Књижевност и смисао

На Тасманији потражња за локалном књижевношћу обликује књижарске полице

Ема Вилкинс

Ема Вилкинс истражује читалачке навике и културни живот Тасманије, острвске државе коју понекад називају „тачком на крају реченице“ на самом дну Аустралије.

Хладно је зимско јутро у најјужнијој аустралијској држави и, само неколико тренутака након што сам телефоном позвала локалну књижару да договорим разговор, већ улазим кроз њена врата. Оваква једноставност је типична за живот овдје, као и чињеница да познајем особу која ми се јавила на телефон када сам позвала. Непредвидиво вријеме је такође типично, али упркос њему, врата књижаре у Хобарту одважно су остављена отворена.

Књижара се налази у срцу Саламанке, туристичке улице оивичене дрвећем, са погледом на планину која је понекад прекривена снијегом, с једне стране, и живописну луку, с друге. Дуж улице нижу се историјске зграде од пјешчара у којима су смјештени удобни ресторани, продавнице и галерије. Овај крај привлачи туристе током цијеле године, али у љетним данима, када се одржава пијаца, температуре расту и пристижу крузери, непрекидни ток посјетилаца претвара се у праву бујицу.

На другим дијеловима острва дивљина покрива готово четвртину територије. Тасманија је дом неких од најстаријих стабала на планети, иако су поновљени неуспјеси да се заштита природе постави као приоритет навели активисту, политичара и писца Боба Брауна да прије више од педесет година оснује прву Зелену странку на свијету.

Колонијална историја Тасманије сеже тек до средине XVII вијека, али народ Палaва, који овдје живи хиљадама година, баштини једну од најстаријих култура на свијету. Данас расте свијест о првим приповједачима и истинским власницима ове земље, као и о страхотама које су претрпјели након инвазије. Језик се обнавља, а аутохтони називи мјеста појављују се упоредо са енглеским. Нипалуна/Хобарт. Лутрувита/Тасманија. Писци често одају почаст првим чуварима ове земље, некадашњим и садашњим, како у говору и јавним изјавама тако и у својим књижевним дјелима.

Захвална сам што, иако то можда нисам заслужила, ово острво могу назвати својим домом. Волим живот овдје. Волим да шетам између књижара у Хобарту, са његовим ниским зградама и погледима на планине, или да се возим кроз предграђа са тихим улицама и пространим вртовима. Овдје је лако срести пријатеља или свратити код некога, али и открити нови парк, плажу или стазу за шетњу кроз природу. Ипак, иза пулта књижаре, карикатура дивље, разрогачених очију и оштрих зуба месождерке — тасманијског ђавола — тврди супротно: „Тасманија је ужасна. Никада не долазите овамо.“

Карикатура је дио анитуристичке кампање, чији је творац познати карикатуриста и друштвени коментатор Џон Куделка. Слоган збуњује многе туристе, али мјештани разумију шалу: ако се претварамо да је наше острво ужасно мјесто, можемо га сачувати само за себе.

Заправо, држава нема много разлога да страхује од пренасељености. Тасманију понекад називају „тачком на крају реченице“ на дну Аустралије, а понекад је чак изостављају са географских карата. По површини је нешто већа од Шри Ланке. Међутим, док Шри Ланка има више од двадесет два милиона становника — само шест милиона мање од укупног становништва Аустралије — Тасманија има знатно мање од милион становника.

С обзиром на број становника, број објављених аутора који живе и стварају на Тасманији изгледа несразмјерно велики. На лицу мјеста могу да се сјетим десет писаца које лично познајем, још десет са којима сам се сусретала и још десет чије књиге красе књижаре у иностранству. Истовремено, истраживања показују да несразмјерно велики дио становништва има низак ниво писмености.

Наиме, једно истраживање из 2012. године показало је да се око педесет одсто становника Тасманије узраста од петнаест до седамдесет четири године суочава са тешкоћама у основној писмености. Више од десет година након објављивања тих података, не постоје упоредиви нови резултати, али су покренуте бројне иницијативе. Међу њима су савез који подржава владин циљ постизања стопостотне писмености и програм на нивоу цијеле државе чији је циљ унапређење и писмености и математичке писмености.

