Дијалози

Од консолидације опозиције до новог демократског поретка

Редакција

Приједлог изградње шире политичке и друштвене организације на принципима непосредног чланства и демократског одлучивања.

Политичка слика и опште стање друштва у Републици Српској често дјелују обесхрабрујуће и без много простора за оптимизам. Дугогодишња владавина СНСД-а и Милорада Додика оставила је дубоке посљедице на друштвене односе, институције и политички живот, доприносећи слабљењу повјерења у могућност стварних промјена. То се посебно одразило на стање у опозицији, које је посебно након општих избора 2026. постало депримирајуће и тешко за било какву озбиљнију политичку анализу.

Неспособност опозиције да се представи као јединствена и увјерљива алтернатива, те да политички артикулише природну тежњу грађана за бољим животом, слободнијим и транспарентнијим друштвом, додатно је продубила неповјерење. Губитак подршке опозиционим странкама у таквим околностима постаје разумљива посљедица њиховог дуготрајног неуспјеха да понуде јасну визију и заједнички правац дјеловања.

Грађани све мање имају разумијевања за непрекидне сукобе унутар опозиције, међусобна оптуживања, расправе о томе ко је у праву, а ко у криву и ко сноси одговорност за постојеће стање. Таква политичка пракса не само да продубљује кризу повјерења у опозицију него је постепено преноси и унутар самих опозиционих странака, додатно слабећи њихову способност за заједничко дјеловање.

Због тога сматрамо да више није довољно тражити рјешење у новим међустраначким договорима или повременим коалиционим окупљањима. Потребна је темељна реорганизација начина политичког дјеловања, заснована на другачијим принципима одлучивања, непосредном учешћу чланства и ширем друштвеном окупљању. Такав процес не би требало да буде подређен политичким амбицијама и ауторитету било којег од садашњих опозиционих лидера. Његова полазна тачка мора бити равноправност учесника и спремност да се изгради нова организација у којој ће легитимитет произлазити из воље чланства, а не из положаја појединаца у постојећим страначким структурама.

Ово је, уједно, разлог због којег се поставља питање да ли је могуће прећи са досадашњег модела опозиционог окупљања на изградњу ширег демократског покрета.

Полазиште: потреба за промјеном политичког модела

Политичке прилике у Републици Српској, али и шире у региону, поново отварају питање односа политичких странака, грађана и друштвених институција. Промјене које су се посљедњих година појавиле у различитим облицима грађанског и студентског организовања указују на потребу за непосреднијим учешћем грађана у јавном животу и другачијим облицима политичког представљања.

Посебно је значајно искуство студентских и грађанских иницијатива у Србији, које су отвориле питање могућности демократског одлучивања изван уобичајених страначких структура. Иако се њихови облици организовања не могу непосредно преносити у другачији политички и институционални контекст, они указују на једну важну чињеницу: политичко учешће не мора бити сведено на изборе и повремено изјашњавање грађана, већ може подразумијевати трајније учешће у формулисању циљева, доношењу одлука и контроли рада изабраних представника.

У Републици Српској ово питање има посебну тежину због дуготрајне политичке доминације једног политичког блока, али и због проблема са којима се суочавају опозиционе странке. Њихова међусобна неусаглашеност, недостатак повјерења, различити политички интереси и одсуство трајнијег заједничког програма отежавају стварање увјерљиве политичке алтернативе.

Зато се питање промјена не може свести само на постизање договора о заједничком наступу на изборима. Потребно је отворити ширу расправу о томе како изградити нову политичку и друштвену организацију која би могла да окупи различите друштвене снаге, обнови повјерење у политичко учешће и успостави другачији однос између грађана и институција.

Полазна идеја ове анализе јесте да је неопходно прећи са питања како ујединити постојеће опозиционе странке на питање како изградити нови демократски покрет који би временом могао да преузме функције политичких странака, али на другачијим организационим и демократским основама.

Криза постојећег опозиционог модела

Проблем опозиције у Републици Српској није искључиво у броју политичких организација, њиховим програмским разликама или изборним резултатима. Он се налази и у самом начину политичког организовања и доношења одлука.

Досадашња искуства показују да договори између страначких руководстава, чак и када су постизани, нису увијек успијевали да произведу трајно политичко повјерење и заједничко дјеловање. Коалициони споразуми често зависе од тренутних односа снага, персоналних интереса и процјена страначких руководстава или група за утицај унутар њих. Чланство и грађани при томе углавном остају изван процеса у којем се доносе најважније политичке одлуке.

