да се спасе, али оно истовремено отвара занимљиво питање идентитета. Да би преживио, Одисеј привремено мора да се одрекне властитог имена.
Ачотеги у овој епизоди препознаје симболику положаја савременог мигранта. У друштву које га не познаје, не прихвата или га посматра првенствено као радну снагу, административни проблем или припадника одређене категорије, човјек може постати невидљив. Ако човјек мора да буде „нико“ како би преживио, онда су угрожени и његов идентитет, самопоштовање и могућност друштвене интеграције.
Тако Одисејева прича добија савремено значење. Проблем није само у томе што је човјек далеко од куће, него и у томе што у новој средини може изгубити друштвено признање које му омогућава да буде оно што јесте.
Завичај као простор идентитета
Одисејев синдром отвара и једно шире антрополошко питање: шта за човјека значи завичај?
Завичај није само мјесто рођења, административна граница или простор у којем је човјек провео дјетињство. Он представља сложену мрежу односа, сјећања, језика, породичних веза, обичаја и искустава кроз које човјек обликује властити идентитет. То је простор у којем се појединачно искуство повезује са искуством других људи и претходних генерација.
У завичају човјек не мора непрестано објашњавати ко је. Његово име, породично поријекло, говор, навике и сјећања већ су дио заједничког свијета. Он је препознатљив и прије него што било шта каже о себи. У новој средини, међутим, многе од тих веза морају се изнова успостављати.
Зато се губитак завичаја не може свести на носталгију за некадашњим начином живота. Носталгија је осјећање чежње за оним што је прошло, док је миграторна жалост много сложенија: она подразумијева губитак читавог система односа који су човјеку омогућавали да разумије себе и свијет око себе.
Човјек може научити нови језик, пронаћи посао и прилагодити се другачијим друштвеним правилима, али то не значи да је тиме у потпуности надокнадио изгубљене односе. Интеграција није само способност прилагођавања новој средини. Она подразумијева и могућност да човјек у њој сачува властито достојанство и континуитет личности.
Човјек није само радна снага
Не случајно Ачотеги у поднаслову књиге наводи: „Против дехуманизације миграција“. Управо је то једна од најважнијих димензија његовог приступа. Када савремена друштва о миграцијама најчешће говоре кроз статистику, тржиште рада, демографске потребе, граничне политике и безбједносне изазове, оне губе из вида цјелину људског искуства. Иза сваког миграционог податка налази се човјек са својим именом, породицом, сјећањима, страховима и надама.
Када се мигранти посматрају искључиво као економски ресурс или административна категорија, занемарује се њихова личност. Међутим, друштвена интеграција не може се остварити само кроз запослење и формални правни статус. Она захтијева могућност успостављања људских односа, прихватања и друштвеног признања.
У том смислу, Одисејев синдром није само питање психијатрије. Он указује и на одговорност друштава која примају мигранте, на начин на који организују њихово укључивање и на границе властитог разумијевања другог човјека.
Повратак као потреба за смислом
Одисеј се на крају враћа на Итаку. Његов повратак није само завршетак путовања него поновно успостављање прекинутих односа. Он се враћа Пенелопи, сину Телемаху, свом дому и простору у којем поново може бити препознат као онај који јесте.
Наравно, савремени мигрант нема увијек могућност таквог повратка. За многе је повратак немогућ, а за неке би значио ново излагање опасности. Ипак, Одисејева прича подсјећа да човјекова потреба за домом није само потреба за одређеним простором. То је потреба за припадањем, за континуитетом властитог живота и за свијетом у којем човјек није странац.
У времену великих миграција, ратова и друштвених промјена, питање завичаја постаје и питање људског достојанства. Јер човјек не губи само оно што је напустио; понекад губи и дио себе који је једино у том свијету могао да постоји.
Одисеј није толико желио да стигне на Итаку колико да поново буде онај који јој припада.
Извори:
-
Joseba Achotegui, El síndrome de Ulises. Contra la deshumanización de la migración, NED Ediciones, Barcelona, 2020. Издавачка страница књиге.
-
Joseba Achotegui, Ulysses Syndrome – ауторово објашњење концепта и његових психолошких карактеристика. Текст аутора.
-
Joseba Achotegui, Migrants Living in Very Hard Situations: Extreme Migratory Mourning (The Ulysses Syndrome). Стручни текст о миграторном жаловању.