Државни програм спроводи организација „Libraries Tasmania“, која се 2022. године могла похвалити са педесет јавних установа, укључујући развијену мрежу од четрдесет четири библиотеке. Према најновијим подацима, 95,5 одсто анкетираних чланова изјавило је да је услугама задовољно или веома задовољно, а већина је у посљедњих дванаест мјесеци успјела да пронађе оно што је тражила. (Ако нека књига није доступна, можете је затражити; ја то често радим и захтјеви се најчешће одобравају.)

Према ријечима тасманијског министра образовања, сва дјеца у основним школама сада имају најмање један час дневно организоване наставе писмености. Охрабрује и број тасманијских писаца који објављују књиге и стичу признања, број оних који учествују на Тасманијским књижевним наградама, као и чињеница да је Хобарт 2023. године испунио услове да постане УНЕСКО-ов град књижевности. Приликом додјеле тог признања узимају се у обзир квалитет, обим и разноврсност издавачке дјелатности, као и квалитет и број образовних програма посвећених књижевности на основношколском, средњошколском и универзитетском нивоу. Ове године Хобартов глобални књижевни обилазак књижара и књижевни фестивал који организује угледни часопис Island били су веома посјећени, а клубови читалаца бројни су и активни.

Књижаре „Fullers“ и „Hobart Bookshop“ имају богат избор књига тасманијских аутора, као и књига чија је радња смјештена на Тасманији, или и једног и другог. Потражња је толика да су издвојиле више полица за представљање ових књига и редовно организују њихове промоције.

Запослени који ме дочекују у књижари у Хобарту — књижевница Аника Буланже-Машберг и музичар Тим Дејвис — свјесни су да се Тасманија сматра подручјем ниске писмености, али кажу да је књижевни „мјехур“ у којем живе у Хобарту испуњен веома образованим, страственим и посвећеним читаоцима и писцима. Власник књижаре „Fullers“, Тим Џарвис, са којим разговарам касније тог дана (а којег такође познајем — наша дјеца иду у исто одјељење исте школе), такође је упознат са статистичким подацима из 2012. године, али каже да они не мијењају чињеницу да Тасманија има „веома ентузијастичну и ангажовану читалачку публику“. И „Fullers“ и „Hobart Bookshop“ имају велики избор књижевних дјела тасманијских писаца или књига чија је радња смјештена на Тасманији. Потражња је довољно велика да су издвојили више полица за такве књиге и редовно организују промоције. „То није уобичајена појава“, каже Дејвис. „На примјер, када уђете у књижару у Мелбурну, нећете видјети посебан одјељак за мелбурншке писце.“

Буланже-Машберг сматра да је то „особеност острва“, повезана са „тако јасно одређеним географским границама“. Иако обоје разумију зашто поједини романописци понекад не желе да њихове књиге буду издвојене у тасманијском одјељку — ни сами нису сасвим сигурни шта о томе мисле — увјерени су да ће се њихове књиге управо тамо најлакше продавати.

Џарвис, који на Тасманији живи двадесет година, а у више од стотину година старој књижари „Fullers“ ради посљедњих једанаест, каже да су током његовог рада већину најпродаванијих књига чинила дјела тасманијских аутора.

„Не знам колико дуго то траје, али занимљиво је да сада и велики издавачи објављују тасманијску књижевност… То је релативно нова појава“, каже он. Прије двадесетих година овог вијека постојало је неколико познатих имена — Кристофер Кох, Аманда Лохри и Ричард Фланаган, уз још неке писце који су се појављивали. Али током посљедњих десет година, како каже Џарвис, „све је заиста узело маха“.

Тек у посљедњих годину или двије књижара „Fullers“ оформила је посебан одјељак за тасманијску књижевност, иако се годинама опирала тој идеји.

