Како старе структуре моћи покушавају да неизвјесност политичке промјене претворе у страх од будућности.
Промјена као пријетња: како се производи страх од новог
У политичком смислу, страх од промјена има посебну функцију: он постојећи поредак представља као једину гаранцију стабилности, чак и онда када су његове институције изгубиле повјерење грађана. Порука која се шаље јавности није да је садашње стање добро, него да би свако друго стање могло бити још горе.
У томе се препознаје један од механизама одбране старих структура моћи. Оне настоје да сопствени опстанак представе као општи интерес, а промјену власти као ризик за државу, друштво, економију и националну стабилност.
У случају студентског покрета у Србији, овај механизам може се посматрати кроз неколико поступака:
-
Делегитимизација покрета: умјесто расправе о захтјевима и политичким идејама студената, пажња се усмјерава на њихову наводну некомпетентност, скривене намјере или политичке покровитеље.
-
Производња неизвјесности: јавности се сугерише да промјена неизбјежно доноси нестабилност, економске проблеме и институционални хаос.
-
Идентификација покрета са опасношћу: студентски протести се представљају као пријетња држави, а не као облик политичког и грађанског дјеловања.
-
Позивање на искуство старих структура: сопствено дугогодишње присуство на власти представља се као незамјењиво искуство, док се нови актери унапријед дисквалификују због недостатка политичког стажа.
Овакве појаве нису само утисак. Извјештај посматрачке мисије ЦРТА-е за изборну кампању 2026. биљежи негативну кампању, опструкције и насиље, као и представљање Студентске листе кроз оптужбе да је насилна, криминална и непријатељски настројена према држави.
Сличан механизам препознаје се и у политичком дјеловању СНСД-а и Милорада Додика у Републици Српској, гдје се власт често поистовјећује са самим ентитетом, а критика владајуће политике представља као напад на Републику Српску. На тај начин се политичка лојалност једној странци и њеном лидеру настоји изједначити са патриотизмом. Међутим, Република Српска није власништво било које политичке структуре, него заједница чији интереси морају бити изнад интереса сваке власти.
Страх од неизвјесности као политички инструмент
Посебно је занимљиво то што се у оваквим кампањама страх често представља као облик одговорности. Грађанима се поручује да треба да буду опрезни, да не ризикују, да не експериментишу са будућношћу. Међутим, иза такве поруке може се сакрити настојање да се сачувају постојећи односи моћи.
Ту се појављује један важан феномен: они који су најдуже управљали системом одједном се представљају као његови једини могући гаранти. Свака промјена постаје опасна, а сваки захтјев за одговорношћу потенцијална дестабилизација.
Ипак, важно је разликовати оправдану забринутост од политички произведеног страха. Ниједан нови покрет није ослобођен потребе да покаже своју способност, програм, одговорност и спремност да поштује институције. Студентски покрет не би требало да буде изузет од критике. Али критика мора бити заснована на чињеницама и конкретним поступцима, а не на унапријед произведеним представама о опасности.
Насљеђе ауторитаризма: страх од слободе и навика на послушност
Тоталитарни пореци не остављају за собом само институције и политичке структуре, него и одређене облике друштвене свијести. Деценије живота у систему у којем је политичка моћ била концентрисана у рукама једног центра, у којем се лојалност често вредновала више од способности, а критика власти могла имати озбиљне посљедице, обликовале су и посебан однос према ауторитету.
Тај менталитет може надживјети систем који га је створио. Он се препознаје у увјерењу да је снажна рука важнија од институција, да је послушност облик друштвене одговорности, да је неслагање опасно, а да је политичка стабилност могућа само уз очување постојеће хијерархије. У том смислу, страх од промјена није само посљедица актуелне политичке кампање. Он може бити и израз дубље историјске навике: навике да се власт не посматра као привремени мандат повјерен од грађана, него као ауторитет којем се друштво мора прилагођавати. Тако се једна уобичајена ситуација за демократска друштва да власт има бојазан од грађана и њихове изборне воље, преокреће у своју супротност: страх грађана од власти.
Посебно је важно што се такав образац може преносити и на нове генерације, чак и када оне нису непосредно искусиле тоталитарни поредак. Он се преноси кроз породичне, образовне, институционалне и медијске обрасце. Због тога је Хана Арент упозоравала да тоталитаризам није само облик политичке организације него и настојање да се уништи самосталност појединца и његова способност да мисли и дјелује независно. При томе треба имати у виду и разлику између тоталитарног насљеђа и савременог ауторитаризма. Није сваки ауторитарни политички образац тоталитаризам, али насљеђе једнопартијске власти може бити један од историјских извора савремених ауторитарних навика.
Јер, најдубља промјена једног друштва не догађа се онда када се промијене људи на власти, него када грађани престану да вјерују да им је за слободу потребна дозвола власти. Зато је превазилажење ауторитарног насљеђа много сложеније од политичке смјене: оно подразумијева ослобађање од менталитета послушности и прихватање одговорности за сопствену слободу.
Промјена власти није исто што и промјена друштва
Овдје се отвара и једно дубље питање. Промјена политичке власти сама по себи не значи и промјену друштвене свијести. Стари обрасци могу преживјети и након одласка старих политичких структура. Клијентелизам, послушност, страх од ауторитета и навика да се лична сигурност тражи у близини власти не нестају промјеном изборних резултата. Зато је важно да студентски покрет не буде посматран само као политичка алтернатива, него и као повод за преиспитивање друштвених односа који су омогућавали дуготрајност једног политичког система.
Управо је ту и највећи изазов сваке промјене: не само замијенити људе на позицијама моћи, него промијенити начин на који друштво разумије власт, одговорност и слободу.
То питање добија посебну тежину након парламентарних избора 25. октобра 2026. године, на којима је Студентска листа освојила 140 од 250 посланичких мјеста. Ипак, изборна побједа и преузимање институција нису исто: транзиција власти тек треба да буде окончана.
Друштво које се плаши промјена ризикује да страх претвори у трајни облик политичке послушности. А када се свака могућност другачије будућности представља као опасност, онда се више не брани стабилност државе, него стабилност односа моћи. Ниједна генерација нема обавезу да живи у границама политичких страхова претходне генерације. Промјена није гаранција боље будућности, али без могућности промјене нема ни стварне слободе.