Посебан проблем представља недостатак јасних и обавезујућих механизама унутрашње демократије, као и недовољна одговорност политичких представника према сопственом чланству и грађанима. У таквом амбијенту политичке одлуке често се доживљавају као резултат уских договора, а не као израз заједнички утврђене воље.

Додатни проблем представљају политички преласци, промјене странака и различити облици сарадње са структурама власти. Без обзира на мотиве појединачних случајева, такве појаве доприносе неповјерењу грађана и стварају утисак да политичка припадност није увијек заснована на програмским и вриједносним опредјељењима. У јавности постоје и сумње у погледу самосталности појединих опозиционих актера и њихових односа са структурама власти. Такве сумње не треба претварати у недоказане чињенице нити користити као политички инструмент за обрачуне, али их није могуће занемарити као дио ширег проблема политичког повјерења.

Због тога се поставља питање да ли је могуће изградити другачију организацију у којој политичка припадност неће бити искључиво питање страначке идентификације, него и прихватања заједничког програма, одговорности и јасно утврђених демократских правила.

Од изборне коалиције до ширег демократског покрета

Искуство ранијих покушаја уједињавања опозиције, укључујући и Савез за промјене из 2014. године, може бити корисно за разматрање могућности заједничког политичког дјеловања. Међутим, нова иницијатива не би требало да буде само поновљени покушај формирања коалиције постојећих странака.

Коалиција подразумијева договор политичких организација које задржавају сопствену структуру, руководство, чланство и право на самостално одлучивање. Такав облик сарадње може бити користан у одређеним околностима, али сам по себи не рјешава проблем ограниченог учешћа грађана и недостатка унутрашње демократије.

Зато би нови покрет требало да има другачију основу. Он би окупљао постојеће опозиционе странке и њихове чланове, али и појединце који нису страначки организовани, представнике академске заједнице, стручњаке из различитих области, професионалце, студенте, грађанске иницијативе и друге друштвене актере заинтересоване за промјене. Његов циљ не би био само заједнички наступ на изборима, већ изградња трајне организације која би омогућила непосредно учешће чланова у креирању програма, избору руководства и кандидата, доношењу политичких одлука и контроли рада изабраних представника.

У почетној фази постојеће странке могле би бити важни учесници иницијативе, али не би требало да задрже трајни примат у одлучивању. Њихова улога била би да учествују у процесу стварања шире организације, прихватајући заједничка правила и равноправност свих њених чланова. Тако би се постепено прешло са међустраначког договора на непосредно политичко организовање грађана.

Шира друштвена заједница и улога академске заједнице

Једна од најважнијих претпоставки ове анализе јесте да промјене не могу бити искључиво политички пројекат постојећих странака. Када говоримо о потреби ширег друштвеног окупљања, посебно мјесто у том процесу требало би да има академска заједница. Универзитети, факултети и научне институције морају сачувати своју професионалну и институционалну независност и не треба их претварати у дио политичке организације. Међутим, појединци из академске заједнице, на основу сопствене одлуке и личног ангажмана, могли би имати значајну програмску и организациону улогу у покрету.

Та улога не би била сведена на повремено савјетовање или давање јавне подршке. Она би подразумијевала активно учешће у дефинисању дугорочних развојних циљева, изради програма јавних политика, формирању стручних и програмских радних група, анализи стања у образовању, науци, култури, привреди и другим областима, осмишљавању организационог модела и демократских процедура, као и праћењу и вредновању рада будућих носилаца јавних функција. На тај начин знање и професионално искуство постали би један од темеља програмског и организационог развоја покрета, без мијешања професионалних обавеза и политичког ангажмана појединаца.

Осим академске заједнице, важно је отворити простор за учешће привредника, инжењера, љекара, правника, наставника, културних радника, пољопривредника, младих и других друштвених група. Покрет би требало да омогући да се њихово знање, искуство и иницијативе преточе у конкретне приједлоге јавних политика. Тако би се избјегло да политички програм буде искључиво производ страначких кадрова и краткорочних изборних потреба.