„Физичка књига може да се налази само на једном мјесту. Ако је смјестите у одјељак тасманијске књижевности, онда она није у одјељку опште књижевности, а ми нисмо жељели да је гетоизирамо“, каже он. „Али потражња је толика да нам је заправо отежавала посао чињеница да све те књиге нису на једном мјесту. Зато смо их окупили и сада имамо посебан одјељак тасманијске књижевности.“

Међу књигама на полицама налазе се историјски романи Мери Лу Стивенс чија је радња смјештена у Хобарт, књижевни романи са елементима научне фантастике или фантастике Аријане Џејмс (Кћери плиме) и Кили Џоуб (Посљедњи припадник врсте), као и Моје срце у вечерњим сатима Конрада Милера, књига у чијем је издавању учествовала и сама књижара „Fullers“. То не значи да купци желе да читају искључиво локалне ауторе — сазнајем да постоји и велико интересовање за преводну књижевност — али чини се да интересовање за сопствено окружење расте.

Буланже-Машберг, која је готово цијели живот провела у Хобарту и која већ двадесет година ради у књижари, каже да, када у билтену представе неког тасманијског писца и затраже од читалаца да препоруче књигу, они готово увијек наведу дјело неког другог локалног аутора.

„Не знам да ли је то зато што осјећају да треба да читају и подржавају једни друге, али готово увијек ће препоручити неког другог тасманијског писца“, каже она.

Дејвис, који је одрастао на Тасманији и посљедње четири године ради у књижари, каже да су посљедња два догађаја посвећена тасманијским књигама — Планине и долине, пјесника Пита Хеја и илустратора Тонија Торна, и Живот са птицама Тасманије Елс Вејкфилд — била распродата.

„Тасманијци заиста воле да читају приче о Тасманији.“

У књижари „Fullers“ Џарвис каже да се често дешава да шест или седам тасманијских књига буде међу десет најпродаванијих на годишњој листи књижаре. „Тасманијци заиста воле да читају тасманијске приче.“ Он се такође слаже да је књижевна заједница у Хобарту веома повезана и подржавајућа. Када локални писци представљају нове књиге, „веома су ангажовани једни око других“, каже он. „Углавном се међусобно познају и у великом броју долазе да подрже једни друге.“

„Једино поређење које ми пада на памет јесте Мелбурн, који је познат по својој изразито конфликтној књижевној сцени“, додаје он. „Код нас је, насупрот томе, проблем чешће како попунити мјеста на промоцији некога ко долази са стране.“

Награђивана књижевница Данијел Вуд (која ми је, узгред, предавала креативно писање на универзитету, као и Буланже-Машберг) назвала је Тасманију „дивним“ мјестом за писца, „делимично зато што имамо сјајне, заиста сјајне књижаре, а дијелом зато што имамо изванредну читалачку публику — људе који желе да читају о овом острву“. Њен колега, такође награђивани писац Роби Арнот, цијени чињеницу да није „окружен великом културом писаца који пију мартини, свађају се и такмиче једни са другима, што се може наћи у већим градовима“.

Напротив, „овдје су сви заиста љубазни и спремни да пруже подршку, што сам осјећао читавог живота, а нарочито откако сам почео да пишем књиге“, каже он.

И књижара „Hobart Bookshop“ и „Fullers“ улажу много времена и труда у промоције књига, које су често веома посјећене. „Fullers“, која је истовремено књижара и кафић, има мјеста за осамдесет сједећих посјетилаца и још четрдесеторо оних који стоје. Понекад организују догађаје на другим мјестима како би примили више људи, али одговарајући и приступачни простори нису лако доступни. Посљедњих година у „Fullers“-у су установили да скромна цијена улазнице не смањује број посјетилаца.

„Заправо, то значи да је број посјетилаца много поузданији“, каже Џарвис.

Изненађена сам када чујем да Џарвис никада није био „довољно прагматичан“ да сједне и израчуна да ли програм догађаја доноси више новца него што кошта.

„Мислим да доноси, али највећим дијелом захваљујући неколицини великих догађаја.“

Он каже да се промоције, као и други догађаји, попут читалачких група и клубова књиге, организују прије свега ради јачања заједнице, а не ради остваривања профита. Чак и када не би доносили зараду, било би „лудо“ не организовати их, каже он.

