О човјеку и времену

Бартово одбијање

Данијел Е. Зугби

Када је интелектуална елита покушала да њемачку културу устоличи као божанство, он није пристао.

У октобру 1914. године, двадесетосмогодишњи швајцарски реформатски пастор Карл Барт отворио је новине и прочитао нешто што ће срушити његово повјерење у европску интелектуалну елиту.

Документ који је данас познат као Манифест деведесет тројице представљао је жестоку одбрану њемачког поступања у првим недјељама Првог свјетског рата. У њему су категорички одбацивани како сензационалистички, тако и добро документовани извјештаји о ратним злочинима, укључујући и такозвано силовање Белгије, током којег су окупационе трупе убиле готово шест хиљада цивила, а још милион и по људи протјерале из њихових домова. Манифест је инсистирао на томе да се војске кајзера Вилхелма II боре као незамјењиви чувари европске културе.

Документ, упућен „Цивилизованом свијету!“, позивао је свјетску јавност: „Имајте повјерења у нас! Вјерујте да ћемо овај рат водити до краја као цивилизована нација, којој је насљеђе Гетеа, Бетовена и Канта исто толико свето колико и њено огњиште и дом.“

Тај апел подржао је списак интелектуалаца какав би мало које друштво у историји могло да окупи. Ипак, манифест ће убрзо постати трајни споменик томе колико лако интелектуална величина може постати роб гордости, моћи и пропаганде.

Деведесет тројица потписника нису говорила једним гласом у деценијама које су услиједиле, пошто су војни пораз, картагински мир и економске кризе допринијели да се национализам преобликује у националсоцијализам. Неки од њих су свој углед ставили у службу тоталитарне државе која је настала. Филип Ленард, физичар и добитник Нобелове награде, осудио је теорију релативности Алберта Ајнштајна као „јеврејску физику“ и постао ватрени научни пропагандиста Трећег рајха. Герхарт Хауптман, нобеловац за књижевност, потписао је заклетву лојалности Адолфу Хитлеру, а његово име довођено је у везу са режимом.

Други, међутим, нису били толико попустљиви и нашли су се под терором Рајха, чије су опасности претходно пропустили да предвиде. Валтер Херман Нернст, нобеловац за хемију који је формулисао трећи закон термодинамике, противио се нацистима и њиховом антисемитизму. Двије његове кћерке удале су се за Јевреје и биле принуђене да побјегну, а он је доживио да види како се његов академски свијет систематски уништава. Пол Ерлих, отац модерне хемотерапије и још један нобеловац, умро је много прије Хитлеровог доласка на власт, али је нацистички режим уклонио његово име са назива једне улице искључиво због његовог јеврејског поријекла. Макс Либерман, велики импресионистички сликар и предсједник Пруске академије умјетности, лишен је својих почасти и натјеран у изолацију, док је Макс Планк, утемељивач квантне теорије, доживио незамисливу трагедију када је Гестапо погубио његовог сина Ервина због учешћа у завјери против Хитлера у јулу 1944. године.

Оно што је Барта највише запрепастило била су имена истакнутих њемачких теолога. Међу деведесет тројицом потписника налазили су се Вилхелм Херман и Адолф фон Харнак, научни великани из Марбурга и Берлина који су обликовали његово интелектуално формирање. Харнак, посебно, угледни филолог и историчар Цркве, чак је помогао у састављању кајзеровог ратног апела њемачком народу. „Било је то као сумрак богова“, присјећао се Барт касније, „када сам видио реакцију Харнака, Хермана… и њиховог друштва на новонасталу ситуацију.“

За Барта је дубља поука из 1914. године била истовремено духовна и политичка. Препознао је да је Kulturprotestantismus, културни протестантизам који је прихватио њемачки академски естаблишмент, морално компромитован. Поистовјећујући амбиције царства са Божијом вољом, његови учитељи су заправо активно градили теологију која је њемачку културу устоличила као божанство.

Као одговор на то, Барт је у послијератном периоду објавио дјело Посланица Римљанима, чији је значај био толико радикалан да га је католички теолог Карл Адам чувено упоредио са бацањем „бомбе на игралиште теолога“. Божанско, тврдио је Барт бескомпромисним језиком, бескрајно је изнад сваке културе, политичке идеологије и националне државе. Ниједна војска, ма колико себе сматрала врлом или културном, нема право да присваја ријечи исписане на војним копчама: Gott mit uns. Бог је с нама.

Деценијама прије успона Трећег рајха, Барт је препознао суштинску опасност религијског национализма: оног тренутка када нека земља поистовјети своју политичку судбину са Божијим промислом, њене институције губе способност за морално преиспитивање и самокорекцију. Стога није било изненађујуће што је, након Хитлеровог доласка на власт 1933. године, њемачки универзитетски систем, дуго прожет националистичким „Духом 1914. године“, углавном капитулирао. Многи професори положили су тада обавезну заклетву безусловне оданости фиреру.

Барт је у то вријеме предавао теологију на Универзитету у Бону и одлучно је одбио да положи заклетву уколико не би могао да јој дода ограду која би одражавала његова увјерења. Због непристајања на компромис изгубио је универзитетску катедру. Вратио се у родну Швајцарску, али је прије тога саставио Барменску декларацију из 1934. године, темељни документ Исповиједне цркве која се супротстављала нацизму. Барменска декларација повукла је јасну и бескомпромисну границу, потврђујући да Црква припада Богу, а не фиреру, држави или националној митологији крви и тла (видјети „Бонхеферова опомена“, новембарски број). Међу значајним потписницима Барменске декларације био је и Мартин Нимелер, некадашњи командант подморнице, који ће провести седам година у логорима Заксенхаузен и Дахау, прије него што ће написати своју потресну осуду моралне равнодушности, „Прво су дошли…“.

Искушење да се национална моћ поистовјети са божанским ауторитетом никако није својствено само Њемачкој из времена Вилхелма II. Оно представља трајну тенденцију у америчком грађанском и политичком животу, којој су се активно супротстављали неки од највећих америчких државника и мислилаца — Роџер Вилијамс, Џорџ Вашингтон, Томас Џеферсон, Џон Адамс, Џејмс Медисон и Абрахам Линколн, између осталих. Нарочито треба да будемо опрезни када политички лидери претпостављају да Бог искључиво подржава једну страну у рату — и двоструко скептични када такве тврдње шире институције и лидери са снажним глобалним утицајем. Нема сумње да би Барт данас био веома забринут због садашње атмосфере у Вашингтону, у којој политичари и свештена лица редовно приписују државним ратовима божанску сврху.

Пред крај живота Барт је добио бројна признања универзитета као што су Оксфорд, Чикаго, Сент Ендруз, Единбург и Женева. Чак се нашао и на насловној страни часописа Time 1962. године. Ипак, његово трајно насљеђе није академско признање. Оно се огледа у примјеру научника који је, почевши од двадесет осме године живота, посматрао сагласност најдубљих мислилаца и најмоћнијих институција свога времена и, одјекујући ријечима једног другог реформатора четири вијека раније, одговорио једноставним одбијањем: „Овдје стојим.“

 

Извор:

Daniel E. Zoughbie, “Barth’s refusal”, The Christian Century, 27. октобар 2026, новембарски број (Barth’s refusal — оригинал)