Јединство организације и разноврсност друштвеног учешћа

Покрет би требало градити као јединствену демократску организацију, засновану на непосредном чланству и равноправности свих њених чланова. Иако би у његовом оснивању и раду учествовали припадници различитих друштвених група, професија и генерација, не би требало формирати паралелне организационе структуре са посебним центрима политичког одлучивања.

Академска заједница, студенти, стручњаци, професионалци и грађанске иницијативе требало би да буду заступљени кроз непосредно учешће својих чланова у јединственим органима и програмским радним групама покрета. На тај начин обезбиједило би се коришћење различитих знања, искустава и друштвених перспектива, без стварања посебних интересних или статусних цјелина унутар организације. Програмске радне групе формирале би се према областима друштвеног живота и развојним приоритетима, а не према професионалној или статусној припадности чланова. Сваки члан имао би једнако право учешћа, предлагања и одлучивања, у складу са принципом „један човјек – један глас“.

Посебна пажња посветила би се укључивању младих и студената, али не кроз њихово издвајање у посебну политичку структуру. Студенти и млади би требало да буду у најмању руку равноправни учесници оснивачке иницијативе, програмских расправа и свих органа покрета. Њихово учешће не би требало свести на изборну подршку, него им омогућити да непосредно учествују у дефинисању развојних приоритета, образовне и омладинске политике и других питања од значаја за друштво. При томе је важно да студентске организације и неформалне омладинске иницијативе, уколико учествују у ширем процесу сарадње, задрже своју аутономију. Чланство у покрету било би индивидуално и равноправно, без права било које групе или организације да успостави посебан центар политичког одлучивања.

Суштинска идеја је да покрет не буде федерација различитих група и организација, већ јединствена политичка заједница која у себи обједињује различита знања, искуства и друштвене интересе.

Организациони принцип: један човјек – један глас

Основни демократски принцип покрета требало би да буде непосредно чланство и равноправност свих чланова, изражена правилом „један човјек – један глас“. То значи да сваки члан има једнако право да учествује у доношењу одлука, без обзира на то да ли долази из неке постојеће странке, академске заједнице, професионалне организације, грађанске иницијативе или приступа као појединац. Овај принцип представља суштинску разлику у односу на класичне коалиционе моделе, у којима се политичка снага и право одлучивања најчешће одређују договором страначких руководстава и односом изборних резултата.

У предложеном моделу легитимитет руководства не би произлазио из величине странке из које поједини чланови долазе, него из непосредне подршке чланства. Сви чланови имали би једнако право да бирају и буду бирани, да предлажу програмска рјешења, учествују у расправама и одлучују о заједничким политичким питањима. Зато овај принцип захтијева јасна и транспарентна правила учлањења, провјере чланства, избора органа и доношења одлука. Потребно је обезбиједити да чланство не буде само формално, нити да се њиме манипулише унутар организације. Зато би требало предвидјети јавно доступне процедуре, унутрашњу контролу и могућност независног разматрања спорова.

Посебно је важно да принцип равноправности не остане само формално правило. Он мора бити видљив у начину рада организације, доступности информација, могућности предлагања иницијатива и стварном утицају чланова на одлуке. Ако се одлуке и даље буду доносиле у уском кругу руководилаца, без стварног учешћа чланства, онда би нова организација само промијенила назив, а задржала стару политичку праксу.

Изградња нове политичке организације

Покрет би требало развијати као организацију са јасним правилима, демократски изабраним органима и непосредним чланством. Његова структура не би требало да буде претјерано централизована, али ни толико лабава да не може да доноси одлуке и преузима одговорност.

Као полазни модел могу се размотрити сљедећи органи:

Оснивачка скупштина била би највише тијело у почетној фази формирања покрета. На њој би се усвојили основни програмски документи, организациони принципи и статут, те изабрали први органи.

Скупштина чланова представљала би највише тијело покрета након његовог оснивања. Њена надлежност обухватала би усвајање програма, избор и разрјешење руководства, одлучивање о најважнијим политичким питањима и контролу рада других органа.

Главни одбор или савјет покрета био би одговоран за спровођење одлука скупштине, координацију активности и организационо функционисање.

Програмски савјет окупљао би чланове са одговарајућим знањем и искуством који би радили на изради и развоју програма. Његов рад био би организован по областима друштвеног живота и развојним приоритетима, а не по професионалним или статусним групама. Програмски савјет не би представљао посебан центар политичког одлучивања, већ стручну и програмску структуру одговорну органима покрета и његовом чланству.