„Они уносе толико енергије и живота у књижару. Сматрам да је то изузетно важно за локалну књижевну сцену. Мислим да је жив и разноврстан програм књижевних догађаја веома важан за то да људи осјете како су дио нечега.“

Књижара доприноси локалној заједници и кроз програм унапређења писмености, који не само да организује посјете група школске дјеце него сваком дјетету омогућава да само изабере једну књигу коју ће бесплатно понијети кући. Избор је „најважније мјерило“, јер истраживања показују да је већини дјеце најдража управо она књига коју су сама изабрала да читају, каже Џарвис. Током петогодишњег периода програм има за циљ да поклони књиге у вриједности од сто хиљада долара.

Књижевна сцена на Тасманији, а и умјетничка сцена уопште, данас изгледа живље него у мом дјетињству. Тада је мит да је успјех нешто што се мора потражити изван острва, како не би постао „неуспјех малог мјеста“, дјеловао много увјерљивије. Тада можда ни кампања „Тасманија је ужасна“ не би била тако добро прихваћена.

Можда је то више одраз промјена у мом личном погледу на свијет како сам старила него промјена самог мјеста. Ипак, чини се да све више креативних људи не само да остаје овдје и успијева него се и досељава. Чула сам Робија Арнота, који је такође у четрдесетим годинама, како дио заслуга приписује једном „негативцу из филмова о Џејмсу Бонду“ који је саградио „огромну умјетничку јазбину“ и изненада учинио да Хобарт постане „кул“.

Он говори о једном ексцентричном мјештанину који се обогатио коцкањем, а затим уложио новац у изградњу огромног подземног музеја умјетности, удаљеног двадесетак минута од центра града. Недавно је том комплексу додао библиотеку вриједну сто милиона долара, у којој је изложена његова приватна збирка од више од тридесет хиљада књига.

Дејвид Волш дио заслуга за свој успјех приписује библиотеци на Тасманији коју је посјећивао у младости, јер је управо тамо наишао на примјерак књиге Ричарда Епштајна Теорија коцкања и статистичка логика, без које можда никада не би стекао богатство. „Из библиотека сам потекао и библиотекама се враћам“, написао је на свом блогу поводом отварања Пфронтистериона, који је новинарка Ли Сејлс описала као „невјероватно лијеп“ и као „крајњи сан сваког љубитеља књига“.

Разговор са књижарима завршавам питањем коју би књигу свако од њих, када би морао да напусти острво и изабере само једну коју би понио као успомену на њега, изабрао. Дејвис каже да би то била књига Ђавоље брдо Нан Чонси из 1958. године, и због њеног књижевног квалитета и због успомена из дјетињства које у њему буди. Буланже-Машберг каже да би, уколико изузме дјела Данијел Вуд (од којих је нека читала још док су настајала), изабрала роман Пламенови Робија Арнота. Сматра да би се та књига вјероватно нашла међу њених пет најбољих књига свих времена. Задивљена је чињеницом да је то било његово прво објављено дјело и описује га као „готово савршену књигу“. Што се Џарвиса тиче, „веома сам наклоњен Фланагановој књизи Питање 7, која садржи изванредне странице о Тасманији. Али ако неко дође и затражи препоруку за тасманијски роман, девет од десет пута продаћемо му Пламенове, јер ако је још није прочитао… требало би.“

Када су Арнота питали да ли осјећа обавезу да пише „тасманијске приче“, одговорио је да пише о Тасманији зато што га она привлачи и зато што сматра да би могла занимати и друге. Ипак, каже да осјећа одговорност „да би испричао што истинитију могућу причу“, да буде искрен у погледу злочина колонизације. Без обзира на то да ли су они у роману у првом плану или се налазе у позадини, морају бити присутни.

Као и већина мјеста која су била колонизована, Тасманија има срамне странице своје историје. Али она је истовремено богато и лијепо мјесто за читање, писање и живот.

Ипак, као мјештанка, дужна сам да инсистирам: Тасманија је ужасна. Никада не долазите овамо.

Извор: Emma Wilkins, „In Tasmania, Demand for Local Writing Shapes the Shelves“, World Literature Today, новембар 2026.