Организациони одбор био би задужен за изградњу мреже чланства, развој локалних организација, комуникацију и спровођење унутрашњих процедура.

Независно контролно тијело надзирало би поштовање статута, транспарентност финансирања, регуларност избора и примјену демократских правила.

Ови органи представљају почетни приједлог, а њихове надлежности, међусобни односи и начин избора требало би да буду предмет шире расправе и одлуке оснивачке скупштине.

Посебно је важно да се руководство бира непосредно, да мандати буду временски ограничени и да постоје јасне процедуре за њихово разрјешење. Покрет мора имати механизме који спречавају концентрацију моћи и стварање новог уског политичког руководства.

Покрет као дугорочна алтернатива страначком моделу

Најзначајнија разлика у односу на досадашње иницијативе јесте у томе што покрет не би требало да буде замишљен као привремена коалиција која престаје да постоји након избора или формирања власти. Његов дугорочни циљ био би да постепено преузме функције које су до сада обављале политичке странке, али на другачијим организационим и демократским основама. То подразумијева изградњу самосталне политичке структуре која би имала сопствено чланство, програм, руководство, локалне организације и механизме за избор кандидата и политичких представника.

У почетној фази постојеће странке могле би задржати своје организације и учествовати у заједничкој иницијативи. Међутим, како се покрет буде развијао, његова унутрашња демократска структура требало би да постане главни извор политичког легитимитета. Чланови би одлучивали непосредно, а не посредством страначких делегација и руководстава.

То би отворило и питање будућег односа између покрета и постојећих странака. Тај однос не би требало унапријед рјешавати административним одлукама, него га развијати кроз процес добровољног приступања, заједничког рада и постепеног преношења политичких активности у нову организацију. Крајњи циљ није стварање још једне странке са другачијим именом, него промјена самог начина политичког организовања: од политике која се претежно води кроз страначка руководства ка политици у којој чланство непосредно учествује у одлучивању.

Избор кандидата и одговорност изабраних представника

Једно од најважнијих питања сваке политичке организације јесте начин избора кандидата за јавне функције и одговорност изабраних представника према организацији и грађанима.

У предложеном моделу кандидати би требало да добијају подршку непосредно од чланства, кроз унапријед утврђене и транспарентне процедуре. На тај начин би се смањила могућност да избор кандидата буде искључиво резултат договора унутар уског круга руководилаца. Прије кандидатуре било би потребно да сваки кандидат прихвати заједнички програм и јавно утврђене обавезе које произлазе из њега. Те обавезе требало би да обухвате транспарентност рада, редовно извјештавање, одговорност према бирачима и поштовање основних програмских и етичких принципа покрета.

Потребно је, међутим, направити јасну разлику између политичке одговорности изабраног представника према покрету и правног статуса његовог мандата. Питање мандата у изборном и уставном систему Босне и Херцеговине захтијева посебну правну анализу. Зато би евентуалне промјене требало разматрати као дугорочно питање институционалне реформе, уз очување слободе мандата, одговорности према бирачима и заштите од произвољног одлучивања страначких или ужих руководстава покрета. Суштина је у томе да изабрани представници не буду политички независни од програма и обећања на основу којих су добили подршку, али ни да се њихова одговорност претвори у неконтролисану моћ руководства над њиховим мандатом.

Могуће препреке и услови изградње покрета

Изградња оваквог покрета не би била једноставан процес. Она би захтијевала превазилажење различитих политичких интереса, организационих навика и међусобног неповјерења. Могу се очекивати отпори дијела постојећих страначких структура, посебно уколико би нови модел подразумијевао смањење њиховог досадашњег утицаја на политичко одлучивање. Такође, постоји опасност да се под именом ширег покрета поново успостави доминација једне политичке организације или уског круга појединаца.

Посебну пажњу треба посветити транспарентности финансирања, провјери чланства, равноправности локалних организација и заштити права чланова који имају другачије мишљење. Унутрашња демократија не подразумијева само право већине да одлучује, него и право мањине да изнесе став, учествује у расправи и буде заштићена од политичке дискриминације. Потребно је избјећи и опасност да се покрет претвори у неформални савез истакнутих појединаца без стварног чланства и организационе основе. Лични ауторитет и јавни углед могу бити значајни у почетној фази, али не могу замијенити демократски легитимитет.

Једнако је важно да се не створи организација која би само формално била отворена за све, док би у пракси одлучивање било резервисано за представнике појединих група или неформалне центре утицаја. Јединство организације мора се заснивати на равноправности појединаца, а разлике у знању, искуству и професионалном статусу треба да буду ресурс заједничког рада, а не основ за различита права у одлучивању.

Зато би од самог почетка требало инсистирати на јасним правилима, јавности рада, одговорности руководства и непосредном учешћу чланова.

Фазе изградње покрета

Формирање ширег демократског покрета требало би да буде постепен процес, а не једнократна политичка иницијатива.

Прва фаза – политичко и друштвено окупљање

Потребно је покренути разговор између представника опозиционих странака, академске заједнице, стручњака, професионалаца, студената, грађанских иницијатива и других заинтересованих појединаца. Циљ ове фазе био би утврђивање заједничких полазишта, основних принципа и могућности за сарадњу.

Друга фаза – израда концепта и организационих правила

На основу постигнутог договора требало би формирати радне групе које би припремиле програмски документ, приједлог статута, модел непосредног чланства, начин избора руководства и механизме унутрашње контроле. У овој фази посебно би било важно дефинисати принцип „један човјек – један глас“ и његову досљедну примјену, као и начин на који ће се обезбиједити равноправност чланова и спречити настанак паралелних центара одлучивања.

Трећа фаза – оснивање и изградња мреже чланства

Након усаглашавања основних докумената приступило би се оснивачкој скупштини, избору органа и формирању локалних организација. Покрет би требало да буде отворен за све који прихватају његове принципе и желе да учествују у његовом раду.

Четврта фаза – програмско и политичко дјеловање

Покрет би развијао конкретне програме за различите области друштвеног живота, утврђивао политичке приоритете, бирао кандидате и учествовао у институционалном и јавном животу. Његово политичко дјеловање морало би бити засновано на програму и одлукама чланства.

Пета фаза – институционализација новог политичког модела

У зависности од развоја покрета и односа са постојећим политичким организацијама, постепено би се изграђивала самостална политичка структура која би преузимала функције страначког представљања, организовања и одлучивања. Начин и динамика овог процеса морали би бити резултат демократски донесених одлука, а не унапријед наметнутог рјешења.

Закључак: од политичког договора до демократске заједнице

Питање консолидације опозиције у Републици Српској не би требало посматрати само као питање изборне стратегије или међустраначког договора. Оно отвара много шире питање: да ли је могуће изградити нови облик политичког организовања који би превазишао ограничења досадашњег страначког модела?

Предложена иницијатива полази од тога да се политичко повјерење не може обновити само промјеном људи на руководећим позицијама, нити се демократска алтернатива може изградити искључиво договором постојећих политичких елита. За то је потребно створити организацију у којој ће грађани имати стварну могућност да учествују у обликовању програма, избору представника и доношењу одлука. Зато би нови покрет требало да окупи ширу друштвену заједницу, а не само постојеће опозиционе странке. Посебно мјесто у том процесу припало би академској заједници, стручњацима, професионалцима, студентима и младима, који би својим знањем, искуством и непосредним учешћем допринијели програмском и организационом обликовању нове политичке структуре. Њихово учешће не би било засновано на посебном статусу или паралелним организационим структурама, већ на равноправном чланству и заједничкој одговорности.

Темељни принцип покрета био би непосредно чланство и равноправност свих чланова, изражена правилом „један човјек – један глас“. На тај начин политички легитимитет не би произлазио искључиво из страначких руководстава и њихових међусобних договора, него из непосредне воље чланства.

Дугорочни циљ био би постепена изградња самосталне политичке организације која би преузела функције досадашњих странака, али на другачијим демократским и организационим основама. То би подразумијевало не само промјену организационе форме, већ и другачије схватање политичке одговорности, учешћа грађана и односа између изабраних представника и заједнице коју представљају.

Ово не треба схватити као приједлог за стварање нове политичке организације. То је покушај да се отвори простор за другачије разумијевање политике: не као дјелатности ограничене на страначке структуре и изборне циклусе, већ као трајног процеса учешћа, одговорности и заједничког одлучивања.

У том смислу, суштина иницијативе може се сажети у једној реченици: не окупљати само странке око избора, већ различите друштвене снаге око заједничке визије политичких и друштвених промјена.